Milena Minja Bogavac: Uvek smo krivi mi

To je građa sa kojom radim. Bilo da je u pitanju istorija ili moja najličnija biografija, sva prošlost jeste i može postati tema. Što je tema bolnija, pisanje je relevantnije… i što je teže suočavanje, to je važnije suočiti se.

***

Nemam talenta za fantastiku: ne umem da izmišljam svetove, ali imam empatiju i taman toliko mašte da faktografiji sveta u kome živim dodam emocije. Zato su dva glavna pravca mog pisanja: dokumentarnost i autofikcija.

***

Prošlost je tu uvek polaz za domaštavanje, a pritom: vrlo sam sklona tome da samu sebe ubedim u svoje izmišljotine. Verujem u svoju fikciju, jer ako ja ne verujem – ko će?!

***

Moj odnos prema prošlosti, dakle, nije nimalo pouzdan, ali se baš zato trudim da bude plemenit i human. Ako već samu sebe lažem, neka to bude na strani Dobra!

***

Odrasla sam na Senjaku. Mama i tata bili su novinari. U kući se mnogo pričalo, mnogo čitalo i mnogo smatralo. Porodična legenda kaže da su me kao bebu uspravljivali zvukom pisaće mašine. Ne znam da li je ovo istina, al sviđa mi se da bude!

***

Tipična slika: sto i na njemu gomila štampe. Svako čita svoje, pa kada naiđe na nešto zanimljivo, pročita naglas i onda svi to komentarišemo. Nisam još znala da vežem petle, kada sam uveliko bila spremna da satima ekspliciram svoje klinačke stavove… Kroz kuću nam je uvek prolazilo puno zanimljivog sveta, a vreme uglavnom nije bilo ni naivno ni lepo. Dosta sam rano postala „političko biće“. To je, pretpostavljam, sudbina sve novinarske dece.

***

Na lično insistiranje, u školu sam pošla godinu dana ranije. To je dobro, jer tako sam uspela da se preko reda „uguram“ u poslednju generaciju pionira!

Titov kult je još bio živ, ali Tito odavno nije i sve je to izgledalo kao da smo na dobru žurku stigli sa zakašnjenjem. Iz tog perioda sećam se scene za čiju autentičnost ne mogu da garantujem.

***

Naime, jednom, na času srpskog, na vrata je ušao domar. Izvinio se učiteljici, a zatim skinuo Titovu sliku i na isti ekser okačio Svetog Savu!… Na godišnjici male mature niko iz razreda nije mi potvrdio da se toga seća…

***

Sećali smo se, ipak, kako smo svi bili ljuti, kada je naša škola „Narodni heroj Branko Parać“ naprasno postala OŠ „Stefan Nemanja“. Moja mama, na primer, bila je spremna na revoluciju… Dugo mi je pričala ko je bio Branko i zašto promena naziva nije fer.

***

A ista škola, po potrebi, bila je i glasačko mesto. Sećam se kako me mama vodi sa sobom na glasanje, a ja usput plačem, jer ona neće da glasa „za Slobu“. U mojim detinjim očima Slobodan Milošević izgledao je kao Tito u verziji 2.0…

***

Nismo ga zvali imenom, valjda jer nadimak stvara povoljni utisak lažnog intimiziranja s diktatorom. Pamtim govor sa Gazimestana, vetar u kosi, mase u transu i naravno Šotrin „Boj na Kosovu“, koji je tada postao nezaobilazan deo naše TV lektire. U dvorištu smo se igrali „Boja na Kosovu“ i to je, mislim, bilo moje prvo pozorište.

***

Sve u svemu sećanja na raspad Jugoslavije kreću od neke klinačke, pop-kulturne fascinacije, a završavaju kao horor, samo par godina kasnije… Rat je i svi smo siromašni. Tata i mama izveštavaju s ratišta. U odeljenje nam dolaze izbeglice i ne nailaze na solidarnost. Socijalni status uvrđuje se markom patika.

***

Moji roditelji se teško nose sa izazovima hiperinflacije, ali ja sam mala bubašvaba i kraljica pijace. Odlazim u nabavke i cenjkam se sa švercerima, ponosna na svoje pobede izražene u feninzima.

A onda upisujem gimnaziju, počinju protesti i sve postaje bolje.

***

Bežimo iz škole na proteste. Istini za volju: često ni ne bežimo, jer gimnazija „Sveti Sava“ tada je bila potpuni raspad i svakodnevno smo gubili časove. Samo što na oglasnoj tabli nije pisalo koliko koštaju ocene… ali – nije ni moralo, jer svi smo znali cene…

***

Jedina svetla uspomena iz gimnazijskih dana je profesorka istorije. Upozoravala nas je na opasnosti nacional-romantizma i granicu iza koje to postaje nacionalizam. Tada je nisam razumela ko što je sada razumem.

