Foto: Medija centar

NJena potonja upotreba je, pak, dvojaka. Naime, uz takve konstatacije koje treba da ukažu na modele lošeg izveštavanja, s druge strane je očigledan i pokušaj instrumentalizacije takve dijagnoze (fake news), i to upravo od strane različitih političkih lidera, poput pomenutog predsednika SAD, koji njenom upotrebom pokušavaju da diskredituju one medije i novinare koji im nisu po volji.

Čuveni „The Guardian“ je svojevremeno analizirajući „Google Trends“ i „Twitter“ pratio Trampovu upotrebu „fake news“ dijagnoze, koja je od leta 2016. do danas uticala na višestruko uvećanje internet pretrage po odrednici „trump fake news“. Rezultati pretrage kroz „Google“ počeli su da pokazuju takav trend već u prvim sedmicama nakon Trampove pobede (i nakon njegovih prvih upotreba ovog termina). Prošle godine, tokom januara, kad je Tramp termin „fake news“ koristio u više navrata za tvit-napade na mrežu CNN i njihovo istraživanje uticaja Rusije na izbore 2016, pretraga po ovom terminu bila je na vrhuncu. Ovu frazu je, stoga očekivano, 2017. čak i Kolinsov rečnik proglasio za „reč godine“, jer se upotreba tog termina povećala za čak 365 odsto u odnosu na 2016.

Na naučnom nivou, zapažanja su istovetna. Godišnji izveštaj Rojtersovog instituta za studije novinarstva (Reuters Institute for the Study of Journalism), primera radi, početkom 2017. takođe je kao ključne trendove za koje je prognozirao da će dominirati tokom 2017. navodio tzv. lažne vesti, koji su isticani kao jedan od ključnih.

Sve skupa, ipak, jeste bio i deo konkretnije naznake šireg društvenog fenomena o kojem se u celini ili kroz njegove fragmente danas često govori. Prate ga ocene koje govore o tome da smo svi svedoci toga da je nikad više medija, a nikad manje novinarstva; nikad više informacija, a nikad manje znanja i interesovanja publike za one sadržaje koje su od suštinske važnosti za njih i društvo u kojem živimo. Redom dalje, takva razmišljanja su logična osnova i za pesimizam koji neretko dominira u diskusijama o aktuelnom trenutku u kojem se nalazi svet medija i novinarstva. Ona su često usmerena i ka onim sasvim defetističkim prognozama o izvesnoj smrti novinarstva i medija u onom izvornom smislu.

Takva slika, ipak, nije kompletna, kao ni teze koje iz nje proizilaze. Samim tim, pesimizam (neretko i defetizam) iskazan u pojedinim napomenama ovog teksta svakako zahteva razradu, koja, uz zadovoljenje određenih uslova, može voditi i nešto svetlijim prognozerskim tonovima. Najpre, moglo bi se vrlo precizno ukazivati na postojanje velikog broja onih ozbiljnih novinara, istraživačkih centara i projekata, koji danas svakako nije ništa manji nego što je to pre bio slučaj. Naprotiv. Primera radi, sa uticajem novih tehnologija i razvojem građanskog žurnalizma, razvijaju se i neprofitni novinarsko-istraživački centri, a koji su projektno usmereni ka dubinskom istraživanju određenih važnih društvenih tema. Brojni su i novinari-frilenseri koji se temeljno i dugoročno bave praćenjem važnih tema, koje se u nekadašnjim okvirima i formatima nisu mogle analizirati toliko iscrpno. Internet mediji i njihova brzina takođe su imali svoj doprinos na relevantnije informisanje javnosti.

Ovakve medije i informisanje, međutim, s druge strane prati i poplava instrumentalizovanih medija, koji su zapravo svojevrsne paramedijske organizacije, a kojih je danas ipak više. Svojim izveštavanjem, oni stoga često potiru domete ovih prvih. Tako orijentisane medijske kompanije, koje danas svakako dominiraju, oduvek su postojale. Samim tim, davno zadati kurs medija ka posvećenosti istinitom informisanju odavno je izmenjen u negovanje tzv. fer odnosa prema javnosti.

Danas je svakako jasno i to da je sasvim legitimno govoriti o tome zašto se samo medijske kompanije moraju nužno tumačiti kao one koje moraju biti posvećene idealističkom okviru funkcionisanja, u kojem bi posvećenost istini (uz svu apstraktnost ovakvih proklamacija) bila njihova (neretko, samo njihova) osnovna obaveza. U današnjim analizama, često se, utisak je opravdano, postavlja pitanje važnosti istraživačkog, odnosno tzv. kvalitetnog novinarstva, kao i značaj takvog pristupa informisanju po opstanak samih medija. Suštinski gledano, uloga i važnost medija trebalo bi da počiva upravo na tome. Premda smo svi svedoci toga da danas na svim meridijanima kurs medijskog rada ide u nekom drugom pravcu, svaka definicija medijskog delovanja bi nominalno morala da znači i posvećenost kvalitetnom izveštavanju, odnosno pranačelima novinarske profesije: nezavisnosti i objektivnosti. Prostije rečeno, svaka definicija rada i uloge medijskih kompanija (preduzeća) i novinarstva kao njihovih primarnih ćelija, kao svoju osnovnu supstancu mora sadržati težnju ka ovim idealima. U takvom diskursu, suvišne postaju bilo kakve rasprave o važnosti istraživačkog novinarstva, jer bi svaka priča o medijima morala podrazumevati takvu njihovu usmerenost.

