Moj otac Peko spartanski me je vaspitavao 1

Imao sam prilike mnogo da putujem. Zatvorio sam krug od Hilandara do Sejšela.

***

Stigao sam na Hilandar godinu dana posle onog velikog požara. Tamošnji monasi su me izvukli iz civilizacije i uvukli u njihovu pozitivnu priču i duhovni mir. Prijao mi je taj ritual života.

***

A na Sejšelima i Maldivima imate utisak da ste se ponovo vratili u majčin stomak. Toliko je tamo sve bezbrižno, čisto i sigurno.

***

Rastao sam u kući u kojoj je ljubav bila na prvom mestu. Tu pre svega mislim na svoju majku i oca. Detinjstvo sam proveo u jednoj zdravoj porodici, okružen sa mnogo ljubavi.

***

Familija moje majke Milene Vrsajkov bila je baš velika. Imala je dva brata i četiri sestre. U mom , kao i u svačijem detinjstvu, postoji magična reč – tetka. Milenina sestra Smilja, koju smo svi zvali Nona, nije se nikada udala i bila nam je potpuno posvećena. Od nje sam dobijao najviše ljubavi, znanja i podrške. Verovatno me je volela više i od roditelja, što mi je i majka priznala.

***

Moj otac Peko, čovek vojničkog kova, spartanski me je vaspitavao, što je predstavljalo dobar balans. Cenio je rano ustajanje, radne navike i da uvek budem kratko ošišan i izbrijan. Na svaki način se trudio da ne budem razmaženo dete. Tako smo sestra Milica i ja rasli u nekoj vrsti paralelnog života.

***

Rođen sam u ogromnoj kući u Užičkoj ulici… dve spremačice, baštovan, vozač… ali sam se ponašao kao i sva ostala deca. Sve je moralo da bude s merom. Roditelji su me naučili da su domaće vaspitanje i radne obaveze najvažnije stvari.

***

Kao gimnazijalac sam bio vrlo loš đak, tako da sam uspeo da promenim nekoliko škola. Učenje mi je išlo jako teško. Moguće da sam bio nezainteresovan i detinjast. Za razliku od mojih drugova, nisam maštao da budem ni policajac, ni astronaut. Pošlo mi je za rukom i da ponavljam četvrti razred gimnazije. Otac se pravio da se to nije desilo, a majka i ja bili smo ubeđeni da smo to od njega uspešno sakrili.

***

Tako sam stigao i do prve kafane. Otac je mislio da ne pušim, sve dok me nije video u Dubrovniku, na Stradunu, u kafiću „Maskeron“, sa čašom bevande u ruci i cigaretom u ustima. Maltene je otrčao kući i rekao majci: „Sin ti i pije i puši.“ Cigaretu posle nikada nisam zapalio pred njim iz nekog respekta ili nelagodnosti, iako se on nije protivio.

***

U to vreme na Dedinju, gde sam živeo i rastao, droga je bila uobičajena stvar. Harala je našim krajem. Naravno da ni policija nije smela da interveniše s obzirom da se znalo čija su to deca. Devedeset odsto njih služili su vojsku u Beogradu, jer su im očevi bili generali, nisu završili nikakve škole, propili su se ili postali narkomani i propali. Mnogi su odavno i mrtvi.

***

Mene droga, a ni kocka, nikada nisu privlačile. Smatrao sam da i bez droge mogu da budem dovoljno lud. Pogotovo što su mi oduvek devojke bile najvažnije.

***

Tokom cele mladosti, a i kasnije, imao sam veliku obavezu prema svom prezimenu. LJudi su me uvek prvo oslovljavali sa Dapčeviću, tek posle sam im bio Vuk. Izgledalo je kao da se trude da pronađu nešto loše u mojim postupcima. Morao sam da čuvam očev obraz.

***

Prvo pivo u kafani popio sam u restoranu „Grafičar“, tada poznatom kao „Šibica“. Ubrzo se otvorio i čuveni „Zlatni papagaj“ u Ulici Đure Jakšića. Odveo me je moj drug Slobodan Batričević, u to vreme poznati fudbaler. Od tog trenutka postao sam inventar omiljenog kafića. Tako je ostalo sve do njegovog zatvaranja. Svi smo se tamo nalazili. Cela naša ekipa od tridesetak ljudi. Danas bi taj fenomen mogao da uporedim sa Instagramom, kao načinom povezivanja.

