Otac Branko mi je doneo ideju da je čitav život borba za nešto pravedno i čestito. Veliki deo njegovog života je obeležilo nepristajanje.

***

Branko je bio generalštabni oficir Kraljevine Jugoslavije, učesnik državnog udara 27. marta 1941. godine, učesnik aprilskog rata, zarobljenik, nemački logoraš iz Osnabrika, Libeka i Nirnberga, a docnije, posle rata, profesor Više vojne akademije.

***

Moja majka Jelena je u nekom trenutku počela da se, sa punim radnim vremenom, bavi samo ulogom mame. Odrastao sam u petočlanoj porodici gde se sve delilo i vodilo računa o drugima. Prošlost je stalno tu negde oko mene. Sećanja i ljudi. Najlepše u toj prošlosti je što sam sve gledao očima deteta. Sve vam tada izgleda jednostavno, kao ovih dana kada jedna od mojih unuka u protestnoj šetnji pita da li će sada taj Vučić da ode kada mi završimo šetnju.

***

Sećam se kola i konja u Jovanovoj ulici, u centru Beograda. Kasne pedesete su bile sirotinjske. Parče hleba, namazano mašću, posuto alevom paprikom ili hleb namazan pekmezom od šljiva bili su uobičajena užina koju smo jeli. Mala usta se bore sa velikim parčetom hleba, a zubići na kraju uvek pobede tvrdu koricu.

***

Izađeš u Siminu ulicu, gde smo igrali fudbal, a u ruci nosiš komadešku hleba. Odozgo se beli mast, a preko nje neke crvene zvezdice od aleve paprike. „Prvi bezec“, odmah vikne neko od tvojih drugara, što je značilo da moraš da mu daš da i on odgrize parče tvoje užine. Delili smo.

***

Početak šezdesetih pamtim i po kolektivnom gledanju televizijskog programa. Retki vlasnici televizora koji su stanovali u prizemlju su iznosili televizor na prozor da i drugi gledaju. Čini mi se da su moja familija bili i komšije i drugovi iz škole i društvo iz kraja s kojim sam išao na kupanje na Savu, igrao fudbal i odlazio na prve igranke.

***

Naša tadašnja zemlja Jugoslavija je bila zemlja malih socijalnih razlika i razvijenog osećaja za druge i društvo. Danas toga više nema u Srbiji. Ima u drugim zemljama, u Danskoj, Japanu ili Kanadi, na primer. Ne tako davno, Japanci mojih godina i stariji od mene su se dobrovoljno javljali da saniraju posledice nuklearnog akcidenta, znajući da idu u smrt. Osećaj za Japan, društvo i mlađe tamo nadjačava strah od smrti.

***

Prošle godine su mi redovno ustupali mesto u metrou u Torontu, u Kanadi. U mom rodnom gradu još uvek neće svi da propuste pešake na prelazu, ili da vam pomognu kada se uključujete u saobraćaj. Ubili smo u velikoj meri empatiju i osećaj pripadnosti široj zajednici. Prošlost me podseća da može da bude i drukčije.

***

Pijacu u Ulici gospodar Jovanovoj su srušili krajem pedesetih godina i na njenom mestu sazidali osnovnu školu (danas se zove „Mihailo Petrović Alas“). Išao sam u tu školu od trećeg razreda. Višnjićeva ulica, u kojoj sam odrastao, bila je ulica sa šarmom predratnog Beograda i mnoštvom zanatskih radnji, od popravki kišobrana do šeširdžijske i voskarske radnje.

***

Bila je ulica koju kao da su pravili Federiko Felini i Vitorio de Sika i odrastanje u njoj, uz svakodnevni fudbal u Siminoj ulici, smatram velikom privilegijom. Na peščanu plažu na levoj strani Save, između Brankovog i Starog mosta, počeli smo da idemo samostalno, kao tinejdžeri.

***

U godinama kada počinju da se dešavaju prve ljubavi, špartali smo plažom između mostova, zadivljeni izgledom naših vršnjakinja, uglavnom stidljivi i nesposobni da sa tom lepotom nekako stupimo u kontakt. Igrali smo remi, neoprezno plivali do stubova Starog mosta, delili od kuće donet paradajz, sir i poneko parče pite i bili čvrsto rešeni da osvojimo lepotice peščane plaže.

***

Godina 1968. je bila godina kada je goreo svet. Bila je to godina studentskih nemira, godina u kojoj su Rusi vojno okupirali Čehoslovačku, a moja majka Jelena neutešno plakala u strahu da mog starijeg brata i mene ne mobilišu i pošalju u neki novi rat. Kao sedamnaestogodišnjak nekako sam se uvlačio na Filozofski fakultet i slušao govore demonstranata.

