Lažni nastavnici su pogubni za visoko školstvo 1

O kvalitetu nastavnika na privatnim fakultetima neću govoriti, ne zato što mislim da je tamo sve u redu, već stoga što smatram da je uticaj ovih nastavnika na opšti razvoj visokoobrazovnih sistema neuporedivo skromniji. Negativan uticaj nastavnika s privatnih univerziteta nije toliko ni vezan za njihove akademske kompetencije, već za to što su primorani da brane interese biznisa, više nego obrazovanja, ali to je već predmet druge rasprave.

Usmerimo zato našu pažnju ka nekvalitetnim nastavnicima sa državnih univerziteta, jer ono što zaključimo za njih, važiće i za visoko obrazovanje uopšte. Prema metodi brzog „skeniranja“, nekvalitetan nastavnik bio bi onaj koji nema ozbiljne šanse da bude profesor ni u zemljama u našem regionu, a evropski obrazovni prostor da ne pominjemo, dok bi izrazito nekvalitetan nastavnik veoma teško dobio akademsku poziciju bilo gde osim u Srbiji. Ali, ako pažnju premestimo sa evaluacije individualnog akademskog kvaliteta kao nezavisnog faktora, i usmerimo je na procenu štete koja se nanosi sistemu visokog obrazovanja u celini, onda dolazimo do još jednog važnog podskupa u ovoj klasifikaciji, a to su loši nastavnici. NJihova anatomija je veoma važna, jer tek su loši nastavnici pogubni za visoko školstvo.

Ono po čemu se odlikuje jedan loš nastavnik u visokom obrazovanju nije samo njegova „bleda“ biografija ili „tanak“ spisak objavljenih radova, odnosno bilo šta što bi se samno po sebi odnosilo na njegove slabe naučnoistraživačke i nastavne rezultate. Profesor je zaista loš tek onda kada njegova lična nekompetentnost postane upadljiv problem i njegove okoline, a to znači kada se on upusti u konkretne negativne radnje i postupke koji mogu ozbiljno da utiču na sistem. Recimo, jedan profesor geologije koga je „pregazilo vreme“, koji se nije „probudio“ iz deskriptivne faze razvoja ove nauke i nije uvideo da se u proučavanju Zemlje odavno već sve meri i kvantifikuje i koji – a to je očekivana posledica – tokom čitave karijere nije objavio nijedan rad u prvih dvadeset SCI časopisa u svojoj oblasti, jeste nekvalitetan nastavnik, ali to još uvek ne znači da mora da bude i loš. On postaje uistinu loš tek onda kada odluči da svoju sopstvenu nesolidnost štiti ili čak promoviše, na primer, ako sputava mlađe saradnike koji bi da napreduju u istoj oblasti ili ako svoje zastarelo (i nepotrebno) gradivo načini jednim od najtežih ispita na fakultetu.

Za mnoge predmete na našim fakultetima važi da je stepen prolaznosti na ispitima obrnuto proporcionalan količini besmislenog gradiva. Zato me uvek zaboli kada se u diskusiji o uzrocima ekstremno niske prolaznosti govori o „principijelnom i strogom profesoru“, „teškom predmetu“ ili „neodgovornim studentima“, a svi znaju da se radi o problematičnom „liku“ u ulozi nastavnika, koji studente teroriše gradivom koje samo on zna i koje najverovatnije nikome osim njemu nije ni potrebno.

Put koji vodi od nekvalitetnog do lošeg nastavnika je kratak, a prvi korak je učinjen kada neko ko zna da mu nije mesto na univerzitetu i nema snage da se s tom činjenicom pošteno nosi, počinje to da skriva, prvenstveno od drugih, a ponekad i od sebe. Osrednji ili čak i veoma slabi naučni rezultati i predavačke veštine uvek mogu da se isprave i poboljšaju ali problem je što loši nastavnici najčešće ne osećaju potrebu za bilo kakvom korekcijom u svom radu i ponašanju. Oni su obično najsolidarniji u svojoj istrajnosti da ostanu takvi kakvi jesu – loši. Pritom, u svojoj težnji da se ne menjaju – ali da se po svaku cenu zadrže na istom mestu sa istim privilegijama – oni su prinuđeni da se brane; e, tada nastupaju veliki problemi za visoko obrazovanje kao sistem.

