Kome treba zajednica srpskih opština? 1Foto: EPA OLIVIER HOSLET

Zbog čega na delu teritorije Srbije, koja je formalno i dalje pod protektoratom UN – druga je priča presedan kako je skrenuo u jednostrano proglašenje kosovske nezavisnosti – interese Srba u rođenoj državi treba da štiti ZSO koju ne poznaju ni srpski Ustav ni zakoni, niti su predviđene njene institucionalne veze sa Beogradom?

Da li je ZSO, koja je vaskrsla posle odbacivanja ideje o razmeni i razgraničenju na KiM, jedino što još Vučić možda može da dobije ako zauzvrat prizna kosovsku nazavisnost kao kompromisno rešenje bez alternative?

Da li će sa tim zasad fantomskim telom iz pravno i politički spornog prvog Briselskog sporazuma zamazivati oči srpskoj javnosti kad na red dođe potpisivanje sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma sa Prištinom, što je obaveza Beograda iz ugovora sa Briselom o pocesu pridruživanja EU?

Sve su to pitanja za novu-staru administraciju SNS-SPS, koju je pojačao Šapićev SPAS, kojoj je mandat oročen do raspisivanja vanrednih izbora, najdalje početkom aprila 2022, i pre nego što je odlazeći premijer, novi mandat, a od četvrtka i privremeni šef srpske diplomatije Ana Brnabić javno saopštila sastav svog drugog kabineta.

Pre objavljivanja imena ministara, Vučić je obavestio javnost koji su im priotiteti u 15-mesečnom radu, među kojima visoko mesto, pod brojem dva, odmah iza narodnog zdravlja i korone, zauzima „borba za očuvanje naših vitalnih interesa i našeg naroda na KiM“.

Iako procenjuje da u tom skraćenom mandatu njene druge vlade neće biti konačnog potpisivanja sa Prištinom, Brnabić je najavila da „ukoliko do toga ipak dođe, neće biti kukavica – preuzeće punu odgovornost ili će je podeliti sa predsednikom“.

Teret eventualne promene Preambule Ustava Srbije, prema njenim rečima, preuzeće građani Srbije na referendumu, ali bez objašnjenja u kojim granicama.

Ono što u vrhu SNS ne pominju, a o čemu se spekuliše u vlastima bliskim izvorima, jeste mogućnost da Vučić u okviru navodnih ustavnih promena predloži i da se predsednik republike ubuduće umesto na izborima bira u srpskom parlamentu.

Iako je to deluje kao čista hipotetika, on bi time navodno izbegao beloruski scenario i produži politički život i posle eventualne predaje KiM, u još jednoj istorijskoj pobedi u Briselu sa minus beskonačno prema nula.

Gde je u tome ZSO – plod prvog Briselskog sporazuma koji je, posle kraćeg Vučićevog tvrđenja pazara, 19. aprila 2013, u dva odvojena dokumenta, parafirala tadašnja EU posrednica, baronica Ketrin Ešton sa dvojicom tadašnjih premijera, srpskim Ivicom Dačićem i kosovskim Hašimom Tačijem.

Dačić je sa svemogućim svojim potpredsednikom Vučićem posle tvrdio da je „to najbolja ponuda koju je Beograd dobio“, mada je iz dokumenta bilo jasno da su sve njegove odredbe u okviru pravnog sistema samoproglašene kosovske države i da je ZSO, prema kosovskim zakonima asocijacija opština, ili u neku ruku prividna kompenzacija za predaju policije, svih bezbednosnih struktura i pravosuđa u ruke Prištine.

Kasnije su novim sporazumima na red došli telekomunikacije, energetika, članstvo KiM u međunarodnim sportskim organizacijama…

Prema sporazumu iz Brisela, ZSO bi trebalo da čine većinski srpske opštine na KiM.

Ima ih deset, ali već sedam godina spekuliše se kako će se njihov broj na kraju svesti na četiri na severu KiM. Strukture ZSO, prema sporazumu, „biće uspostavljene na istoj osnovi na kojoj  počiva postojeći Statut asocijacije kosovskih opština“.

U jednoj od odredbi precizira se da će „u skladu sa nadležnostima iz Evropske povelje o lokalnoj samoupravi i kosovskim zakonom, opštine učesnice imati pravo da sarađuju u kolektivnom vršenju svojih nadležnosti kroz Zajednicu / Asocijaciju, koja će vršiti puni nadzor u oblastima ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanog i ruralnog planiranja“.

U izveštajima EU tumačeno je da se radi o „stvaranju autonomog tela integrisanog u kosovski sistem“ i da je suštinski cilj ovog sporazuma „olakšavanje integracije severnog Kosova u kosovski pravni sistem i gašenje dva paralelna sistema koja su godinama nezavisno funkcionisala između opština na severu i Prištine“.