***

Veliki sam pristalica nekadašnjih gimnazija i nekadašnjih kriterijuma. Maturirao sam u Prvoj beogradskoj gimnaziji 1969. godine. Sedam petica, šest četvorki. Takvo je tada bilo ocenjivanje.

***

Posle smo počeli da proizvodimo armije vukovaca, često neutemeljenog znanja i pameti. Danas imamo obrazovni sistem koji je, u značajnoj meri, u kolapsu. Sa žaljenjem otkrivam da veliki deo tinejdžera nije pročitao „Dečake Pavlove ulice“, ako je nešto uopšte i pročitao.

***

Ja sam u trećem i četvrtom gimnazije stizao da prvenstva Srbije u matematici i fizici. Bilo je u mojoj generaciji sjajnih, talentovanih ljudi koje sam znao sa takmičenja i svi oni su, po pravilu, upisivali Elektrotehnički fakultet.

***

Mene su zaneli brzi automobili i avioni i mladalački sam odlučio da upišem Saobraćajni fakultet. Bio sam te godine prvi na prijemnom. Zavoleo sam saobraćajno inženjerstvo. Problemi planiranja, projektovanja i upravljanja saobraćajnim i transportnim sistemima su izuzetno složeni, veoma značajni za društvo i intelektualno privlačni.

***

Godine 1981. mi je dodeljena stipendija danske vlade za studijsko usavršavanje na Tehničkom univerzitetu Danske. Moj domaćin na univerzitetu je bio profesor Tom Rallis. Bio je starovremenski gospodin koji se, igrom slučaja, našao u nekom novom vremenu. Nisam ga nikada video bez kravate, niti sam ikada doživeo da je prekinuo sagovornika u razgovoru. Od profesora Rallisa sam naučio, pre svega, šta znači profesionalna etika u naučnom, pedagoškom i stručnom radu.

***

Istakao bih, kao veoma značajan za mene i studijski boravak na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju. U Kopenhagen sam dolazio docnije kao gostujući profesor Tehničkog univerziteta Danske. Šetao sam se obično leti predveče ulicama Andersenovog grada i učio se demokratiji i istinskoj toleranciji među ljudima. Mislim da su boravci u Danskoj uobličili moje političke stavove i razvili osećaj pripadnosti i Srbiji i čitavom svetu.

***

Komunistička, jednopartijska Jugoslavija je imala svoj, veoma razvijen, represivni aparat. U društvu je postojala uglavnom jedna istina koju je uvek govorio Tito i CK SKJ. S druge strane, deluje pomalo apsurdno, ali višepartijski sistem, u srpskoj izvedbi, nije doneo bolju prosvetu, nauku, kulturu, zdravstvo, socijalnu zaštitu ili zaradu građanima Srbije.

***

U Srbiji su prelazak na tržišnu ekonomiju i višepartijski sistem obeležile nepoštene igre sa papirima o privatizaciji i sprega političara, „biznismena“ i kriminalaca. Srbija nije imala nijednog Bila Gejtsa, ili nekog sličnog ko je nešto osmislio, proizveo i napravio, ali ima mnogo bahatih, nepristojno bogatih ljudi.

***

U vreme moje mladosti gradonačelnik Beograda je bio Branko Pešić. Mostarska petlja, most „Gazela“, Terazijski tunel, Beograđanka neki su od objekata nastali za vreme njegovog desetogodišnjeg boravka u Skupštini grada. Grupa stručnjaka, okupljena u to vreme oko Pešića, krenula je da ambiciozno razvija i ideju o metrou. Pešić je dugo bio na funkciji i zapamtio sam ga kao narodnog gradonačelnika. Odlazio je na zemunsku pijacu i na boks mečeve.

***

Početkom sedamdesetih je krenuo Fest – festival festivala, kako ga je nazvao njegov idejni tvorac, filmski kritičar, Milutin Čolić. Jugoslavija se otvarala prema svetu. Bitlsi su bili promoteri jedne nove kulture.

***

Šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka obeležili su mladi ljudi koji su se borili za jednu drukčiju muziku, modu, ljubav, izgled, druženje, film i pozorište. Čitav taj kosmopolitski pokret se prelio i mi smo želeli da budemo deo dolazećeg novog sveta. Posle studentskih demonstracija u Beogradu 1969. godine, Bitlsi kao da su dobili odobrenje druga Tita i SKJ da žive sa nama. Početkom sedamdesetih Beograd je postajao, sve više, svetski grad.

***

Čini mi se da je sve tada, pa i visoko obrazovanje, bilo više u skladu sa svetskim trendovima. Mi moramo suštinski da reformišemo naše, sadašnje visoko školstvo. U Srbiji se godišnje na doktorske studije upisuje preko 4.000 studenata. Pretpostavka je da ćemo za deset godina imati novih 40.000 doktora nauka ili kvazidoktora nauka?!