***

Protesti su naši prvi izlasci i naše žurke. Pred SKC-om prodaju se piratske kasete. Tamo odlazi sav naš džeparac. Transkribujemo reči pesama, da ih učimo napamet… I tako nekako učimo engleski a da toga nismo ni bili svesni… Čitamo „Super Tin“ i ja se slamam od ponosa što moja sestra Jelena piše kolumnu za ovaj list…

***

A onda počinje bombardovanje. Počinjem da čitam ozbiljnu literaturu. Jelena, u to vreme, studira režiju. U toku uzbuna drži probe za svoje predstave i dozvoljava mi da sedim i gledam šta rade. Tog proleća donosim odluku da ću upisati dramaturgiju i to je bila najbolja odluka u mom životu.

***

Prijemni spremam ozbiljno, upadam na budžet i mnogo se radujem fakultetu… Ali, baš kada treba da počnu naša predavanja, Srbija se „zatvara zbog krađe“ i cela zemlja stupa u štrajk.

***

Sećam se Petog oktobra i vesti koja se, odjednom, pronela kroz masu, a da niko nije znao da li je tačna i otkud dolazi… Niko, zapravo, nije verovao kako je „stvarno pao“, ali smo ipak hodali dalje i širili ovu vest… Stižemo do Skupštine, a nad njom se vijori dim i ljudi plaču i grle se, pa i ja plačem i grlim drugove: uvereni smo da život počinje, da se sve otvara, da se svet otvara! Imamo osamnaest godina i prvi put smo išli na glasanje. Verujemo da smo baš mi, baš ta generacija koja menja sve!

***

Te večeri drugar nam donosi primerak „Politike“. Pogledam naslovnu i oduševim se, ali u istom momentu shvatam: ništa se nije promenilo! Ništa se neće promeniti! Ovaj broj su radili isti ljudi, kao i onaj od juče… Juče su nas poricali, danas nam se izvinjavaju… a život ide dalje, sve dok novine redovno izlaze… I mada me je još godinama sve pucalo na optimizam, sećam se te „Politike“ i trenutka kad mislim: ništa se nije promenilo, ni „Politika“, ni njeno zaglavlje!

***

Na prvoj godini dramaturgiju nam predaju Filip David i Biljana Srbljanović. Ona je najveća ikona evropskog dramskog pisma, a oboje su heroji srpskog, građanskog aktivizma. Gorim od želje da s njima pričam o onome što sama pišem, ali kad najzad na čas donesem prvu verziju prve drame, imam utisak da se čitava klasa ujedinila protiv mene!

***

Doduše, trebalo je da predam jednočinku, a ja sam napisala dramu od stotinu strana, pa ipak – svaki komentar doživljavam kao kaznu i kada dobijem zadatak da napišem novi komad, pomišljam da dramaturgija ipak nije za mene. U noći pred dedlajn ipak nešto napišem. Ujutru čitam svoj novi rad pred klasom… a kada završim, vidim Biljanu kako počinje aplauz: „Odnesite ovo u Bitef“, kaže, „Ovo može odmah da se igra!“

***

Tako je nastao „North Force“. Moj prvi komad. Jelenina i moja prva zajednička predstava. I tako je počela naša životna priča, zauvek vezana za Bitef i Bitef teatar.

***

Direktor Bitefa tada je bio Nenad Prokić. Trebalo je da mi predaje tek na četvrtoj godini, ali se mnogo ranije uspostavio kao moj mentor, jer od premijere komada „North Force“, pa sve do danas, Jelena i ja smo ostale deo tima Bitef teatra. Jelena kao dramaturškinja, ja kao stalna saradnica.

***

Moja veza sa Bitefom jeste počela od fakulteta, ali je Bitef, zapravo, bio i ostao moja najvažnija škola. Tu sam naučila da pišem, uređujem, moderiram, režiram, organizujem, mislim, gledam i analiziram. Na Bitefu sam videla najbolje predstave u životu. U Bitef teatru otkrila sam nezavisnu scenu. Na Bitef Polifoniji učila sam dramsku pedagogiju, pa kad se sabere sve što radim, od čega živim i za šta živim, ispostavlja se da život dugujem Bitef teatru.