Nasuprot dobrim nastavnicima, koji su prema mom mišljenju izolovani i prikriveni i čiji je doprinos prigušen i slabo vidljiv, uticaj loših profesora na kvalitet visokog obrazovanja uvek je rušilački i opaža se na svakom koraku. Razlog nije samo to što loših nastavnika ima mnogo, nevolja je i u tome što se njihova kritična masa formira i lakše i brže. Mediokriteti (i oni još slabiji od njih) veoma brzo izgrađuju međusobne veze koje se zatim munjevito aktiviraju i stavljaju u pogon. Istina, njihovi savezi nisu ni večni ni preterano stabilni, ali ipak traju dovoljno dugo kada treba opstruirati neku progresivnu akciju, umrtviti neku pametnu ideju ili sprečiti neki istinski pozitivan reformski potez. Zbog upadljivo sličnog modela u ponašanju, sve ove brzopotezne, ponekad i jednokratne „koalicije“ loših nastavnika čak i liče jedna na drugu, kao da su u njima uvek isti ljudi, a nisu.

Obično kada svojim prijateljima s drugih fakulteta objašnjavam pojedine događaje „divljanja“ nekih loših profesora, oni me ubrzo prekidaju jer ih priča neodoljivo podseća na neki slučaj „kod njih“. Sve je isto, samo su drugi ljudi.

Moja, ali zaista najslobodnija procena jeste da je blizu jedne polovine od ukupnog broja nastavnika u srpskom visokom obrazovanju nekvalitetno, a da je najmanje trećina od tog broja izrazito nekvalitetna. To bi značilo da nedopustivo veliki broj naših koleginica i kolega čine oni koji bi mogli da budu univerzitetski profesori jedino tamo gde već jesu – i nigde drugde!

U poslednje vreme sam više puta u štampi pročitao kako predsednica Vlade Republike Srbije tvrdi da su našim mladim stručnjacima koji rade u inostranstvu „otvorena vrata za povratak u Srbiju!“ Ne znam za njih, za mlade iz inostranstva, ali ja ta otvorena vrata ne vidim, čini mi se čak da nisu ni odškrinuta. U nekim svojim nastupima već sam kritikovao ovu olako izrečenu tvrdnju, a u pojedinim prilikama ovoj redovnoj kritici dodavao sam i konkretan predlog: neka Vlada Republike Srbije otvori 200 novih nastavničkih mesta na državnim univerzitetima, koja bi bila popunjena preko otvorenih konkursa rezervisanih samo za povratnike!

Prosečan bruto iznos jedne stipendije iz programa Marija Sklodovska Kiri iznosi oko 120 hiljada evra godišnje, mi bismo za istu sumu u Srbiji mogli da platimo najmanje tri osobe. Za zapošljavanje sto novih nastavnika iz dijaspore uložili bismo oko četiri miliona evra, a, poređenja radi, za izgradnju Naučno-tehnološkog parka na Zvezdari potrošeno je tri i po puta više. A skoro polovina sume koja je potrebna za otvaranje sto nastavničkih mesta potrošena je samo na plate zaposlenih u JUP-u u 2016. godini (JUP – Jedinica za upravljanje projektima; društvo sa ograničenom odgovornošću, koje je 2016. godine osnovala Vlada Srbije). Nije uopšte bitno da li je moj proračun besprekorno tačan ili da li je poređenje ovih troškova različite namene sasvim na mestu, najzad ovaj predlog o primanju ljudi iz naše dijaspore na naše univerzitete može da se obavi i tako da to državu ništa ne košta(!). Dovoljno je samo da visokoškolske ustanove preuzmu obavezu (čitaj: da im se naredi) da jedan broj mesta koja će biti otvorena u toku kalendarske godine mora biti rezervisan za našu dijasporu. Bilo kako bilo, najbitnije je da zaključimo da neko, pa bilo to i predsednica vlade, ipak nešto mora da uradi pre nego što iznese tako konkretan stav da su vrata za našu dijasporu „širom otvorena“.