***

Ja bih najbolje mlade ljude poslao, sa državnom stipendijom i čvrstim ugovorom, na doktorske studije van Srbije, na vodeće svetske univerzitete i u ovom trenutku, čini mi se, nema važnijeg državnog projekta od toga u oblasti visokog obrazovanja. To sada vidim kao jedino rešenje za ozdravljenje sistema. Nas ne mogu da pomere napred lažne diplome. Može da nas pokrene samo istinsko znanje i poštenje.

***

Priča o poštenom radu i profesionalnoj etici je izgubljena i mora da se vrati. LJudi koji vode Srbiju moraju da shvate da je obrazovanje najjače oružje koje bi trebalo da se koristi da Srbija krene napred.

***

Bio sam profesor na svetskim univerzitetima… Virginia Polytechnic Institute and State University, Technical University of Denmark, National Chiao Tung University i University of Delaware su škole koje mi kao i Univerzitet u Beogradu mnogo znače. Vreme koje sam, kao profesor, proveo na Virginia Polytechnic Institute and State University je, u profesionalnom smislu, najbolji deo moje akademske karijere.

***

Ostaju neke od mojih knjiga koje se koriste na svetskim školama. Ostaju prijateljstva između Srbina koji slavi Svetog Jovana i piše ćirilicom i Meksikanca, Kineza, Amerikanca, Hrvata, Palestinca, Urugvajca, Indusa i Grka. U svetu se nikada ne prebrojavaju krvna zrnca a ljude spaja profesionalizam, čestitost i ljudskost.

***

Mi smo u velikoj meri ubili moral i građansko vaspitanje. U društvu je dominantna ideja jedna država – jedan vođa. Deo svakodnevice je davanje privilegija na osnovu partijskih, rođačkih i prijateljskih veza.

***

Nekakav standard u ponašanju, u svetu, jeste da ne idete preko reda u samoposluzi, da dozvolite drugom vozilu da se uključi u saobraćaj, da ustupite mesto starijima u prevozu, da ne prepisujete ni kao učenik ni kao profesor.

***

Stigli smo, kao društvo, do tačke preokreta. Ako je ne napravimo, Srbija će da ostane civilizacijski izgubljena i izuzeta od opšteprihvaćenih normi ponašanja i sistema vrednosti.

***

Kao prorektor za nauku borio sam se za akademsku izvrsnost i odredbe u fakultetskim pravilnicima kojima se za napredovanja na univerzitetu zahtevaju publikacije u relevantnim međunarodnim naučnim časopisima. To je nailazilo na veliki otpor na većini fakulteta. Neke od mojih ideja i predloga su na kraju prošli, ali ne i ja prilikom reizbornosti.

***

Srpski univerziteti su deo srpskog društva. Posle zaoštravanja kriterijuma za izbor koje sam inicirao i delimično ugradio u pravilnike, na mnogim srpskim fakultetima se, u cilju formalnog zadovoljenja definisanih kriterijuma, dogodio veliki broj akademskih prekršaja koji uključuju prijavljivanje nepostojećih radova prilikom izbora, falsifikovanje liste autora rada, ili plagijate u radovima.

***

Profesori srpskih univerziteta sa značajnim naučnim referencama i utemeljenim moralnim vrednostima, kojih nije malo, imaju trenutno velike probleme u pokušajima da se izbore sa ovakvim pojavama.

***

Srbija je zemlja neslobode. Deo života sam proveo u inostranstvu i zahvalan sam ljudima koje sam upoznao van Srbije što su me naučili da otvoreno i javno iznosim svoje mišljenje. U Srbiji je poslednjih nekoliko decenija uspešno razvijena ksenofobija. Vlast devedesetih, koja je i danas na sceni, ubila je i poslednje mrvice kosmopolitizma.

***

Veliki broj siromašnih i manje obrazovanih građana Srbije nikada nigde nije putovao i sve informacije dobija iz tabloida i okupirane državne televizije. Takvo društvo predstavlja školski primer dobre podloge za despotiju i tiraniju. Srpsko društvo trenutno ide u sunovrat.

***

Aleksandar Vučić je već šest godina gospodar Srbije koji kontroliše sve što može da se kontroliše u ovakvoj Srbiji. Vučić je ubio pravni sistem Srbije, ekonomiju, kulturu, zdravstvo i školstvo. U ovom trenutku mi smo verovatno jedina zemlja na svetu čiji je predsednik patološki lažov.

Srozao je govor predsednika Srbije na vokabular u kome su važne reči lopuža, prevarant, ološ, đubre, ludak, idiot i budala.