Protiv sporazuma bili su Srbi sa severa KiM, tadašnja opozicija, SPC, a 25 poslanika Skupštine Srbije zvanično je zatražilo izjašnjavanje Ustavnog suda, koji se proglasio nenadležnim zbog ocene većine sudija da je reč o političkom dokumentu.

Vlast je pritiskala, ali nije insistirala da Ustavni sud odbaci zahtev za ispitivanje ustavnosti Briselskog sporazuma, već da ocenu odloži do donošenja zakona o suštinskoj autonomiji KiM.

Stav o „vanpravnoj prirodi ovog dokumenta na javnoj raspravi pred Ustavnim sudom zastupali su tadašnji ministar pravde Nikola Selaković, predsednik skupštinskog Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Aleksandra Martinović i direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo Dejan Đurović“.

Iako je u Ustavnom sudu preovladao stav da je reč o pravno neobavezujućem aktu, Beograd je, bez podvrgavanja regularnom postupku parlamentarnog ili ustavnopravnog potvrđivanja, počeo da sprovodi Briselski sporazum kao opšti akt na osnovu kod su Srbi na KiM primorani da izađu na lokalne kosovske izbore, konstituisana opštinska tela u sistemu lokalne samouprave samoproglašene kosovske države…

Pravne i političke posledice sprovođenja Briselskog sporazuma skrivane su iza jalovih medijskih rasprava o budućim ovlašenjima ZSO – Vučićeva ekipa najavljivala je novu RS na KiM, kritični Srbi na KiM smatrali su da je reč o udruženju ribolovaca, dok je albanska strana insistirala na poštovanju kosovskog Ustava i zakona.

Pripremljen je i Plan primene sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, ali u proteklih sedam godina bilo je teško ući u trag čime se bavi upravljački tim, ko piše Statut ZSO za koji je bivši šef Kancelarije za KiM Marko Đurić više puta tvrdio da je na briselskom pregovaračkom dnevnom redu.

Sad gledamo neku vrstu reprize u kojoj su glavne teme da li će ZSO imati izvršna ovlašćenja, čiji Ustav nije Biblija.

Specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslav Lajčak, sa reputacijom briselskog izaslanika za sprovođenje referenduma o nezavisnosti Crne Gore, najavio je da „sve mora da se ispuni što je bilo dogovoreno i kako je bilo dogovoreno“.

Prema njegovim rečima, poslednja četiri meseca rešeno je pitanje nestalih i ekonomske saradnje, a sad su na dnevnom redu osetljiva pitanja finansijskih potraživanja, nekretninama i ZSO.

„Ona je deo sveobuhvatnog sporazuma koji počinje da se primenjuje posle potpisivanja. O detaljima za ZSO treba se dogovoriti kao o delu potpisivanja sporazuma“, najavio je Lajčak tokom nedavne posete Beogradu i Prištini, zbog čega je bivši ministar za KiM Slobodan Samardžić odmah javno ukazao da „ZSO neće biti realizovana na osnovu prvog Briselskog sporazuma, već na osnovu novog sporazuma o međusobnom priznanju“.

Možda je ovo odgovor na pitanje kome treba ZSO.

Ali, to neće abolirati od pravne, političke i istorijske odgovornosti sve one koji su ušli u briselske pregovore 2012, u trenutku kad Priština sa sve međunarodnom upravom nije kontrolisala gotovo dve trećine samoproglašene države, da bi se pregovarački proces 2020. pretvorio u njeno priznavanje u koje zvanični Beograd treba da ugradi poslednju srpsku ciglu.

Iz Vašingtona već stižu signali da bi Srbija i Kosovo uskoro mogli da dobiju status posmatrača u NATO telima i na skupovima Alijanse, što bi moglo da se smatra nekom vrstom uvertire međusobnog priznavanja u NATO predvorju.

Pretnje i taktika

Novi šef Kancelarije za KiM Vlade Srbije Petar Petković na ovu dužnost stupio je sa pretnjom da će predstavnici Srba sa KiM – reč je o Vučićevoj Srpskoj listi – napustiti kosovske institucije, ako Priština jednostrano odluči da ne ispuni obavezu o formiranju ZSO. Srpska lista je koalicioni partner u Hotijevoj vladi, kao što je to bila u svim prethodnim kosovskim vladama od potpisivanja prvog Briselskog sporazuma. Uprkos oštrom tonu Petkovićeva pretnja je samo repriza već viđenje taktike jer je Srpska lista više puta dosad zamrzavala rad u Vladi i Skupštini Kosova bez nekih konkretnih rezultata. Iako je još u martu 2015, na prvom zajedničkom sastanku skupština svih 10 većinski srpskih opština u kosovskom sistemu lokalne samouprave, donela odluku o „jedinstvenom političkom delovanju, zaštiti prava i ostvarivanju interesa srpskog naroda kroz formiranje snažne ZSO“, potencijalna snaga ovog udruživanja dosad nije iskorišćena mada je Priština u tome odmah prepoznala pritisak za formiranje ZSO.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.