***

Tenis je tada postajao popularan sport. Imao sam privilegiju da mi, kao sedmogodišnjem dečaku, časove drži Konstantin Koča Popović. Koča je bio krut, ali izuzetno interesantan i obrazovan čovek, sarkastičnog smisla za humor, aristokratskog držanja i ponašanja… I tako, dok je čekao svoju ekipu, samo mi je rekao: „Ajde, mali, uzmi ovaj drugi reket i počni da mi prebacuješ lopticu.“ Kao što čuvam očev, tako se sećam da je Kočin reket bio „Danlop forte“.

***

Bio sam u prvom razredu osnovne kada sam u čitanci pročitao ko je moj otac. Pisalo je da je Peko Dapčević komandovao oslobađanjem Beograda. Verovatno sam bio prilično šokiran. Vraćajući se kući razmišljao sam o tome da mi je tata lik iz udžbenika.

***

Roditelji sestru i mene nisu opterećivali sobom. Nikada se nije pričalo o ratu. Peko i ja nismo razgovarali o tom delu njegovog života. S tim saznanjima sam se tek kasnije susreo, čitajući njegove knjige. Napisao ih je četrnaest, jedna je baš o oslobođenju Beograda, a druga o Španskom građanskom ratu i dizanju ustanka u Crnoj Gori.

***

Peko je bio skroman, družio se i sa običnim, ali i sa najznačajnijim ljudima tog vremena. Kroz našu kuću su prošli svi koji su nešto predstavljali, od glumaca LJubiše Jovanovića i LJubinke Bobić, preko mudrog Mihiza i neponovljivog Danila Kiša, boema Libera Markonija, velikog slikara Peđe Milosavljevića…

***

Kada sam bio u prilici, pažljivo sam ih slušao, ali nisam baš barabar s njima sedeo. Čak ni u Dubrovniku sa ocem nisam mogao da sedim za istim stolom.

***

Kao neko ko je potekao iz popovske porodice, Peko je bio tradicionalan i pomalo konzervativan. I on je imao veliku familiju, ali se sa svojom braćom ideološki i politički razišao. Poznato je da se Peko Dapčević javno odrekao nekih članova svoje porodice.

***

Famoznog Vladu Dapčevića video sam tri puta u životu, dok neke stričeve nikada nisam ni upoznao. Vladu sam sreo devedesetih, čim je izašao sa robije, u kući moje sestre Milice. Pamtim taj susret kao vrlo oštar, jer sam otvoreno iznosio svoje stavove. Kada su svi zbog toga skočili na mene, on je presekao: „Pustite ga, ovde mi se jedino mali Vuk ne šlihta, nego govori ono što misli.“

***

On je ostao u svojoj ideologiji, kao što se i Peko do poslednjeg dana držao svojih principa i načela. Čuo sam da je, kad su se jednom negde slučajno sreli, Peko prešao na drugu stranu ulice.

***

Moji roditelji su se upoznali u Dubrovniku na snimanju filma „Svi na more“. Tu je počela ta velika ljubav o kojoj je pisao i Milovan Đilas, njihov kum na venčanju. U to posleratno vreme bilo je nezamislivo i neprihvatljivo da se general Peko Dapčević, umesto nekom drugaricom partizankom, oženi lepom glumicom. Ali, Milena i Peko su iskočili iz tog klišea. NJihova ljubav, jedna od najvećih koju sam video u životu, bila je gotovo filmska i uspela je da prebrodi sve prepreke.

***

A da mi je majka glumica shvatio sam tako što me je moja tetka Nona odvela u Narodno pozorište na neku predstavu. Bio sam mali, dete od četiri-pet godina, i u jednom momentu glumac je na sceni počeo da tuče moju majku. Briznuo sam u plač… Toliko sam plakao da je predstava prekinuta… Publika se slatko smejala i aplaudirala mi.