***

Mladi i obrazovani masovno napuštaju Srbiju. Mi smo podanici kralja Ibija. Svi Dušani Kovačevići ove zemlje ne mogu da napišu, režiraju i igraju naš život.

***

Kažu mi neki da sam pobunjenik. Ako je moj društveni angažman pobuna, onda jesam pobunjenik. Borim se za društvo koje neće da vode ministri klovnovi, prijatelji kriminalaca i plagijatori. Iznad svega se borim da se ova i ovakva Srbija više nikada ne ponovi.

***

Borim se za sabijanje vučićizma pod zemlju. Lustracija, krivična odgovornost, lični primer i čestitost ljudi koji će da vode Novu Srbiju mogu i moraju da pobede korupciju, krađu, lažne diplome, partijske veze, rijaliti programe, kič i primitivizam.

***

Možda nam se pogrešno čini da Srbiju ne mogu da promene nesrećni ljudi koji, slomljeni i poniženi, čekaju u redu da dobiju kilogram šećera, litar ulja, paštetu sa likom Vučića ili dve hiljade dinara po odluci Dragana Markovića Palme. Teško Vučiću kada oni ustanu!

***

Do tada bi trebalo da se glasnije čuju profesori univerziteta, inženjeri, sudije i lekari. Nadam se da će hiljade demonstranata koji subotom uveče premeravaju Beograd i druge gradove da konačno probude sve one koji zbog svog položaja u društvu moraju da govore.

O sagovorniku

Dušan Teodorović je rođen u Beogradu 1951. godine. Na Saobraćajnom fakultetu Univerziteta u Beogradu je diplomirao (1973), magistrirao (1976) i doktorirao 1982. godine. U zvanje redovnog profesora biran je na Univerzitetu u Beogradu i na američkom univerzitetu Virginia Polytechnic Institute and State University. Senat univerziteta Virginia Polytechnic Institute and State University mu je 2005. godine dodelio zvanje profesora emeritusa. Senat Univerziteta u LJubljani mu je dodelio zvanje počasnog senatora. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 2009, a za redovnog 2015. godine. Za člana Evropske akademije nauka i umetnosti (European Academy of Sciences and Arts) izabran je 2013. godine. Profesor Teodorović je ostvario naučne rezultate u oblasti saobraćajnog inženjerstva, operacionih istraživanja i veštačke inteligencije. Tokom više od trideset godina Dušan Teodorović se bavi teorijskim istraživanjima saobraćajnih fenomena i razvojem modela i softvera za upravljanje procesima u saobraćaju.

Objavio je veliki broj radova u međunarodnim naučnim časopisima. Autor je ili koautor više monografija i knjiga objavljenih od strane uglednih svetskih izdavača. Naučni rezultati profesora Teodorovića citirani su više od šest hiljada puta u svetskoj literaturi. Tri knjige dr Teodorovića, objavljene od strane uglednih svetskih izdavača, koriste se kao preporučena literatura na poslediplomskoj nastavi na inostranim univerzitetima. Profesor Teodorović je kao stalni profesor/gostujući profesor/gostujući naučnik boravio na većem broju svetskih univerziteta. Tokom akademske karijere profesor Teodorović je obavljao dužnosti šefa katedre, šefa odseka, prodekana fakulteta i člana Saveta Univerziteta u Beogradu. Od 2006. do 2009. godine bio je prorektor za nauku Univerziteta u Beogradu. Oženjen je LJiljanom Mijatović Teodorović, specijalistkinjom nuklearne medicine i profesorkom univerziteta. Iz braka sa LJubicom Teodorović ima ćerke Jelenu i Smilju, profesorke univerziteta. Tadija, Aleksa, LJubica, Vuk, Julija i Lenka su njegove unuke i unuci.

Zemlja neslobode

Srbija je zemlja neslobode. Deo života sam proveo u inostranstvu i zahvalan sam ljudima koje sam upoznao van Srbije što su me naučili da otvoreno i javno iznosim svoje mišljenje. U Srbiji je poslednjih nekoliko decenija uspešno razvijena ksenofobija. Vlast devedesetih, koja je i danas na sceni, ubila je i poslednje mrvice kosmopolitizma. Veliki broj siromašnih i manje obrazovanih građana Srbije nikada nigde nije putovao i sve informacije dobija iz tabloida i okupirane državne televizije. Takvo društvo predstavlja školski primer dobre podloge za despotiju i tiraniju. Srpsko društvo trenutno ide u sunovrat.

Pobunjenik

Ako je moj društveni angažman pobuna, onda jesam pobunjenik. Borim se za društvo koje neće da vode ministri klovnovi, prijatelji kriminalaca i plagijatori.

Povezani tekstovi