Ako naša zemlja, odnosno oni koji je vode, ubrzo ne počne da koriste ovaj potencijal, biće to još jedan u nizu pogrešnih poteza srpskog društva. A niko pouzdano ne zna za koliko još pogrešnih poteza imamo „fore“. Ako prekardašimo s glupostima (ili s nečinjenjem, isto je), ako nam dragoceno vreme istekne, možemo stići do momenta u kojem ćemo i dalje imati snažnu naučnu dijasporu, ali ona neće imati gde da se vrati.

Nema čarobnog štapića, nema brzih i laganih rešenja, nema bezbolnih promena i nema u Srbiji još uvek dovoljno hrabrih političara. Sa ovim poslednjim stavom se treba i pomiriti, verovatno ih još dugo neće biti. Pošto mislim da budućnost možemo da obezbedimo samo mi koji radimo u našem visokom obrazovanju, ovu knjigu završavam predlozima koji mi sami možemo da sprovedemo u delo. To je moj lični prednacrt akcionog plana za bolje sutra.

Za razliku od zvaničnog Akcionog plana moj predlog se sastoji iz odgovora na samo tri pitanja: Šta, Zašto i Kako nešto treba uraditi. Nema potrebe za velikim rečima, ako se odgovori na ova tri pitanja, odmah je jasno da li postoji istinska namera da se nešto uradi ili je sve „pucanje iz praznog oružja“. Pritom, ako je dobro definisano kako nešto treba obaviti, onda to automatski implicira i ko taj posao jedini može i da završi, dok samo trajanje akcije nije toliko ni bitno. U našem konkretnom slučaju važno je samo da s promenama počnemo što pre. Akcije koje ovde predlažem više su provokacija ili najava budućih pravih poteza, nego promene koje mogu sve same rešiti.

PRIORITETI – Prvi korak – „prst u oko“.

Šta? Javno objaviti sve prihode institucija u visokom obrazovanju i sva lična primanja njihovih zaposlenih.

Zašto? Da bismo što pre svi shvatili da su potrebne korenite promene trenutnog modela finansiranja i da bismo konačno uvideli zašto je za ove promene teško ili nemoguće doći do konsenzusa u akademskoj zajednici

Kako? Odlukom same akademske zajednice ili nalogom od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, dakle: milom ili silom.

INTERESI – „Lečenje“ od konflikta interesa

Šta? Angažovati najistaknutije i najafirmisanije naučnike iz naše naučne dijaspore za rad u najodgovornijim telima u visokom obrazovanju.

Zašto? Da bi osetljive i teške odluke donosili ljudi koji su: a) veoma kompetentni ili najkompetentniji, b) lično (i patriotski) zainteresovani za povećanje kvaliteta sistema u celini i njegove koristi društvu, i v) finansijski i profesionalno nezavisni od postojećih interesnih grupa u visokom obrazovanju u Srbiji.

Kako? Promenom Zakona o visokom obrazovanju.

FINANSIRANJE – Oslobađanje od finansijske „hobotnice“

Šta? Uvesti parametar nauke u model kojim se definiše institucionalno finansiranje visokoškolskih ustanova.

Zašto? a) Da bi fakulteti bili institucionalno motivisani za naučni rad, a ne, kako je danas, isključivo za održanje nastave što većem broju studenata, nezavisno od kvaliteta; i b) Zašto što je aktuelni model finansiranja nelogičan, nepravedan i zato što kao takav postoji jedino u Srbiji.

Kako? Ukidanjem Uredbe o finansiranju i izmenom Zakona o visokom obrazovanju, odnosno primenom direktnog finansiranja univerziteta koji bi sredstva dalje prenosili svojim sastavnim jedinicama, uzimajući u obzir udeo naučne delatnosti kod svake od njih.

NASTAVNICI – Ispravljanje kičme

Šta? „Otvarati“ sto univerzitetskih nastavničkih pozicija samo za članove akademske dijaspore.

