Foto: Sonja Sulocki Jegdić

Kada se ovako, zbirno, u jednoj rečenici, kaže rezultat velikog zahvata, može se nekome učiniti, kao i svima koji su ravnodušni, da je to došlo lako, samo od sebe, bez napora. A nije tako, niti može tako da bude u krupnim radovima. Zato je važno, sada, u zasvođavanju jubilarnog broja, barem u napomenama, što kraćim – važno je da kažemo kako je sve krenulo i dalje išlo, od pripremne 2009. do jubilarne 2019.

Bilo bi najpravednije da saslušamo imena pisaca čije su knjige za objavljivanje odabrane, imena priređivača, urednika, recenzenata, lektora, korektora, pripremača, štampara, svih koji su obavljali pomenute i upravljačke i administrativne poslove u Izdavačkom centru koji je osnovan na ostacima nekada moćnog Izdavačkog preduzeća, koje je nestalo pod udarom neprecizno nazvane tranzicije i nemara za književnost, ali bi to i potrajalo i nedorečeno ostalo. Imena zaslužnih su na pravim mestima, u knjigama, onamo gde će biti čitana u vremenima koja dolaze.

U Uredništvu je na početku bilo nas jedanaestoro. Izradili smo pravila i načela. Odabrali smo sto i dvadeset knjiga za prvu seriju. Potpisali smo 2009. ugovor da za Prvo kolo svako od nas priredi po jednu knjigu, a ko to ne uradi u zadatom roku da više nije urednik. Dvojica su tako prošli. Jedan se kasnije vratio kao priređivač, a drugi, u dva zaleta, u deset godina, nije uspeo da završi knjigu pisca koga smatra svojim. Uvrstili smo u Prvo kolo i najpotpuniju, vremenski najobuhvatniju, antologiju srpskog pesništva.

Antologičar je zahtevao da uzmemo izdanje iz njegovih sabranih dela i da ništa ne diramo. Tako smo uradili, ali je preuzeto izdanje bilo s greškama. To nam nije oprošteno. Tamo su i pesme poznatog pisca koji je u svoje doba zabranio njihovo objavljivanje. Kada je knjiga izašla, javila se udovica, zapretila sudom, jer je zaboravila da je dala autorsko pravo. Tako je počela muka sa naslednicima.

Malo ko može da bude srećan kada dozna ko je sve vlasnik takvih prava, kakve prohteve ima, kad zbori ili ne zbori sa suvlasnicima.

Ipak, svako je dobio što mu pripada. Pesnik je nazvao, iznenađen, kad je primio naknadu, i rekao: „Ovo ne radi niko?“ Rekli smo da nije tako. Najlakše je s piscima koji su pokojni. Oni ne prigovaraju na izbor. Najteže je sa savremenicima. Oni zahtevaju da odrede priređivače i to rade s promenljivom srećom.

Antologija počinje knjigom Svetog Save, izborima žitijske literature, antologijama usmene književnosti u pet knjiga, a potom redom, od dvanaestog veka, koji je početni, do dvadeset prvog veka, koji je deseti, celinom završni, jer je antologija ostala otvorena za uspešne pisce koji su nedavno počeli da se afirmišu i za one koji će tek da dođu.

Zato smo ranije vekove rešili celovito. Izabrali smo ono što je na pravi književni način obeležilo svoje vreme, na bilo kojem obliku i narečju srpskog jezika, u bilo kojoj nekadašnjoj državi gde su živeli Srbi, a jedini ključ je vrednosni. Dvadeseti i naredni vek zastupili smo polovično.

Ostavili smo dosta antologijskih imena za drugu seriju. Sada smo, u Desetom kolu, objavili četrdeset naslova druge serije. Taj prvi deo čine knjige pisaca koji nisu u prvoj seriji, koji su rođeni pre 1930. i čije je delo završeno.

Izbor se nastavlja. S piscima će biti i književni istoričari, kritičari i esejisti. Međutim, njihove priloge ima svaka knjiga, jer su rađene po utvrđenom modelu: predgovor, antologijski izbor tekstova, hronologija, bibliografija, objašnjenja i izabrane kritike. To je, dakle, naučno izdanje dostupno svima.

Zato imamo na desetine stalnih pretplatnika. Prva tri kola su rasprodata. Nemamo novca za drugo izdanje. I još, ovo je edicija književnosti na srpskom jeziku u kojoj su i knjige starodubrovačke i bokokotorske književnosti, jer nije sporno koja im je jezička osnova, a zašto zbog istorijskih i ostalih zadatosti imaju i drugu pripadnost.

U Hrvatskoj je izašla bogata zbirka napada, u Crnoj Gori mnogo manje, u Srbiji ponešto. To nagoveštava savremene teškoće koje će doneti podela jednog jezika, srpskohrvatskog sa srpskom osnovom i Vukovom reformom, pretvorenog u četiri jezika, pa tako i u četiri književnosti. Uvrstili smo i pisca koji se izjasnio da je četvorostruk. Ne znamo kako će postupiti pisci koji hoće da su jednostruki i kako će da nastavi dugo obećavana paralelna edicija s našom koncepcijom i opremom.

Prvo kolo, u deset knjiga, objavljeno je 2010: Sveti Sava, Dositej, Sterija, NJegoš, Bora Stanković, Andrić, Crnjanski i tri antologije. U svakoj knjizi je popis odabranih naslova za prvu seriju, sa uredničkim pravilima, kratkim i jasnim. Kako tada, tako i kasnije, u svakoj knjizi.