***

Bila je velika privilegija biti saradnica Jovana Ćirilova, voditi okrugle stolove, to jest: razgovarati sa najznačajnijim svetskim autorima savremenog teatra. Sa fakulteta pamtim reči Ivana Medenice: „Ako hoćete da se bavite pozorištem, Bitef je nulta tačka!“… Poslušala sam ga, kao profesora.

A slušam ga i danas, kao umetničkog direktora ovog festivala.

***

Ipak, znanje koje dugujem svojim profesorima nije ništa manje od onog koje sam dobila od klasića. Naša klasa je bila sjajna, a dodatno nas je zbližio projekat NADA Narodnog pozorišta, namenjen mladim piscima.

***

Maja Pelević, Filip Vujošević, Milan Marković Mattis i ja, tu smo se zajedno formirali u prvu generaciju dramaturga, koja je dramaturgiju doživela kao široku disciplinu. Ne samo kao pisanje, već kao autorski pristup pozorištu, u svakoj fazi rada.

***

Tako se u mom životu pojavio omladinski teatar! Kolega glumac pozvao me je da sarađujemo na predstavi, koju ćemo raditi s tinejdžerima albanske, romske i srpske nacionalnosti, u Bujanovcu… Jedva da sam znala gde je Bujanovac i mislila sam da će zadatak biti lak.

***

Trebalo je samo da popričam s klincima i sklopim tekst od njihovih „tužnih priča“… Ali, taj grad je bio tužniji od svega što sam zamišljala. Podele među klincima izgledale su nesavladivo, a njihovi problemi toliko životni i toliko određeni lošom politikom da više nisam znala kako odatle da odem ukoliko naša predstava nešto ne promeni za te klince.

***

Ako sam do tada pisala komade s društvenom problematikom, tamo sam shvatila da angažovano pozorište znači nešto sasvim drugo: nije bitna tema niti estetika koliko efekat koji predstava proizvodi u društvu.

***

Ova predstava, na oko, bila je slatka: tinejdž pop šou sa puno glupih fazona. Pa, ipak, ta predstava učinila je da se neka deca iz jednog podeljenog grada zauvek zbliže i to je bio cilj njenog angažmana.

***

Nastavila sam da se interesujem za dramsku pedagogiju, a onda se desilo da treba da zamenim Milana, na radionici koju je, u Ivanjici, organizovao Centar E8. Otputovala sam na dva dana, a ostala cele nedelje i vratila se bogatija za prijatelja, od zakletve.

***

Naravno, mislim na Vojkana Arsića, osnivača i direktora ove omladinske organizacije. Vojkanova ljubav ka pozorištu i moja strast ka aktivizmu, u našoj saradnji su se pomešale i zamenile strane. Brzo i lako postali smo neraskidiv tandem. Počela sam da radim u Centru E8, iz kog je, nekoliko godina kasnije, nastao Reflektor teatar.

***

Najveća vrednost Reflektor teatra jeste to što smo ga osnovali sa mladim profesionalcima, koji su u početku naše saradnje bili samo mladi. Nisu bili glumci, nego „civili“, regularni momci koje smo primili na audiciji, ne čak ni zbog njihovog glumačkog talenta, već zbog stavova koje su imali, o rodu i o društvu…

***

Finalna stanica trebalo je da bude predstava „Muškarčine“, ali se od neke tačke našeg maratonskog procesa moglo naslutiti da pravimo nešto veće i bolje. Napravili smo pozorište i osam godina kasnije pet od sedam naših dečaka završilo je akademije. Šesti je završio medicinu, ali radi kao glumac i direktor Reflektor teatra, a sedmi je otkrio strast ka scenskoj tehnici…

***

Celu knjigu bih mogla da napišem o „Muškarčinama“, o naših osam godina na repertoaru, svim našim nagradama, milionima kilometara na točkovima i svim drugim predstavama koje smo uradili kasnije… I koje i dalje radimo, zajedno, svi zajedno, kao ekipa.

***

Reflektor je drugo nezavisno pozorište u čijem sam osnivanju učestvovala. Prvo je bio Drama Mental Studio, koji smo – kao trupu, osnovali Jelena Bogavac, Igor Marković i ja. Godinama smo zajedno pravili predstave, ali i niz performansa, nastupa i istupa. Sa njima smo proputovali čitav Balkan… Ipak, Reflektor i DMS nisu odvojene priče. Mi smo ista ekipa, u dva umetnička projekta.

