Konačna važnost 1

Knjiga Dušana Savića Glavnom ulicom (GB Karlo Bijelicki, Sombor 2019), “na tragu Kafke i Čehova” (primećuje Marko Paovica) i “od povesti do porekla sna” (beleži Duško Novaković), predstavlja zbir kratkih priča u kojima dolazi do udvajanja lirskih i proznih načina pripovedanja, tzv. poetika ogledala u kojoj lirika i proza nisu petrifikovane već čine komplementaran niz narativnih svetova, gde se, dakle, lirsko reflektuje u prozno i obratno.

Ali, andrićevski rečeno, “dobar pisac u čitaocu može da izazove samo ono što je on (čitalac!) sposoban da vidi i oseti”.

Odnos između pisca i čitaoca nije jednostavan, posebno kad se uzimaju u obzir novije teorije pripovedanja.

Krenuti u jedno takvo tumačenje bilo bi moguće u nekom dužem tekstu, ali kako bi došlo do objedinjenja (bez klasifikacije čitalaca, bilo bi to preterano pretenciozno da se učini), treba uzeti u obzir sledeće Eliotovo (Tomas Sterns Eliot) zapažanje: “Za najneobrazovanije slušaoce postoji zaplet, za misaonije ličnost i sukob ličnosti, za literarno obrazovanije reči i sklop rečenica, za muzikalnije ritam, a za slušaoce veće osetljivosti i razumevanja ono značenje koje se postepeno otkriva”.

Dakle, horizont koji je pred nama, i koji se ispituje, može stvarati određene poteškoće koje se ogledaju, pre svega, u pitanju: “Wer bin Ich und wer bist Du?”

Dušan Savić kroz dvadeset i sedam mogućih skica, koje čine knjigu Glavnom ulicom, uspostavlja književni obrazac kojim završava svaku priču, tj. pomenuti obrazac se odnosi na kraj skice/ priče, koji je otvoren, kako za pisca, tako i za tumača (čitaoca).

Namerno se na trenutak koristi relacija skica-priča-skica-priča, ne bi li se reklo da svako naredno izdanje knjige može imati i drukčiji kraj (svake) priče.

Zato je i svaka priča ujedno i skica za narednu priču. Bila bi to, donekle, i naravoučenija koja za cilj ne bi imala da uspostave konačnu važnost (to je jednostavno nemoguće, kao i uspostavljanje konačne važnost knjige ovim tekstom), već da izmeštanjem samog kraja priče još više ukažu na glavni tok pripovedanja koji bi ostao nepromenjen.

No, iako smo svi mi privilegovani članovi Društva za potiskivanje subjektivnosti, neprestano na granici optužbe za subjektivnost u profesiji koja poštuje naučne, objektivne metode, kako je to nazvao Volas Martin, često dolazi do distinkcija u pogledu pristupa jednoj temi.

Na primer, kad bi se vodili Blajhovim (Dejvid Blajh) tumačenjem, morali bismo, pre svega, okupiti jedan broj tumača koji bi izneli svoje lične stavove o knjizi Dušana Savića, dakle, odgovoriti na pitanje forme, zašto san ima posebnu ulogu u samoj kompoziciji knjige (i šta iz njega proizilazi), dokle doseže čovekova potreba za dubokom zagledanošću u sebe i da li svoj egzistencijalni trenutak time čini mogućim, ili, recimo, odgovoriti na pitanje literarnih predaka koji se pojavljuju u svakoj priči itd.

Na ovaj način dolazimo do zasebnih i ličnih tumačenja koja, po Blajhovom mišljenju, mogu dovesti do zajedničnog znanja.

Na drugoj strani, mišljenje koje zagovara važnost distance, što su činili, na primer, Jaus i Džejmson (Hans Robert Jaus, Fredrik Džejmson), ne isključuje direktno Blajha kao tumača već ukazuje na razliku između kolektivnog i individualnog poistovećivanja s nekim tekstom.

Ovo su sve načini kojima se može prići knjizi Dušana Savića, bez deskriptivnih (lokalnih) prepričavanja Priče koje nikome ne bi koristile (posebno ne onome ko odluči da pročita knjigu), jer značenje koje se nalazi u tekstu, i iz kog proizilazi, smešteno je između “uloge koju nudi tekst i stvarnih sklonosti čitaoca” (Volfgang Izer).

Dakle, za Izera je čitalac transcendentalna verovatnoća koja još nije realizovana i koja postoji (i menja!) samo u toku procesa čitanja.

Pošto smo kod Izera, koji nekako upućuje na početak ovog teksta i na Gadamerovo (Hans-Georg Gadamer) pitanje “Wer bin Ich und wer bist Du?” (“Ko sam Ja i ko si Ti?”), mada ovo pitanje može biti i parafraza pitanja iz 2. knjige Mojsijevog Petoknjižja, treba imati na umu da ono što stoji na kraju ujedno je i na početku kod čitaoca (nebitno kojoj klasifikaciji pripada) – a to je razumevanje.

Iz nemogućnosti (tehničke prirode) da se nešto više napiše o piscima koje čitalac na indirektan način sreće u knjizi Glavnom ulicom, od Foknerovih kraćih sentenci do lirskih bifurkacija u Talasima Virdžinije Vulf ili ponešto od Mopasanove proze koja erodira, tekst je možda najbolje završiti jednom pričom koja govori sledeće, sasvim kratko.

Naime, knjiga Glavnom ulicom, maltene čim je objavljena, prevodi se na makedonski jezik (prev. Asude Abdül-Kočan), a poslednja priča u knjizi, pod nazivom Mula, prevedena je na nemački jezik (prev. Nina Karger) i biće uvrštena u godišnju antologiju PEN centra (Austrija).

Ovo su podaci koji se ne čuju često i koji su i te kako značajni za srpsku književnost. Dakle, treba čitati prozu Dušana Savića. I ono što je ostalo za neko uživo izlaganje, od pitanja/ problema/ shvatanja prolaznosti u Andrićevoj pripovetki Žena na kamenu i Savićeve priče Strankinja do teme o veku logora.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.