„Moje“ između književnosti i života

Faktografski zasnovano pripovedanje ipak podrazumeva određen udeo fikcionalnosti, a svest o bipolarnoj prirodi svog novog romana iskazao je i autor, istakavši u emisiji Vavilon kako je njegovo delo moguće posmatrati kao autobiografski roman, ali i kao romaneskni spoj različitih žanrova.

Autor odlučuje da napiše roman o nemogućnosti pristupanja poeziji svoje majke, ali od poezije svog uzora, Danila Kiša, i majčinih mladalačkih stihova stiže do sopstvenog književnog lika.

Tri odricanja od poezije strukturno su obeležena tripartitnom podelom romana na poglavlja.

Prvo poglavlje posvećeno je Kišovoj poeziji.

Pripovedač spekuliše o mogućim razlozima Kišovog odustajanja od poezije analizirajući pesmu Zlatna kiša.

Drugo poglavlje reflektuje postupak priređivanja i proces tumačenja poezije Milice Zrnić.

Autor u tekst romana inkorporira različita dokumenta, pisma, novinske članke, beleške, zapise, opise fotografija, predanja, usmena svedočanstva i komentare i, naposletku, majčine pesme, čime je ispunjen imperativ autentičnosti.

Treći segment romana posvećen je autorovom egzistencijalnom i literarnom putešestviju, koje je dovelo do toga da odustane od pisanja poezije, ali i da se ostvari kao prozaista.

Literarnim uobličavanjem reminiscencija pripovedač se suočava s uspomenama iz detinjstva, porodičnog života, srednjoškolskih i studentskih dana,  sa služenja vojnog roka;  s prvim ljubavnim iskustvima, s nepravdama i represijom političkog režima…

U nastojanju da rekonstruiše prošlost narator aktualizuje sećanja, ali i otkriva poreklo literarnih podsticaja u traumatičnim događajima iz života (sahrana majke Milice kao podsticaj za pisanje priče Komplet, objavljene u zbirci Priče s Marsa ili likvidacija pripovedačevog psa nakon majčine smrti u priči LJudi iz iste zbirke).

Pripovedač nastoji da pokaže kako život koincidira s književnošću, te paralelno ocrtava individualni (lični i porodični) i kolektivni (socijalni i politički) istorijat, u tu svrhu se često služeći funkcionalnim digresijama.

Važna odlika ovog romana je žanrovska hibridnost.

Zahvaljujući prisustvu lirskog elementa u vidu pesama (Kišovih, majčinih i svojih), ali i usled lirizacije pojedinih narativnih segmenata, delo poprima ton lirskog romana.

Autor uključuje u naraciju različite tipove diskursa: esejistički, književnokritički, književnoteorijski, filozofski, polemički, pa i ironijski i autoironijski, čime pokazuje da mu ne manjka smisla za samokritiku zaodevenu u humor.

Književnik ne može rekonstruisati sopstvenu literarnu genezu i ocrtati sebe u tekstu bez udela vanliterarnog, intimnog, porodičnog – u tom stavu otkriva se autorova autopoetika.

Čestim komentarisanjem rada na rukopisu (što je tipičan postmodernistički postupak), autor otkriva da pokušaj fiksiranja geneze sopstvenog poetičkog lika nije jednostavan posao, naprotiv.

Tešin se služi i autocitatnošću, ne bi li potvrdio poetički, ali i vremenski i egzistencijalni kontinuitet.

Sređivanje majčine rukopisne zaostavštine pretvara se u vid lične poetičke rekapitulacije. Sučeljavanjem prošlosti i sadašnjosti dolazi se do zaključka da niko nije odsutan i da ništa ne prestaje.

Poezija, od koje se odustalo, u romanu Moje našla je svoje mesto, kao i život(i), za koji se najposle otkriva da je sačinjen od uspomena.

Pisac je svakako pred sobom jasno video događaje, baš kao da im je prisustvovao, te zaista može biti siguran u to da ćemo ih tako videti i mi, čitaoci.