***

„Anikina vremena“ sam video mnogo kasnije. U tom momentu nisam bio svestan da je Milena Dapčević jedna od najlepših žena u tadašnjem Beogradu. Ni ona nije imala potrebe da mi objašnjava kakva je glumica… Pamtim samo jednu njenu rečenicu: „Ja sam prva Jugoslovenka koju su pozvali u Holivud, ali je ljubav prema Peku bila jača.“

***

Kako sam na jedvite jade završio gimnaziju, postavilo se pitanje šta ću da studiram i čime u životu da se bavim. Vreme je prolazilo i ja rešim da postanem glumac. I to komičar. A onda sam se zaljubio u slikarstvo. Mamin brat, moj ujak Isidor Vrsajkov, bio je poznat slikar. Svakog vikenda sam odlazio kod njega u Novi Sad na časove. Na kraju sam se trgao i shvatio da od toga neću moći da živim. Učinilo mi se da sam u kameri pronašao simbiozu između glume i slikarstva.

***

Kad sam se vratio iz vojske, počeo sam da radim u RTB kao asistent kamere. Desilo se da sam jednog dana u Dubrovniku sedeo sa glumcem LJubom Tadićem. Na njegovo pitanje – Šta ti, mali, radiš? – odgovorio sam da sam umetnički nosač. Kada sam mu objasnio šta to znači, ozbiljno me pogledao i pitao zašto ne odem u Prag i tamo studiram. U roku od tri meseca našao sam se u Pragu.

***

Peko je imao najviše češko odlikovanje, čime sam stekao pravo na stipendiju. Ali, stipendija je jedno, ali Filmska akademija nešto sasvim drugo. Kad sam došao tamo, niko nije znao ni ko sam, ni čiji sam. Na prijemnom, prošao sam iz prve, za razliku od Beograda, gde su me dva puta odbili. A bile su to zlatne godine FAMU.

***

Naši profesori bili su najbolji poznavaoci filma i otmena češka gospoda sa obaveznim svilenim šalom oko vrata. Govore po nekoliko svetskih jezika, pa smo mogli da biramo na kom želimo da polažemo. Brzo sam savladao češki, jer mi je bilo logično da u Pragu studiram na češkom. A kao i u životu, bolje mi je išla praksa od teorije.

***

Tamo sam shvatio da, pored kamere, završavam i životnu školu. Nije bilo nikog da me mazi i pazi, došlo je vreme da sam brinem o sebi i gazim po toj mitskoj praškoj kaldrmi.

***

Na vežbama sam se redovno isticao. Kad smo dobili da uradimo nešto na temu – Voda – svi su lupali glavu kako da reše težak zadatak. Ležao sam na krevetu i gledao u plafon, a onda mi je kliknulo. Skočio sam kao oparen i otišao u zajedničko kupatilo na spratu studentskog doma. Snimio sam igru senki vode koja curi, padanje kapljica u kontrastu svetla i boje pločica. I dobio najbolju ocenu.

***

FAMU sam završio 1989. Sve je bilo super, dok nisam shvatio da za svečanu dodelu diploma nemam cipele, a da me u patikama neće pustiti. I danas čuvam pozivnicu za svečanost na koju nikada nisam otišao.

***

Kada sam se posle dvadeset godina pojavio na FAMU, gospođa iz arhive mi je s vrata rekla: „Vi mora da ste pan Dapčević?“. Oduvala je prašinu sa moje diplome… Uzeo sam je, nisam je ni pogledao, nego samo ubacio u gepek kola.

***

Kada sam se vratio u zemlju, postalo mi je jasno da Beograd ne prašta Prašku akademiju. Nisu nas voleli, niti su nam davali poslove, pa godinu dana gotovo da nisam imao ni za cigarete. Slučajno sam se sreo sa Novakom Živkovićem, koji me odvede u TV Politiku… Krenuo sam kao običan snimatelj, da bi karijeru završio kao glavni i odgovorni urednik.