Okvir tumačenja ovakvog paradoksa nas zapravo vodi ka suštini, a koju predstavlja pitanje publike, odnosno njihove zainteresovanosti za to da budu informisani, kao i aktuelnog modela informisanja koji zadovoljava njihove potrebe u tom pogledu. Mlađe generacije su, kako se neretko konstatuje, nezainteresovane za tzv. tradicionalne medije (pre svega, one štampane), jer im je isti sadržaj brže i prijemčivije dostupan u brojnim internet formama. To je stoga i jedna od osnovnih teza za najavu propasti štampanih medija. Pa ipak, brojna istraživanja pokazuju i to da su mladi (ali i ne samo mladi) danas generalno nezainteresovani za to da budu informisani, a to onda nije problem samo štampe, već medijske industrije u celini, ali i širi društveni problem. Nuzika Rene (Nausicaa Renner), urednik digitalnog izdanja „Columbia Journalism Review“ je svojevremeno (2016) u tekstu za ovu komunikološku periodiku zanimljivo uporedila dva svežija događaja koji su usmeravali sadržaje svetskih medija. Naime, ona podseća na to da je poznati autor „The Washington Post“ Dejvid Ferenthold pratio i objavio važnu priču o tome kako je aktuelni predsednik SAD, Donald Tramp, iskoristio više od 250.000 dolara od svojih navodnih dobrotvornih fondacija kako bi finansirao sređivanja pravnih problema koje su imale njegove kompanije. Istovremeno, glavna tema u svim mejnstrim medijima bio je, ipak, razvod holivudskih zvezda – Bred Pita i Anđeline Žoli, pa je ova prva priča prošla prilično nezapaženo u javnosti. Ona zato na kraju naglašava da mediji i novinari moraju zajedno više raditi na tome da aktuelni, novi medijski svet, u kojem dominiraju digitalni mediji, počne više pažnje posvećivati društveno važnijim temama, poput navedene, o aktuelnom predsedniku SAD.

Svima poznata ljudska karakteristika jeste i to da većina nas neretko prihvata da uživa (učestvuje) u laži, ukoliko nam ona odgovara. Lažne vesti se verovatno zato šire (i primaju) brže od stvarnih. Prošle godine objavljeno istraživanje (Roy, Aral, Vosoughi) sa MIT (Massachusetts Institute of Technology), sprovedeno u periodu od godinu i po dana, analizirajući Twitter arhive i oko 126.000 priča sa ove društvene preže, pokazalo je da je domet onih priča za koje dokazano da su bile istinite bio na kvoti od oko 1.000 korisnika, dok je, s druge strane, domet pojedinih dokazano lažnih vesti bio je na ciframa od oko 100.000 korisnika. Ove druge su potom postajale sasvim viralne, razvijajući se u ove oblike digitalnih storija. Istovremeno, onim istinitim pričama je bilo potrebno šest do deset puta više vremena da bi stizale do svoje publike. Oni su zato ujedno analizirali i uzroke takve pojave, nalazeći ih u posebnim vrstama emocija koje su u vezi sa lažnim vestima. Na taj način gledajući na ove sadržaje, komentari na neistinite objave imali su veći broj reči povezanih sa osećanjima iznenađenja i gađenja, dok su one istinite pratili oni koji su sadržali reči koje se vezuju za stanje tuge, iščekivanja i poverenja.

Jedno od pitanja koje se zato dalje nameću svakako jeste i pitanje odnosa i poverenja publike u medije. Svedoci smo temeljne izmene u pogledu vrednosti, odnosno filozofije medija i komuniciranja uopšte, a koje se potom odražavaju i na pad javnog poverenja u medije, ali i na reartikulaciju do skoro dominantnog-prosvetiteljskog pogleda na svet, na kojem je bila utemeljena i masovna teorija komuniciranja, a samim tim i veliki broj medijskih studija i praktičnih modela rada medija. Globalna ekonomska kriza s početka ovog veka je donela i globalno nepoverenje, koje je u kombinaciji s tehnološkom revolucijom i strukturalnim ekonomskim promenama kreiralo efekat „savršene oluje“ koja je već „odnela“ brojne medijske žrtve. Dobar deo aktuelnih problema s kojima se mediji sreću, a pre svega oni koji se odnose na gubitak poverenja javnosti u njihov kredibilitet, za uzrok ima pojavu koja se može definisati i kao „kriza namera“, a koju zapravo oličava percepcija publike da je većina medijskih poruka u službi samih medija i onih koji ih kontrolišu, a ne opštedruštvenih interesa. Imajući u vidu takva tumačenje, kao logično uputstvo za dalji opstanak i razvoj medija nameće se nužda povratka kredibiliteta i integriteta medija, odnosno poverenja javnosti – publike kojoj se obraćaju. Nije retko ćuti da je poverenje javnosti ključna stvar, konkretnije – ako su vam informacije tačne, izvori pouzdani i ako ste se vremenom pokazali kao takvi, čitaoci vam više veruju. Dugoročniju stabilnost i izvesnost opstanka i sami mediji stoga pre svega moraju tražiti u promenama u načinu uređivanja i konstantnosti u pristupu izveštavanju, odnosno kroz uvećanje poverenja publike, jer to istovremeno može smanjivati „minuse“ koje mogu doneti odlasci oglašivača. Ujedno se tako uvećava i značaj medijske kuće, koja, samim tim, postaje i teža meta za eksterne ucenjivaće. Poverenje je stoga nešto što se gradi i odražava, a na taj način se razvija odnos sa publikom, koja se neguje i navikava na određeni način izveštavanja.

(Odlomak iz opširnijeg članka)