Četvrtak, 21. januar: Inauguracija Bajdena – izbegavam vesti o tome kao fotografije sa maturske večeri. Kič optimizam nije teško razumeti u ovim okolnostima, ali podele u Americi i dalje doživljavam kao problem koji me se tiče, posebno sada kad u podeli na jednu i drugu Ameriku prepoznajem iste promašaje u rezonovanju koji nas muče na našim prostorima.
Pre godinu dana tornado je prohujao kroz Nešvil i odneo krovove nekih lokala koje dobro znam.
Samo mesec dana pre toga sam bila tamo, ali, kad sam čula vest, osetila sam pun efekat udaljenosti – koja je postala toliko prisutna kao motiv cele godine.
Posmatram iz daljine kako nestaje moja slika o Americi i stvarima koje se tamo zbivaju.
Trenutno sam tačno preko puta, na drugoj strani Atlantskog okeana, u zapadnoj Francuskoj i tim pre shvatam da je ovog meseca tačno deset godina od mog odlaska u Boston na studije.
Osim dokumenata i slika, sa mnom su ostale neke niti koje se rastežu i preko okeana, nedefinisani likovi urezani u podsvest koji se ne pojavljuju ni u snovima, ali prave atmosferu, kao u filmovima Dejvida Linča.
Petak, 22. januar
Čitam knjigu Godina majmuna Peti Smit.
Dela koja se najdirektnije obraćaju publici su ona najličnija. Peti Smit živi u samoći koja je, čini mi se, u potpunoj suprotnosti od usamljenosti, čak i u žalosti koja je ponekad nosi kroz tok misli.
Njen unutrašnji svet nema veze sa vremenom i prostorom, iako je protok vremena i sopstvena smrtnost povremeno opsedaju.
U njenom svetu Albreht Direr i Džeri Garsija žive u isto vreme.
Ova, možda poslednja, renesansna ličnost me podseća na to da su klasifikacije koje nam život nameće stvarne samo ako ih internacionalizujemo.
Peti kroz događaje nosi neograničena zainteresovanost za život i ljude.
Oslobođena od etiketa kao što su muzičarka, spisateljica, pankerka… ona deluje kao da živi u nekom snenom stanju u kome postoji samo kretanje, misao i ogromna ljubav, pre svega, prema životu.
Subota, 23. januar
Aktuelna priča o poznatom i uticajnom čoveku koji je godinama seksualno zlostavljao mlade i često maloletne devojke me, naravno, dotiče i razmišljam o tome.
Prisećam se nekog poznanika koji je na ručku kukao što mu je mali sin dobio ukor od direktorke jer je drugaricu štipao za zadnjicu.
Tobože, ako ga za tako malo kazne, kako očekuju da stasa u mladog i silovitog momka, zar ne misle na fatalne posledice po njegov binarni maskulinitet.
Prisećam se kako je u moje vreme postojao izraz koji smo kao desetogodišnje devojčice redovno povikivale nastavnice, tajitaj me vaćari.
Razmišljam o tome koliko je stida ugrađeno u žensko iskustvo.
Telo i to kako okolina reaguje na njega, nužno je izvor raznih osećanja.
To su stvari koje držiš u sebi, čak i ako potičeš iz nekonvencionalne porodice.
Nekom prilikom sam u razgovoru sa drugaricama došla do zaključka da su naše majke slobodnije.
Možda samo u Jugoslaviji, doduše…
Možda je, u skladu sa popularnim mišljenjem bumera, to bilo pristojnije vreme, smernije, sa većim strahom od autoriteta i kazne.
Možda su efekti seksualne revolucije tada bili mahom pozitivni, ali čini mi se da su njene tekovine iz današnje perspektive prilično u ključu pesama Serža Gensburga: oslobođenje za muški libido, a za žene samo moderniji, modifikovani kalup.
Nedelja, 24. januar
U Francuskoj, gde sam, da se u reportažnom stilu izrazim, u privatnoj poseti, interesovanje i poverenje u vakcinu protiv kovida 19 dosta je slabo.
Povezanost Srbije i postojbine Asteriksa i Obeliksa se manifestuje i na ovom planu.
Sumnjičavost prema farmaceutskoj industriji, državi, ponajviše drugim državama neprijateljskih i nepoželjnih blokova, nose sa sobom i strah od gubitka identiteta, slobode i autonomije, iako su to različite stvari, često bivaju smućkane u isti koktel.
Jaz između različitih društvenih slojeva i grupa produbljen je kao i uvek kad kriza izloži ranjivost jednih i privilegovanost drugih.
