Kako je španski grip promenio društvo

Kako je španska groznica promenila društvo (Laura Spinney: 1918: Die Welt im Fieber. Wie die Spanische Grippe die Gesellschaft veränderte, Hanser Verlag, Minhen 2018), objašnjava ovu pandemiju kao sveobuhvatni društveni fenomen sveta.

Prvi svetski rat naginjao se kraju kad je jedna druga katastrofa požnjela više miliona mrtvih: španska groznica. Samo za nekoliko nedelja obolela je trećina svetskog stanovništva, ali posledice na društvo, politiku i kulturu su nepoznate. Da li?

U Evropi, Aziji ili Africi, na mnogim mestima, grip je poljuljao odnose moći i nije isključeno da je imao uticaja i na Versajski ugovor, kao što je ubrzao i pokrete modernizacije. Na primerima sudbina na celom globusu Laura Spini otvara panoramu te epohe. Ona ovom knjigom popunjava zijajuću prazninu u istoriografiji i omogućava novi pogled na sudbonosno 1918. godinu.

Velika epidemija gripa, u kolokvijalnoj varijanti španska groznica, koja je harala svetom od 1918. do 1920, bila je nastrašnija epidemija počev od kuge iz 1346. Broj žrtava teško je pouzdano konstatovati, jer ta zarazna bolest i nije bila dijagnostikovana, a registar umrlih nije najpomnije vođen. Danas se ipak zna da je od španske groznice umrlo više ljudi no na bojištima Prvog svetskog rata. Britanska naučna žurnalistkinja Laura Spini vrlo kompetentno objašnjava fasete tog dramatičnog prelomnog vremena.

Označena kao pandemija, španska groznica izbila je 1918, u godini u kojoj se Prvi svetski rat zavšrio. Broj njenih žrtava znatno je veći od poginulih tokom Velikog rata, ali se o tome u istorijskim knjigama retko govori.

Autorka se, stoga, pita, zašto su ratovi i zaraze uvrežene na različite načine u kolektivnom sećanju.

”Jedan od uzroka je možda u činjenici da pri zarazi nema nikakvog pregleda o broju umrlih. Oni ne nose uniforme, nemaju rana i ne gube svoje živote na egzaktno poznatim bojištima. Umiru za kratko vreme u velikom broju, raspodeljeni na gigantskoj oblasti globusa, i mnogi od njih iščezavaju u masovnim grobnicama. Gotovo tokom celokupnog 20. veka verovalo se da je španska groznica odnela oko 20 miliona ljudskih života, iako je broj umrlih uistinu bio dvostruko, trostruko ili petostruko veći.

Pandemija je klasičnim istoričarima izgledala kao prirodna katastrofa, slično erupciji vulkana. Njihov kredo je glasio: Ljudi čine istoriju, ne više sile, ne utroba zemlje, ni klima, ni mikrobi. Ovo je tačno, i nije tačno, kao što ova knjiga uverljivo pokazuje.

Laura Spini opisuje duboke društvene implikacije sa kojima je pandemija izbila ”koseći glave širom planete i bez odjeka ostavila promenjeno čovečanstvo”. Ona vrlo kompetentno opisuje najpre skrivene mikrobiološke procese, virusne, bakterijske mutacije, koje postaju vidljive tek kad na jednoj strani zemljinog šara izbija epidemija ebole.

Reč izbija upotrebljavamo za erupciju vulkana ili za emocionalnu odušku nagomilane srdžbe, jer nije predvidivo, kad, gde i zašto je do tog izbijanja došlo. Autorka označava različite narative kako bi se takve epidemije razumele – bilo kao prirodne katastrofe ili u kontekstu kultura. Na primeru ogromnog faktičkog materijala ona opisuje svet na početku 20. veka istovremeno sa pogledom na njegovu povredivost.

U toj perspektivi pandemija se razume kao proba modernog sveta. Ako je praksa kriterijum istine, onda divljajuće zaraze postavljaju na probni kamen onovremene istine nauke, politike i religije, ali i tradicionalne običaje socijalnog zajedništva, ishranu, vođenje rata, saobraćaja i obrazovanja.

”Nekad su ljudi verovali da je grip pod uticajem dalekih zvezda. Onda su otkrili da je nešto veoma sitno prodrlo u organizam učinivši ga bolesnim. I najzad su shvatili da je influenca proizvod interakcije između uzroka bolesti i tela. Kroz stoleća ljudi su grip shvatali kao sve prisniju igru sa đavolom i iako su danas ti spojevi lakše razumljivi, ne menja se ništa u tome da ljudi i mikrobi uzajamno utiču jedni na druge.”

Autorka pokazuje kako pokušaji tumačenja sežu do srednjeg veka i svedoče o Božijem gnevu.

Postoje i tendencije zavođenja diktatorskih mera i cenzure ili samocenzure u javnom prostoru. Nekntrolisane iracionalne optužbe, socijalna distanca kao i cordon sanitaire strategijski su diktati momenta.

Čovek se isključuje/izoluje od imigranata, rasnih i drugih tuđinaca: oni su svi sumnjivi kao nehigijenski nosioci zaraze. U okviru izolacije tuđinski miljei počinju da bivaju vidljivi. Katastrofalni životni odnosi Italijana u Njujorku, na primer, biće prvi put javni, pri čemu se građevinska komisija gradske uprave trudi da socijalnim građenjem stanova pruži svoju pomoć.