Zašto? Zbog kritičnog podizanja kvaliteta nastavnika za najkraće moguće vreme.

Kako? Odlukom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

IZBORI – Ispravljanje nepravde

Šta? Ukinuti zvanje „asistent“

Zašto? a) Da bismo izjednačili sve studente doktorskih studija u procesu izbora univerzitetska zvanja, jer su danas doktorandi koji ovo zvanje nemaju obespravljeni i prilikom izbora se nalaze u inferiornom položaju; b) Zato što je aktuelni model izbora nelogičan, nepravedan i zato što kao takav postoji jedino u Srbiji.

Kako? Promenom Zakona o visokom obrazovanju.

DOKTORATI – Odustajanje od nelogičnog

Šta? Ukinuti zakonsku obavezu po kojoj svaka samostalna visokoškolska ustanova (univerzitet) mora da izvodi doktorske studije ako želi da se akredituje.

Zašto? Da bismo sprečili ili sveli na minimum organizovanje doktorskih studija na onim visokoškolskim ustanovama na kojima nema naučnih istraživanja.

Kako? Promena Zakona o visokom obrazovanju i/ili uvođenjem ranga „istraživački univerzitet“

KVALITET – Postavljanje sistema na noge

Šta? Promeniti sistem spoljašnje provere kvaliteta tako da se njime ubuduće akredituju samostalne visokoškolske ustanove, a da zatim one same dalje sprovode unutrašnju kontrolu kvaliteta svojih sastavnih jedinica.

Zašto? Da bi proces akreditacije bio istovremeno i izvodljiv i imao pun smisao, što danas nije slučaj.

Kako? Promenom Zakona o visokom obrazovanju i odgovarajućih podzakonskih akata.

REFORMA – Napuštanje lavirinta

Šta? Prestati s bilo kakvim ozbiljnijim novim reformskim zahvatima sve dok se ne uradi bilo šta od prethodnih akcija.

Zašto? Zato što ćemo se u protivnom vrteti u krug, i dalje će isti ljudi i kočiti reformske promene i istovremeno kriviti Bolonjski proces za sve što je loše u sistemu.

Kako? Tako!

STUDENTI – Sprečavanje dalje „prevare“

Šta? „Osvestiti“ studente i usmeriti ih ka studijskim programima koji nude sticanje relevantnih znanja i veština, čije su diplome prepoznatljive i ovde i u svetu, i koji imaju realne i transparentne troškove studija.

Zašto? Zato što naše visoko obrazovanje danas školuje previše (preko 50 odsto) svršenih studenata čija znanja i formalne kvalifikacije nisu potrebni ni u Srbiji ni u inostranstvu.

Kako? Redefinisanjem mreže ustanova u srednjem i visokom obrazovanju, kao i promenom upisne politike na osnovu procene društvene koristi od visokog obrazovanja. Ali, nažalost, nikako bez uspeha i u prethodnim akcijama.

BUDUĆNOST – Svi dalji koraci

Šta? Ostaviti sve i pokrenuti makar nešto od prethodno opisanih akcija.

Zašto? Zato što je to jedino što ima smisla.

Kako? Ne znam.

„Deset pogleda na visoko obrazovanje u Srbiji“

„Deset pogleda na visoko obrazovanje u Srbiji“ – naslov je knjige Vladice Cvetkovića, profesora Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, autora preko 70 radova iz oblasti magmatske petrologije, vulkanologije i geohemije. Profesor Cvetković je obavljao dužnosti prodekana i dekana Rudarsko-geološkog fakulteta, bio je predsednik Tima eksperata za reformu visokog obrazovanja u Srbiji (HERE-tim) i član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje tako da dobro poznaje stanje na univerzitetima. Svoja zapažanja i ocene o stanju u visokom obrazovanju kao i predloge šta činiti dalje Cvetković je sabrao u ovoj knjizi (autorsko izdanje, Beograd 2019). U dogovoru sa autorom Danas donosi nekoliko odlomaka. Izbor i oprema teksta redakcijski.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.