Načelo slobode savesti svedoči o indiferentnosti prema poslanju crkve

Princip slobode savesti, koji se kao pravni pojam pojavio u 18. i 19. veku, postao je jedan od glavnih principa u međuljudskim odnosima tek posle Prvog svetskog rata. Danas je on potvrđen opštom Deklaracijom o ljudskim pravima i uvršćen je u ustave većine država. Pojava načela slobode savesti predstavlja dokaz da u savremenom svetu religija prestaje da bude „zajednička stvar“ i postaje „lična stvar“ pojedinca. Ovaj proces sam po sebi svedoči o raspadu sistema duhovnih vrednosti, o gubitku stremljenja ka spasenju u većem delu društva koje uspostavlja načelo slobode savesti. Država je prvobitno nastala kao instrument učvršćivanja božanskog zakona u društvu, a sloboda savesti definitivno pretvara državu u isključivo zemaljsku instituciju koja se ne vezuje nikakvim obavezama u sferi religije.

Svojina

Odnos pravoslavnoga hrišćanina prema svojini treba da se zasniva na jevađelskom načelu ljubavi prema bližnjem, izraženom u Spasiteljevim rečima: „Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge“ (Jov. 13,34). Ova zapovest predstavlja osnovu za moralno ponašanje hrišćana. Sa stanovišta Crkve, ona i njima i ostalim ljudima treba da bude imperativ u oblasti regulisanja međuljudskih odnosa, uključujući i svojinske odnose. Prema učenju Crkve, sva zemaljska dobra ljudi dobijaju od Boga, kome i pripada apsolutno pravo raspolaganja njima. Relativnost prava svojine za čoveka Spasitelj je mnogo puta pokazivao u pričama: vinograd dat na korišćenje (Mark. 12,1-9), ili talanti razdeljeni ljudima (Mat. 25, 14-30), ili imanje dato na privremeno upravljanje (Luk. 16, 1-13). Iskazujući misao svojstvenu Crkvi, da je apsolutni vlasnik svega Bog, sveti Vasilije Veliki pita: „Kaži mi: šta imaš svoje? Odakle si to uzeo i u život doneo?“ Grehovan odnos prema svojini, koji se ispoljava u previđanju ili u svesnom odbacivanju ovog duhovnog načela, rađa podele i otuđenost među ljudima.

Uspostavljanje pravnog načela slobode savesti svedoči o gubitku duhovnih ciljeva i vrednosti u društvu, o masovnoj apostasiji i o faktičkoj indiferentnosti prema poslanju Crkve i prema pobedi nad grehom. Ali to načelo istovremeno postaje i jedno od sredstava za opstanak Crkve u nereligioznom svetu jer joj omogućava da ima legalan status u sekularizovanoj državi i da bude nezavisna od onih slojeva društva koji veruju drugačije ili uopšte ne veruju.

Rad

Sa hrišćanskog gledišta, rad sam po sebi nije bezuslovna vrednost. On postaje blagosloven kada predstavlja saradnju sa Gospodom i kada doprinosi ispunjenju Njegove zamisli o svetu i čoveku. Rad, međutim, nije bogougodan ako služi bilo sebičnim interesima pojedinaca ili zajednica bilo zadovoljavanju grehovnih težnji duha i tela.

Sveto pismo svedoči o dva moralna podsticaja za rad: raditi da bi sebe samoga hranio, nikog ne opterećujući, i raditi da bi razdavao potrebitima. Apostol piše: Bolje neka se trudi da radi svojim rukama ono što je dobro da bi imao davati onome kome je potrebno“ (Ef. 4, 28).

Neutralnost države po pitanju verskog pogleda na svet ne protivreči hrišćanskom poimanju misije Crkve u društvu. I pored toga, Crkva je dužna da državi ukazuje na nedopustivost širenja ubeđenja ili postupaka koji vode ka uspostavljanju sveobuhvatne kontrole života ličnosti, kontrole njenih ubeđenja i odnosa prema drugim ljudima, zatim na nedopustivost postupaka koji izazivaju kršenje ličnog, porodičnog ili društvenog morala, vređaju religijska osećanja, nanose štetu kulturno-duhovnoj samobitnosti naroda ili pak ugrožavaju sveti dar života. U ostvarivanju svojih socijalnih, dobrotvornih, obrazovnih i drugih društveno značajnih programa Crkva može računati na pomoć i saradnju države. Ona, takođe, s pravom očekuje da država, prilikom uređenja svojih odnosa sa verskim zajednicama, uzme u obzir brojnost njihovih sledbenika i njihovu ulogu u formiranju istorijskog, kulturnog i duhovnog bića naroda, kao i njihov građanski status.

