Bilo je to, maltene, kao na jednoj fotografiji od pre četrnaest godina. Malo smo, doduše, dobili stomake, neka deca su prestala da budu deca, neki otišli ko zna gde, ali sve ostalo je bilo tu.
Godine 1994. rat u bivšoj državi je buktao. Valjda jedina oaza gde oni nisu zavladali bila je Ada Međica: ostrvo usred grada, između Ade Ciganlije i blokova 45, 70 na Novom Beogradu. Zinaid Miki Memišević, glumac Narodnog pozorišta u Beogradu, profesor dikcije u 13. beogradskoj gimnaziji, spremao se da zauvek sa Žankom i njihove dve kćeri napusti zemlju u kojoj je odrastao i napravio karijeru. Vankuver mu je bio izbor. Kazaće, dok su se ukrcavali, na samom izmaku te godine, a autobus za Budimpeštu (beogradski aerodrom je bio to samo imenom, avioni nisu ni sletali ni poletali) da „nije bilo Međice i vas ne bih godinu preživeo“. Ne znam ni kako bismo mi ostali. Tanja, Zagrepčanka na privremenom radu u Jutelu, što je poslednja napustila Sarajevo, na toj istoj Međici govorila nam je, „Vi pojma nemate šta je tamo!“ Miki je, zahvaljujući Građanskom savezu, koji je jedini održavao Internet vezu sa Sarajevom, pričao s bratom što je ostao tamo i prenosio nam impresije. O ostalom, uglavnom, nismo imali pojma.
Takva je bila vlast crnih.
Evo ga ponovo među nama. Kako mu ne ispuniti želju da se za istim stolom, u sličnom društvu ponovo ne okupimo. On da ponovi ono „da nije bilo Međice…“, mi da po pravom paklenom danu upriličimo roštilj i… tako to.
Memišević dolazi s lepim novostima: imao je ulogu u visokobudžetskoj predstavi „Tideline“ (Linija plime) o užasima rata. Iako je tekst bio univerzalan, kaže da kao da je pisan od nas i za nas. Da o predstavi ne pričamo, Žanka mu ne da jer je valjda užasnuta od samih opisa ključnih scena, mi ne insistiramo pa eto one lepše stane priče:
„Spušta se zavesa, aplauzi, mi se dva puta vraćamo da se poklonimo, i… kao da sam ponovo bio živ!“
Kad će ponovo, ne zna se. Ima agenta za film (ko ga zna, pričao je i prepričavao, telefonom poznanicima javljao, kad se pojavio u nekim epizodama „Dosijea X“), ali s pozorištem stvari stoje drukčije: nema stalno zaposlenih glumaca, nema repertoarskih pozorišta. Samo projekti i za sve audicija. Nada se, ipak, da posle „Linije plime“ ima nade da dobije još neki poziv, da ponovo zaigra pred publikom.
Do tada čeka. Pomaže Žanki koja ima privatno obdanište („Ja Žanki perem veš“, kaže, a neki ga shvataju ozbiljno. Ne ljuti se.)
Iako se događa da kad zasedne u neku od bivših kafana ne prođe sat a da slučajni prolaznik ne uzvikne „Jesi li to ti!“, ova zemlja nije ona koju je napustio. Još manje je ona u kojoj je odrastao. Kako god da je, zadovoljan je. Jer „Kanadu poredim s bivšom pokojnom državom. Ima hiljadu stvari koje ne valjaju, ali deset hiljada koje valjaju!“ Uz to, to je i država mladih. Tako da je teško verovati da bi se Una (uzgred, i ona je završila glumu pa s tatom igrala u ovde pomenutoj predstavi) i Vanja navikle na našu „borbu neprestanu“.
Ne bi više ni Miki. Jer, Kanada je i zemlja starih: posle 65. godine sve je besplatno. I zdravstvo, i prevoz, čak i studiranje ako ima onih koji bi pod stare dane da obnove stara i steknu nova znanja. A ima ih. Za one mlade, ili dobro držeće, za svaki posao, za svaki projekt, postoje krediti i manje ili veće državne olakšice. I to tako funkcioniše, bez obzira na separatistički (kako neki ovde vole da govore) Kvebek. To se valjda zove uređena država.
Dakle, pitanje da li bi se vratio, deluje suvišno?
„Kad su me iščupali jednom, mogu me sad bacati gde god hoće“.
Rijunion na Adi Međici bio je prvi posle 14 godina. Miki je u Jugoslaviji (nije lapsus) drugi put. Pre šest, sedam godina bio je na kratko. Sada posle Beograda odlazi u Sarajevo kod brata, onda i u Dubrovnik, pa tamo negde krajem juna eto ga ponovo u Beogradu.