Foto: Stanislav Milojkovic

Vi odlučite da li vam je preča Srbija od mržnje prema meni! – rekao mi je Slobodan Milošević tog 16. januara 1999.

– Razumeo sam više nego što ste izgovorili – trudim se da mu uzvratim i kažem ono što želim. – Mogu li da vam postavim neka pitanja?

– Kako da ne. Šta god hoćete.

– Ako SPO ulazak u Vladu uslovi normalizacijom vaših odnosa sa Đukanovićem i Vladom Crne Gore, kakav će biti vaš odgovor?

– Apsolutno sam saglasan i prihvatam.

– Smatram da sa Ibrahimom Rugovom moramo sesti za sto, i to bez uslovljavanja i bilo gde. Koji je vaš stav?

– Prihvatam svaki razgovor, pa i na Marsu. Ali, Kosovo im ne damo.

– Za to sam da Kosovo dobije najviši mogući stepen autonomije. Nas interesuje naša državna granica sa Albanijom i Makedonijom i puna zaštita Srba i našeg religijskog i istorijskog nasleđa na Kosovu. Ovo ne damo i ovo branimo. Sve ostalo je za pregovore. Da čujem vas?

– Ja ću to da potpišem… Među nama, možda bi trebalo da Amerikancima damo koncesiju nad pokrajinom na nekih pedesetak godina. Da Kosovo bude kao što je bio Hongkong.

– Ulazak SPO u Vladu imao bi smisla kad bi SPO, u toj Vladi, dobio status mosta za pretvaranje svih naših sadašnjih nesporazuma sa Amerikom i Evropskom unijom u sporazume i obostranu saradnju.

– Upravo tako – primače mi se on. – Srbija danas nema boljeg takvog mosta od vas i vaše partije. Zato i tražim da budete taj most… ili pojas za spasavanje, da se tako izrazim.

– Ne može spoljna politika drumom, a unutrašnja šumom. Ne možemo u Evropu sa prekim sudovima za medije, sa ideološkom tiranijom nad univerzitetima, sa partijskom televizijom, sa ovakvom policijom i vojskom, sa kriminalcima i ubicama u Službi državne bezbednosti. Ne može, nikako, noga lička u cipelu bečku…

– Ako idemo u Evropu, a idemo, onda moramo i da postanemo Evropa iznutra. Eto, vidite, ja se toliko slažem sa vama da vas i citiram…

***

Po mećavi, negde oko ponoći, 19. februara 1999. „falkon“ Vlade sleteo je na Surčin. Četa novinara i kamermana, domaćih i stranih, čekala je izjavu prvog čoveka državne diplomatije. Rekao sam da u Rambuje nismo pozvani kao cirkuska trupa i da ono što nam se tamo nudi možemo i moramo da prihvatimo. A šta nam se to nudi nisam otkrio novinarima, jer je ruski pregovarač Boris Majorski zahtevao da tu „tajnu i sudbinski po Srbiju važnu poruku“ prenesem lično Miloševiću. Novinarima sam rekao da Kosovo ostaje u Srbiji i da će UČK biti razoružana. Nisam prećutao ni zahtev da „strane trupe“ (izbegao sam reč NATO) dođu u pokrajinu i uspostave mir. Pozvao sam Srbiju na hrabrost, ponovivši tri puta da je „hrabrosti danas ime mudrost“.

Moja izjava vrtela se na stranim ekranima, a na domaćim televizijama, osim Studija B, emitovan je – sneg. Srpske novine objavile su – belinu. Bio sam pod bojkotom, samo četiri sedmice po stupanju na funkciju.

Foto: EPA/ VLADIMIR VETKIN

Odmah izjutra, telefoniram Miloševiću. Donosim, kažem mu, hitnu poruku iz Pariza, a on će na to – da se čujemo za koji dan.

– Danas, i to odmah – odgovaram. – Krećem iz ovih stopa.

Namamljen sam u kolo iz koga ne mogu, preslišavam se. Mogu, ipak, ono što hoću. Ja po svome, a on po njegovome.

– Čemu tolika žurba? – odmah će on.