Svi pričaju o pravima i slobodi, a misle zapravo na želje i interese.
Da ne bih završila u previše pesimističnom tonu, dodaću još da se nadam da će posle cele zbrke politička svest porasti, da nas je ova kriza naučila koliko je važno da se borimo za sistem koji štiti sve ljude, a ne da stasavamo u ljude koji štite sistem.
Ponedeljak, 25. januar
Jutro je sunčano i mirno.
Probudila sam se rano zato što danas ima posla – novi spot je pri kraju i treba napraviti plan promocije i izlaska.
Muzika iz karantina, minimalistička, bez ritam sekcije, bez gitare, bez preterane ambicioznosti u izvedbi, samo pesme.
Protekla godina, a kako se čini i ova, kulminacija su jednog dugog lošeg perioda za muzičare. Zato je ovo izdanje lišeno tereta ambicija, osim one da se obrati sličnim ljudima i da bez kompromisa i intervencija iznese ono što je unutar mene.
Danas sam razmišljala o razlici između solo karijere Pola Sajmona i vremena Sajmona i Garfankla – dueta u kome članovi svakako nisu ravnopravni po autorstvu, ali nešto je tu bilo magično i Pol Sajmon je bio egzotičniji autor tada nego kasnije kad je postao zaista veliki arhitekta pažljivo proračunatih pesama.
Možda mala doza slobode i neodgovornosti prema smislu pomaže. Možda je zapravo teže odreći se smisla. Pada mi na pamet Stop making sense, koncert grupe Talking Heads.
Utorak, 26. januar
Januar je skoro prošao, spor i otežan pitanjima koja nisu nestala dolaskom nove godine.
Šta je istina, šta je važno, koliko značimo jedni drugima.
Moja generacija se našla u procepu između sveta svojih roditelja i sveta svojih ne mnogo mlađih prijatelja.
Rođena nedovoljno daleko od 1980-ih, njihov oblak dima nas je ozračio – zenit kapitalizma i iluzija zapadnog sveta.
Umemo da predvidimo nadolazeće krize, ali smo vaspitani da težimo komforu i miru.
Neka apstraktna Ceca Bojković iz ranih 1990-ih pritajeno sedi u nama i, sa glavom u šakama, čeka bolje dane, bolji život.
Stariji često kažu da se treba što manje mučiti. Nasleđe ovog vrhunski namučenog podneblja. Možda to i nije generacijska stvar, ali imam utisak da nam niko nije rekao da dobar i lak život nisu isto.
Ja svima koje volim želim, prvenstveno, lep, a onda, sebično, dug život.
Sreda, 27. januar
Slušam vetar kako huče kroz jarbole malih jedrenjaka i čamaca u obližnjoj luci.
Zamišljam velika napućena plava usta kako ispuštaju huk – uticaj Diznijevih filmova.
Sablasni noćni vetar pojačava svest o tome da su ulice puste jer je izlazak zabranjen nakon 18 sati.
Stalno smo u pokretu kako bismo umanjili osećaj izolovanosti i praznine.
Osećam punu snagu činjenice da sam na putovanju, kolika je to privilegija i zadovoljstvo.
Razmišljam o naslovu svog mini-albuma (Outside looking in / Izvan, gledajući unutra), smešno je što sada novu zemlju doživljavam upravo na taj način.
U gradu ima ljudi u toku dana, okupljeni u parkovima ili oko pijace, piju kafu i smeju se euforično, ali zatvaranje u 18 sati i potpuno odsustvo sadržaja stvaraju psihodeličnu atmosferu.
Poneki ulični muzičar zvuči kao odjek iz prošlog života. Vetar i talasi – to je prikladan saundtrek, pust i slan vazduh odišu tužnom lepotom.
Negde u knjizi Godina majmuna Peti Smit pominje kako je prihvatila turneju u Australiji da bi videla Ers rok, upisavši odmah po pozivu datume u prazan kalendar naredne godine.
Spremam se na još jedan put, i pokušavam da se usredsredim na sadašnjost, dan po dan, neopterećena svojim kalendarom.
Svaki čovek putuje sa malom svitom duhova, treba ih samo usaglasiti.
Ova godina je godina vola, te ću nastojati da se stabilno i uporno nadam najboljem.
Autorka je bluz pevačica i autorka muzike i tekstova za više albuma koji su zapaženi širom sveta. Školovana je na Berklee College of Music u Bostonu. Deo njene karijere je i pedagoški rad. Živi na relaciji Srbija – SAD
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