Kontracepcija i rađanje

Neka od kontraceptivnih sredstava faktički imaju abortivno dejstvo, koje veštački prekida život embriona u jednoj od najranijih faza. Zbog toga za njihovu primenu važe stavovi koji se odnose na abortus. Ostala pak sredstva, koja nisu povezana sa prekidom već započetog života, ne mogu se ni u kom slučaju izjednačavati sa abortusom. Određujući svoj odnos prema kontraceptivnim sredstvima, hrišćanski supružnici treba da imaju na umu da je produžetak ljudskog roda jedan od osnovnih ciljeva bogoustanovljenog bračnog saveza. Namerno odbijanje rađanja dece iz sebičnih pobuda obezvređuje brak i postaje nesumnjiv greh.

Supružnici istovremeno imaju pred Bogom odgovornost za punovredno i kvalitetno podizanje dece. Jedan od načina realizacije odgovornog odnosa prema njihovom rađanju jeste uzdržavanje od polnih odnosa za izvesno vreme.

Oblik i metodi vladavine umnogome su uslovljeni duhovnim i moralnim stanjem društva. Znajući to, Crkva prihvata odgovarajući izbor ljudi ili mu se, u krajnjem slučaju, ne protivi.

Brak

Jedinstvo vere supružnika, koji su udovi Tela Hristovog, najbitniji je uslov istinski hrišćanskog i crkvenog braka. Samo porodica jedinstvena u veri može postati „domaća Crkva“ (Rimlj. 16, 5 i Filim. 1, 2), u kojoj muž i žena, zajedno sa decom, uzrastaju u duhovnom usavršavanju i napreduju na putu bogopoznanja. Odsustvo jednomislija predstavlja ozbiljnu pretnju celovitosti saveza supružnika. Upravo zbog toga Crkva smatra za svoju dužnost da poziva vernike da sklapaju brak „samo u Gospodu“ (I Kor. 7, 39), tojest sa onima koji dele njihova hrišćanska ubeđenja.