Prvu podršku smo dobili iz pokrajinskog budžeta i od prenumeranata. Ministarstvo kulture je odbilo da pomogne Prvo kolo. Predsednik nadležnog „radnog tela“ poslao je obrazloženje na stotinak adresa i svoj nalaz objavio u dodatku uglednog lista.

Rečeno je da je edicija anahronizam, da su drugi takve poslove davno završili (a nisu!), da je reč o nacionalističkom projektu, da je sve norveško toplo a sve srpsko ledeno. Jedan list je sproveo malu anketu, objavio skraćen imenik odabranih pisaca, našu izjavu prepolovio da bi nejasnoća bila potpuna i objavio nekoliko netačnosti, bez prava na odgovor.

Drugi list, tiražniji, počeo je da objavljuje besplatan oglas, a kad je došao novi urednik, to je ugašeno. Vodeća televizija je dala i vreme u emisijama i lepo snimljen spot. Tako dok je bio direktor koji je osnovao galeriju i pokrenuo dnevničku emisiju iz kulture, a kad je na vodeće mesto došao nadimak, to je prestalo.

A televizija koja mesečno sprema emisiju „Matica“ nije primetila da sto knjiga iz deset vekova izlazi, osim telegramski, u zaklonjenim terminima, ali je zato u pogodnoj prilici za urednikom raspisala lažnu optužnicu. Ovo nije nikakav doprinos proučenim i novim dvobojima za koje ne marimo. Ovo nije prigovor no činjenica na činjenicu.

Najuticajniji tadašnji srpski pisac poklonjeno Prvo kolo nije zadržao, poklonio ga je biblioteci, a nama poklonio mrzovoljno pismo. On je smatrao da je reč o partikularizmu (do tada nismo ni znali šta je to!) i da sve što je od nacionalnog značaja mora da kreće sa prestoničkog mesta.

I naš osnivač nije bio odveć veseo. Ceo jedan mandat je prošao u raspravama da li Izdavački centar treba skloniti, jer ima pogrešno ime, jer su neki mislili da je izdavač isto što i štamparija, jer na svečanim skupovima na dan osnivanja nisu mogli čuti da desetine knjiga svake godine izlaze iako Centar nema nikoga stalno zaposlenog. Zato je bila važna javna podrška nadležnog odbora SANU i dostine pisaca i drugih intelektualaca.

Dosad objavljenih sto knjiga ima šezdesetak priređivača. Taj zametni posao rade akademici, profesori univerziteta, književni istoričari i kritičari, pisci koji su vični takvim poslovima. Neki to čine besprekorno, naročito dok daju stara izdanja po savremenim jezičkim i pravopisnim normama, neki napišu samo predgovor, neki daju knjige u rinfuzi i čude se odakle greške kad su, recimo, njih dvoje, žena i muž, celu noć čistili celu knjigu prenetu u vord. Neki odustaju izvinjavajući se, a jedan je, starinski, po nekome odnekud poručio da ne može da završi poodavno preuzetu knjigu.

Drugi je nekoliko meseci slao poruke, telefonske, mobilne, sačuvane, da će knjigu poslati u ponedeljak, a u poslednji ponedeljak napisao kako je u čudu video da mu je ceo predgovor od tuđih rečenica. Jedna priređivačica je rekla da se edicija „nije primila“ pošto je nema u knjižnici na njenoj katedri.

Na javna prikazivanja, u Kolarcu, Matici i drugde, dolazi samo poneko od priređivača, izostaje i poneko od urednika, ne računajući onoga što je sebe isterao da bi se odmetnuo u poteru na skrivenim mrežama. Lako je nabrojiti povoljne časopisne prikaze koje nisu napisali članovi Uredništva. Ali, ima časopisa i listova, u Srbiji i izvan nje, ima televizijskih i radio stanica (posebno Beograd 2) i drugih medija koji redovno i dobronamerno beleže izlazak svake knjige iz Antologije.

Pokrajinski budžet izdašno pomaže kao što je i počeo, republički budžet odvaja značajne iznose preko konkursa za kapitalna dela i preko dragocenog otkupa knjiga za biblioteke, pretplatnici su dosledni, knjižare dobronamerne, kao i Matica i još više njena Biblioteka i zaposleni u njima koji za Centar rade i dobijaju male nadoknade, pa je tako, u deset godina, uglavnom u proleće, štampano sto knjiga, u kojima je najčešće delo jednog pisca, ali i više njih u jednom tomu, kao što ima pisaca sa više svojih knjiga, sve po zasluzi, sa glavnom namerom da se kanonska dela ne pomeraju, da se otkrivaju nepravedno zaboravljena ili zapostavljena dela, da ovakva edicija bude i dalje otvorena na tri načina: za sve značajne srpske pisce, za podršku koju primamo sa zahvalnošću i za primedbe koje dolaze posle pravog uvida u antologijski niz, koje su dobrodošle, koje nisu kao pakosni prikaz da tamo nije ono što jeste, kao što je napisao antologičar četrnaest pesničkih godina, jer je to, ipak, malo manja mera od antologije milenijuma srpske književnosti što će, govorimo s uverenjem koje ima pokriće, izlaziti i dalje, sve dok ima osnivačku i svaku drugu neophodnu pomoć u pripremanju i objavljivanju, a najviše u listanju, jer knjige imaju svoj život samo ako su pročitane i na učen način tumačene, uvek zahvalne svima koji tako rade.

Autor je glavni urednik edicije Deset vekova srpske književnosti

Povezani tekstovi