Pandemija je dakle delovala sa suprotnom tendencijom, ne razdvajajući, već kao prevazilaženje socijalnog, političkog i religioznog biča čovečanstva.

Pathemata mathemata – patnjama se uči (pamet stiče), pisao je filozof Platon. Laura Spini u svojoj knjizi upoznaje čitaoca sa godinama divljanja, kao i sa mutacijama influence, te vremenom intenzivnog samopoznanja svetske populacije, koja se opaža kroz katastrofu.

Svet se, u većoj meri, približava jedan drugom da uzajamno razmeni prikladna sredstva, pojača istraživanja i brže raspodeli medikamente. U toku te egalizacije pokazuju se i kulturne razlike sa posebnom oštrinom.

U knjizi Laure Spini čitalac je istovremeno u celom svetu.

”Tako je izgledao svet kad je španska groznica izbila: jedan svet, koji je poznavao automobil, ali koji se na leđima konja i magaraca ugodnije osećao; jedan svet koji je verovao u kvantnu teoriju, ali još uvek i u veštice; jedan svet u raskoraku između predmoderne i moderne, tako da su neki ljudi već stanovali u zgradama koje svojom visinom paraju oblake, služeći se telefonom, dok su drugi živeli kao u srednjem veku. Zaraza, koja se među njima širila, nije imala ništa moderno – ona je bila prastara. Od prvog smrtnog slučaja izgledalo je da je celokupno svetsko stanovništvo, oko 1,8 milijardi ljudi, bilo više hiljada godina bačeno unatrag.”

Autorka opisuje crnu svadbu kao kolektivni pokušaj isceljenja i govori o španskoj groznici kao crnoj noći duha vremena. Ona, u svojim tumačenjima, ulazi na poetski teren, u umetnost i književnost, kao i u istorijske izvore.

Konačno, njeno je mišljenje da Prvi svetski rat nije izazvao grip, ali da su mizerni higijenski uslovi, pod kojima su vojnici živeli na frontu, pokreti velikih delova vojnih trupa, nedovoljna ishrana stanivništva, kao i uticaj hemijskih supstanci, delovali kao mutaž (razmena hemijskih faktora), koji su prouzrokovali genetske promene virusa. Otuda ovu groznica/grip zapravo treba videti i kao plod političkog zbivanja.

Možda su nemački rajh i dunavska monarhija bili nešto više pogođeni od njihovih protivnika. Ali za krizu je nešto drugo bilo odlučujuće.

Čak je i američki predsednik Vilson za vreme pregovora u Versaju bio oslabljen gripom (neproverena sumnja), pa je njegov uticaj na mirovni ugovor bio vrlo skroman. No, verovatna je pretpostavka da je groznica imala uticaja na dekolonijalizaciju. Kolonijalne sile bile su bez medicinskih sredstava i lekova. I, kad su lekari u Senegalu Evropljanima, kao profilaksu, preporučivali šampanjac, a urođenicimapak vino, to nije ostalo neopaženo. Medicina, zapravo, kolikogo nanpredovala, nije bila u stanju da prepozna grip kao virisno oboljenje.

Istina je, opet, da je ubrzo ustanovljeno da je nije reč o bakterijama. Pojam virusa je spominjan, ali nespecifično, u latinskom značenju – otrov/žvale/pena/smrad.

Ali, sa tom bolešću nije bio jedan poznati pojam asociran, jer su virusi bili odveć mali da bi bili uočeni na mikroskopu. Tek je elektronski mikrskop 1930-ih godina značio napredak, odnosno prodor u dijagnostici. Poglavlje o medicinskoj strani teme idu u najbolje knjige Laure Spini.

Ono što se zna jeste da ta bolest nije izbila u Španiji, a nazvana je po toj zemlji zbog činjenice da se u toj zemlji slobodno izveštavalo o zagonetnoj bolesti, dok je u zemljama koje su vodile rat ona bila potiskivana pod kontrolom cenzure.

Danas se smatra da je bolest poreklom iz SAD, u prekomorskim transportnim trupama, odakle je odlučujuće ubrzanje širenja pandemije. Da li je pri tome reč o slučaju bolesti u Camp Funstonu (Kanzas) i prvom, nultom pacijentu, nije jednoglasno utvrđeno.

Lauri Spini pošlo je za rukom da napiše grandioznu sliku prepunu različitih faseta o promenama društva koja su bila izazvana pandemijom. Tako je nastao šareni mozaik, jedna slika vremena koja ostavlja utisak o jakim atmosferskim uticajima u vremenu preloma, bez kapriciranja na pitanjima klasične istoriografije o uzrocima i posledicama.

Ova knjiga napisana je virtuoznim stilom koji svedoči ne samo o briljantnoj naraciji, već i izvanrednoj analitici.

Knjiga je moguće čitati i kao istoriju mentaliteta. Njena snaga leži u minuciozno istraživanom materijalu i kaleidoskopskoj poliperspektivnosti i posledicama te pandemije koja je ostavila neizmernu pustoš u celokupnom čovečanstvu. Njena ukupna slika 1918. govori o upozorenjima i čita se kao apotropajon vakcina protiv lakomislenosti i fatalizma.