– Boris Majorski vas moli da naložite našim pregovaračima da danas, najkasnije sutra, potpišu novu verziju političkog sporazuma, koju su Rusi jedva usaglasili sa Hilom i Petričem. Po tom dokumentu…

– Znam, NATO okupira Kosovo! – prekide me on.

– Po tom dokumentu, Kosovo dobija suštinsku autonomiju u granicama Jugoslavije i Srbije. Nikakvog albanskog referenduma o nezavisnosti neće biti. Na Kosovu ćemo trajno zadržati oko dve hiljade naših vojnika-graničara i tri hiljade naših policajaca. U izgledu su i dva paralelna pravna sistema, za Albance i za Srbe. A što se trupa NATO pakta tiče, one će, zajedno sa našim snagama, razoružati UČK i oduzeti oružje od svih civila na Kosovu.

– I to je ta ruska poruka? – osmehnu se on cinično.

– Majorski poručuje da Madlen Olbrajt, za dva-tri dana, dolazi u Pariz i da mi moramo da potpišemo pre nego što ona stigne i sprečimo promenu sada važećeg teksta.

– NATO, ni po koju cenu, ne može u Srbiju! – reče otresito. – Neće strana čizma na teritoriju Jugoslavije.

– Ako ne mogu u čizmama, onda da ih zamolimo da obuju patike! – narugah mu se namerno.

– Kad bolje razmislim, dobro je što ste došli – preču on šta sam mu rekao. – Nemate vi, ipak, dovoljno diplomatskog iskustva i ne poznajete dobro Ruse i njihove trikove. Mi moramo biti uporni u svim svojim zahtevima i dobićemo sve.

– Neoprostivo grešite! – povisih ton. – I vi i svi mi žalićemo za ovom propuštenom prilikom.

Tada se, sećam se, setih jedne anegdote. Razgovaraju dva gluva čoveka. Prvi pita: Jesi li to pošao u šetnju? Drugi kaže: Pošao sam malo u šetnju. A prvi će na to: A ja pomislio da si pošao u šetnju…

***

Presudnog 15. marta 1999, Hašim Tači je, u Parizu, potpisao presudu iz Rambujea. Obe strane dobile su ono što su i želele. Rugova i Tači – bombe na Srbiju! Milošević – bombe na Srbiju! Vanredni i poslednji dolazak Ričarda Holbruka u Beograd, na po još neku lozovaču sa limunom, nije mogao da pokvari jedinstveni cilj ratnih protivnika na Kosovu.

– Znam, Vuče, da će me Srbi proklinjati, ali svi moji napori bili su uzaludni – poručio mi je Holbruk u kratkom telefonskom razgovoru. – Nudio sam mu i pismene garancije da će Kosovo, trajno, ostati u Srbiji, ali on me, čini mi se, nije ni slušao. Kao da se raduje bombama i svojoj ulozi komandanta u ratu sa Alijansom…

Mislim, ipak, da se i Ričard Holbruk radovao prilici da NATO skrši Miloševićevu oholost i radovanje. Opsednuti jednim čovekom, politički i vojni stratezi Alijanse intimno su verovali da će, svojim bombama po Srbiji i narodu, oni ubijati Miloševića i njemu, lično, nanositi bol i zlo. Ponašali su se kao onaj medved iz priče koji je, stenom, gađao muvu na čovekovom čelu.

Po srpskim mostovima, bolnicama, fabrikama i rafinerijama „tražili“ su svoj zvanični ratni cilj, kao da se Milošević tamo skrivao i kao da nisu znali gde je. Samo jedne noći, bacili su bombu na njegovu kuću, i to kad su bili sigurni da nije bio u njoj.

Tih strašnih nedelja i meseci, nisam želeo ničiju smrt, pa ni glavnog krivca za sve smrti i ruševine, nego sam žalio za životima i delovima tela onih koji nimalo nisu bili krivi ni Alijansi ni Bogu.

To nije bio rat. Mi neprijatelja nismo mogli ni da vidimo. Jedna strana je ubijala, a druga bila ubijana i rušena!

(Inserti iz knjige „META“)

Povezani tekstovi