***

Godine 2018. svi smo bili na šutu. Naš rad na nezavisnoj sceni bio je vidljiviji nego ikad i osećala sam da mislim i radim sve preciznije. Da mi je ruka čvrsta, a potez siguran i da predstave koje pravimo u mejnstrim ulaze na zadnja vrata… Stigle su neke važne nagrade i priznanja…

***

Ipak, životna faza kroz koju sam prolazila nije mi se činila sjajnom. Nedostajao mi je neki izazov, promena ili zadatak koji će biti u gornjim granicama mojih mogućnosti. I baš tad je usledio poziv iz Šapca. Gradonačelnik Zelenović želeo je da budem direktorka Šabačkog pozorišta.

***

Ponuda mi se dopala, mada je nisam olako prihvatila… Dovoljno poznajem Srbiju da sam mogla da naslutim kako ta priča najverovatnije neće imati srećan kraj… Ipak, s druge strane, bilo mi je zanimljivo što jedan mlad i politički nekompromitovan gradonačelnik uopšte zna ko sam ja.

***

Nisam iz Šapca. Nikoga tamo ne poznajem. Nemam člansku kartu nijedne partije, a pritom: prati me reputacija „društveno angažovane“, to jest: zabranjivane. Sve to nisu bile dobre reference za druge gradove, ali za Šabac, u tom trenutku, očigledno jesu, jer Šabac je hteo da bude alternativa; da bude slobodan i neobičan grad.

***

Napisala sam koncept repertoarske politike, bez potrebe da ikom podilazim ili da se dopadnem. Na moje iznenađenje, koncept je istog momenta prihvaćen… A glavna ideja bila je da pokušamo da napravimo gradsko pozorište, koje će biti javni prostor. Pozorište kao trg, a ne kao „tvrđavu i hram kulture“. Pozorište koje direktno komunicira sa zajednicom, ne samo kroz repertoar, već i kroz programe razvoja publike. Pozorište koje je Grad… jer, „Grad su ljudi, grad je Pozorište!“

***

Sve to sa Šabačkim pozorištem nikada nije bilo lako, ali je bilo lepo i činilo mi se važnim. Sposobna, obrazovana i hrabra, mlada ekipa Zelenovićevih saradnika, Šabac je videla kao grad inovacije. Kulturna klima koju smo pravili bila je zasnovana na savremenosti, a sve politike, od programskih, do opštih: na demokratiji, uključivanju građana u donošenje odluka i zaštiti životne sredine.

***

Volela sam tu viziju i tu ideju… Zavolela sam Šabac i ljude koji tamo žive… i vremenom počelo je da mi se čini kako smo deo nečeg većeg i važnijeg, neke društvene promene… A u stvari: bili smo plen. Privremena autonomna zona.

***

Najveći i najdraži trofej, iz lova na apsolutnu vlast, jedne velike stranke, još jednog diktatora. Oteli su Šabac… Od slobode je tamo ostao samo istoimeni hotel… i vrlo brzo: sve su nas rasterali. Pri tome ne mislim samo na smene direktora svih gradskih ustanova kulture. Mislim, pre svega na laži i uvrede koje sada za nama bacaju ne bi li svoje postupke učinili legalnim. Ili bar legitimnim.

***

Opet u ruci držim jedan primerak „Politike“. U njemu lokalna, šabačka novinarka o meni piše kako sam lopov i kako nemam dovoljno staža da bih bila direktorka ustanove kulture. Kako sam, valjda, namerno kvarila scensku tehniku, gužvala njihove slavne itisone, bušila cevi i obijala zidove…

***

I mislim: život se nastavlja, sve dok novine izlaze…

I mislim: opet se ništa nije promenilo, niti hoće!

***

A ko je kriv?… Uvek smo mi. Kažu da svako društvo ima vlast, kulturu i medije – kakve zaslužuje. Ipak, već sam rekla, ja nisam objektivna. Svetska sam prvakinja verovanja u lične fikcije. I nastaviću da verujem kako smo ipak zaslužili bolje.

O sagovornici

Milena Minja Bogavac je spisateljica, dramaturškinja, pozorišna rediteljka, scenaristkinja, pesnikinja, dramska pedagoškinja, aktivistkinja i radnica u kulturi. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Komadi su joj prevođeni, uvršteni u antologije savremene drame, izvođeni i predstavljeni na relevantnim međunarodnim festivalima. Dobitnica je Sterijine nagrade i nagrada: „Borislav Mihajlović Mihiz“ za dramsko stvaralaštvo; „Josip Kulundžić“ za „izuzetan uspeh u oblasti pozorišta“; dve godišnje nagrade Malog pozorišta „Duško Radović“; Nagrade „Anđelka Milić“ za umetničko delo koje se koristi feminističkim teorijama, kao i nekoliko drugih… Od jula 2018. do decembra 2020. radila je kao direktorka Šabačkog pozorišta.