***

U toku bombardovanja u selu Buđanovci pada nevidljivi avion. Pročitam u novinama da ga Romi razvlače okolo i prodaju delove. Pali mi se lampica u sekundi i sa svojim asistentom Sinišom Teofilovićem krećem u akciju. Pravim o „steltu“ i Romima urnebesnu parodiju „Terminal station Buđanovci“.

***

Dokumentarni film „Izbrisano iz biografije“ nastao je tako što sam se upoznao sa autorkom Duškom Jovanić, koja mi je ponudila da budem reditelj i direktor fotografije. U prvom momentu sam imao otpor, jer sam voleo da radim kraće forme. Izuzetak je „Miroslavljevo jevanđelje“ sa Boškom Savkovićem, što je bio dugometražni dokumentarni film.

***

O LJubici Otašević sam znao samo jednu i po rečenicu da je bila prelepa i poznata košarkašica. Ali, za tri godine koliko smo radili na tom filmu, LJubica me je uvukla u svoj burni život. Do danas su mi ostale neke rečenice i replike iz te njene gotovo holivudske biografije.

***

Hteo sam da vidim kako se moj posao radi napolju. Otišao sam da probam. Dobio sam posao u Sen Galenu u Švajcarskoj. Sve je išlo po planu, dok u Jugoslaviji nije počeo rat. Moj tadašnji gazda nije mogao da mi produži boravak, tako da sam praktično bio deportovan.

***

Pre toga sam radio za jednu producentsku kuću u Nemačkoj. Većina praških đaka je otišla u inostranstvo i tamo ostala, ali ja nisam izdržao dugo. Vratio sam se u Beograd, koji mi je tada još uvek bio u srcu. Možda sam napravio veliku grešku.

***

Pošto se četrdeset godina bavim kamerom, mogu da podvučem crtu i kažem da je to nekada bila umetnost, a sada je sve Instagram. Svako može mobilnim telefonom da slika, ali malo ko shvata šta znači rolna filma, uzbudljivi zvuk kada se ona odmotava i pretvara u sliku. Danas za dve sekunde imate fotografiju, a nekada ste danima drhtali od neizvesnosti kako je ispao kadar. Ja ipak pripadam generaciji analognih ljudi, a vreme je digitalno. U tom smislu, kreacija više ne postoji, ali je važna ideja, što je jedino pozitivno u digitalnom svetu.

***

Voleo sam i voleću ovaj posao zato što mi je omogućio da upoznam nesvakidašnje ljude i događaje. Biti snimatelj nije dosadan, niti šablonski posao. Uradio sam preko sto intervjua: od glumaca do političara, od sportista do umetnika.

***

Više od deset godina sam odlazio na najveći advertajzing festival u Kanu. Radeći emisiju „Brendomanija“, urednice Gordane Ristić, dobio sam priliku da ispred mog objektiva stanu Joko Ono, Spajk Li, Igi Pop, Brus Vilis, DŽo Pitka…

***

Joko Ono, žena koja je rasturila Bitlse, ponašala se kao ultra profesionalac: došla je tačno na vreme, šturo odgovarala na pitanja, ne pokazujući ni najmanju želju da prema nama bude friendly. Za razliku od nje, reditelj Spajk Li je vodio neobavezan, duhovit i šarmantan razgovor.

***

Moj život je, u stvari, jedan dečiji film. Iako sam napunio 62 godine, ne dopuštam sebi da odrastem, i nikome ne dozvoljavam da ubije to dete u meni. Ali sam i ultra ozbiljan kada je posao u pitanju.

***

Šta bi Peko rekao za ovo danas? Ne znam! Dobio je Bulevar u Beogradu i na svakoj čokoladnoj bananici, najboljem srpskom proizvodu, stoji njegovo ime i prezime.

O sagovorniku

Vuk Dapčević je rođen u Beogradu 1957. Studirao je, diplomirao i magistrirao kameru na FAMU u Pragu. Kao kamerman radio je u RTS, TV Politika, Keyconnection Media… Reditelj je i snimatelj više od pedeset dokumentarnih filmova i stotina TV emisija… Bio je umetnički direktor i glavni i odgovorni urednik TV Politika. Živi u Beogradu i radi za televiziju N1.