U sudijskom uređenju, opisanom u Knjizi o sudijama, vlast nije delovala putem prinude nego silom autoriteta, pri čemu je autoritet bio povezan sa božanskim odobrenjem. Da bi se takva vlast mogla uspešno ostvarivati, vera u društvu mora biti veoma snažna. U monarhiji vlast ostaje Bogom dana, ali za svoju realizaciju već ne koristi toliko duhovni autoritet koliko prinudu. Prelazak sa sudijskog na monarhističko uređenje svedočio je o slabljenju vere u narodu, zbog čega se i pojavila potreba da Nevidljivog Cara zameni vidljivi car. Savremene demokratije, između ostalog i one koje su po svom obliku monarhijske, ne traže od Boga odobrenje vlasti. One su oblik vlasti u sekularizovanom društvu koja od svakog pravno sposobnog građanina očekuje da on sopstvenu volju izrazi putem izbora.
Promena oblika vlasti tako da ona bude ukorenjenija u religiji neizbežno će se izroditi u laž i licemerje, obesnažiće taj oblik vlasti i obezvrediti je u očima građana ukoliko tu promenu ne prati produhovljenje samoga društva. Ipak, ne treba u potpunosti isključiti mogućnost takvog duhovnog preporoda društva onda kada religijski uzvišeniji oblik državnog uređenja postane prirodan. Ovako, u uslovima ropstva, po rečima apostola Pavla, „ako i možeš postati slobodan, radije se strpi“ (I Kor. 7, 21). Uz to, Crkva ne treba da najveću pažnju posvećuje sistemu spoljašnje organizacije države nego stanju u kojem se nalaze srca njenih članova. Zato Crkva ne smatra sebe mogućim inicijatorom promene oblika vladavine, a Arhijerejski sabor Ruske pravoslavne crkve 1994. godine istakao je ispravnost stava po kojem „Crkva ne daje prednost nijednom državnom uređenju, nijednoj postojećoj političkoj doktrini“…
…U savremenoj sekularnoj pravnoj svesti kao jedno od dominantnih načela javlja se predstava o neotuđivim pravima ličnosti. Ideja o takvim pravima zasniva se na biblijskom učenju o čoveku kao liku i obliku Božjem, kao ontološki slobodnom biću. „Razmotri ono što te okružuje“ – piše prepodobni Antonije Egipatski – „i znaj da načelnici i vladari imaju vlast samo nad telom, ali ne i nad dušom, i uvek drži ovo u svojoj misli. Zato, kad oni naređuju, na primer, da ubijemo ili da učinimo nešto drugo isto tako neumesno, nepravično, štetno za dušu, ne treba da ih slušamo, čak ako i muče naše telo. Bog je stvorio dušu slobodnom i samovlasnom i ona je slobodna da uradi šta hoće, dobro ili zlo.“
Hrišćanska socijalno-državna etika zahtevala je da se za čoveka sačuva neka autonomna sfera, gde će njegova savest ostati „samovlasni“ gospodar, pošto od slobodnog iskazivanja volje, u krajnjem ishodu, zavisi spasenje i propast, put ka Hristu ili put od Hrista. Pravo na veru, na život, na porodicu, predstavlja zaštitu skrivenih osnova ljudske slobode od despotizma njoj stranih sila. Ova unutrašnja prava dopunjuju se i jamče drugim spoljnim pravima – na primer, pravom na slobodu kretanja, na dobijanje informacija, na sticanje, raspolaganje i prodaju imovine.
Bog čuva slobodu čoveka i nikad ne čini nasilje nad njegovom voljom. Nasuprot tome, satana želi da zavlada čovekovom voljom i da je porobi. Ako se pravo usklađuje sa božanskom pravdom, koju je objavio Gospod Isus Hristos, onda i ono stoji na braniku ljudske slobode: „Gde je Duh Gospodnji, onde je i sloboda“ (II Kor. 3, 17) i, saglasno tome, ono čuva neotuđiva prava ličnosti. Tradicije koje ne poznaju načelo Hristove slobode ponekad nastoje da podrede savest čoveka spoljašnjoj volji vođe ili zajednice.
Sa porastom sekularizacije uzvišena načela neotuđivih ljudskih prava pretvorila su se u shvatanje o pravima individue izvan njene veze sa Bogom. Pritom je zaštita slobode ličnosti transformisana u zaštitu samovolje (sve dotle dok to ne nanosi štetu drugim individuama), kao i u zahtev da država garantuje određeni materijalni nivo egzistencije ličnosti i porodice. U sistemu savremenog sekularnog humanističkog shvatanja građanskih prava čovek se ne posmatra kao ikona Božja nego kao samostalan i samodovoljan subjekt. Ali van Boga postoji samo pali čovek, veoma udaljen od onog ideala savršenstva kakav hrišćani očekuju i koji je otkriven u Hristu („Evo Čoveka!“). Za hrišćansku samosvest, međutim, ideja slobode i prava čoveka neraskidivo je povezana sa idejom služenja. Prava su hrišćaninu potrebna pre svega zato da bi, posedujući ih, mogao na najbolji način ostvariti svoj uzvišeni priziv da postane „ikona Božja“, da ispuni svoju dužnost pred Bogom i Crkvom, pred drugim ljudima, porodicom, državom, narodom i ostalim ljudskim zajednicama.
Kao rezultat sekularizacije, u novije doba postala je dominantnom teorija prirodnog prava, koja u svojim postavkama ne uzima u obzir palost čovekove prirode. Ova teorija ipak nije izgubila vezu sa hrišćanskom tradicijom, jer polazi od ubeđenja da su pojmovi dobra i zla svojstveni čovekovoj prirodi, te zbog toga pravo proizilazi iz samog života, zasnivajući se na savesti („kategoričkom moralnom imperativu“). Do 19. stoleća ova teorija bila je dominantna u evropskom društvu. Njene posledice u praksi bile su: prvo, načelo istorijskog kontinuiteta pravne regulative (pravo nije moguće ukinuti, kao što nije moguće ukinuti savest; njega je moguće samo usavršavati i na zakonski način prilagođavati novim okolnostima i slučajevima) i, drugo, načelo reprezentativnosti (sud može doneti pravičnu sudsku odluku, tojest odluku koja odgovara pravdi Božjoj, u skladu sa savešću i pravnim običajima).
U savremenom shvatanju prava dominantni su pogledi koji su u odnosu na pozitivno, važeće pravo apologetski. U skladu sa njima pravo je ljudski izum, konstrukcija koju društvo stvara zarad svoje koristi, radi rešavanja zadataka koje ono samo određuje. Prema tome, bilo koje izmene prava su legitimne ako su prihvaćene od strane društva. Pismeni kodeks nema nikakvu apsolutnu pravnu osnovu. Prema ovom shvatanju, zakonita je i revolucija, koja silom odbacuje zakone „starog sveta“, zakonito je i potpuno negiranje moralne norme ako je takvo negiranje odobreno od strane društva. Tako, ako savremeno društvo smatra da abortus nije ubistvo, onda on ni u pravnom smislu nije ubistvo. Apologeti pozitivnog prava smatraju da društvo može uvoditi najrazličitije norme, a sa druge strane smatraju bilo koji važeći zakon legitimnim već zbog samog njegovog postojanja.