Nad pesmom „Srbijo, mogu li da budem tvoj sin“

Dakle, nije nužno uslovljen merilima ukusa vremena, kao što se ni poredak kulturnog registra stvari ne prepoznaje u svakome od nas. Pitagorejci su verovali da se sudbina čoveka u životu pojavljuje u dva vida: na prvi utiče spoljašnji činilac, dok je drugi ukorenjen u samome čoveku. Odavde proističe i Heraklitova misao da je karakter čoveka njegova sudbina, koja će kasnije Adleru biti jedna od glavnih maksima za izgradnju sistema mišljenja individualne psihologije. I u jednom, i u drugom, ogleda se teret tragičnosti ljudskog života, gde neprestano preoblikovanje trajnosti čoveka vidi kao trenutnu prepoznatljivost. Dakle, ko nikad nije doživeo Trajanje, / taj živeo nije (P. Handke), bez obzira na trajnost Trajanja.

Nimalo nije lako (u)činiti ono što je neophodno srpskoj poeziji – novo mišljenje. Knjigom pesama, Srbijo, mogu li da budem tvoj sin (Balkanski književni glasnik, 2019), Zoran Bognar ne samo što potvrđuje da je misao slika stvarnosti (L. Vitgenštajn), već donosi inovacije bez kojih se o modernom pesništvu ne može govoriti.

Koji je to trenutak u kome bi se osetila mogućnost Trajanja čoveka? – glasi pitanje koje treba postaviti nad uvodnom pesmom, Srbijo, mogu li da budem tvoj sin.

Istina koju bi trebalo tražiti nije u prikazima istorijskih laguma, u sveukupnosti ljudskog funkcionisanja, već u Čoveku koji sebe prepoznaje kao čoveka. Spoznati samog sebe nije isto što i spoznaja sebe u masi – kulturnoj, istorijskoj, političkoj.

Ne treba puno intelektualnog napora setiti se onih koji su postavljali izazove za meru otadžbine pred kojima su mnogi poklekli, kao ni rečenice, Braćo Srbi, stoko jedna! Nikole Pašića. Ova rečenica nema nikakvih skrivenosti u sebi, nekmoli bitnost na horizontu književnosti. Kad njeno značenje, i te kako, oslikava duh jedne zajednice, tradicionalnog samounižavanja postojećih vrednosti, gde se čovek prepušta mazohističkom nihilizmu, tada i sami postajemo svedoci (sve)vremena – kulturnog, istorijskog, političkog.

Sada znaš i sam / da najbolji ovde prolaze najgore.

Uvodni stihovi pesme svoju opravdanost ne treba tražiti, jer, i starija, i novija, istorija samopotvrđuje njihovu istinitost. Dovoljno bi bilo setiti se Tesle, Pupina, Mitrinovića… koji su, u drukčijem ključu, postavljali isto – suštinsko – pitanje, koje, sada, Bognar postavlja: Srbijo, mogu li da budem tvoj sin?

Bognar volju za preciznošću pronalazi u izrazu koji je lišen poetskih ukrasa, zato pojedini stihovi (bognarizmi) predstavljaju razvijeni oblik poučnice, gnome. Dakle, imanentnost koja pogoduje ulazak u materiju svedenosti svoju konačnost prepoznaje u stalnoj promeni. U eseju Metafizički pesnici iz 1921, T. S. Eliot kaže da „Pesnik mora da biva sve obuhvatniji, sve neuhvatljiviji, indirektniji, da bi nasilno podešavao, ako je potrebno i lomio, jezik prema onome što hoće da kaže“, jer prihvatanje nasleđa pesničkih oblika i mišljenja nije čak ni varijetet istoga, već nedostatak volje koji, tada, dovodi do smislenosti bez smisla. Zato takvu poeziju ne treba isticati kao bitnost za treći milenijum, nekmoli kao vrednost, ali pojedini književni kritičari dozvoljavaju da privid postaje snažniji od zbilje, / a proteza važnija od tela… (stihovi iz pesme Logikom jedinstva<I> koji se u službi autocitatnosti pojavljuju u pesmi Srbijo, mogu li da budem tvoj sin).

Kako bismo pesmu Srbijo, mogu li da budem tvoj sin, razumeli na najbolji način, i tako odredili trenutak u kome bi se osetila mogućnost Trajanja čoveka, ne treba se slepo voditi tekstom primenjujući metode za njeno razumevanje. Književni kritičar, koji poznaje i razume sve metode književne nauke, primeniće iste „samo da bi iskustvo pesme učinio mogućim kroz najbolje razumevanje“, jer: „Poezija je uvek još više – i još više nego što angažovani čitalac unapred zna. Inače bi ona bila izlišna“ (Hans-Georg Gadamer).

Bognar čitaocima reflektuje novo mišljenje o poeziji, gde stih svoju jačinu postavlja centralnim kazivanjem, snažnim ekspresivnim detaljima, voljom za razumevanje čovekovog (ne)sklada… Bognarova poezija je više – i još više bliža poetici, u širem značenju reči, T. S. Eliota, A. Ginzberga, P. Handkea, nego što bi to bio slučaj s pesnicima srpske književnosti.

Istina je, opet, da od objavljivanja knjige Insomnija, bele noći (2013) dosad, Bognar, nije objavio nijednu knjigu. Neko se tome možda i obradovao, ili zapitao gde je Bognar, ali to je samo trenutak sopstvene nepodnošljivosti. U najmanju ruku. Stoga, jedno malo objašnjenje, koje dugujemo više sebi nego čitaocima, nije naodmet predočiti. Odgovor koji bi zadovoljio pitanje gde je Bognar, zašto ne objavljuje, pored dušebrižnosti obradovanih, izreći ćemo u nekoliko reči s plemenitim cinizmom: Zar ste i od prethodnog nešto pročitali?

U bratstvu inata, bunta i uzavrele krvi / nismo više mogli ni da mu se pridružimo, / ni da se od njega u potpunosti odvojimo, / sve dok se noćas / Baščar s Prometejevom braćom / nije spustio na ušće Beograda i, / istovremeno i ponizno i ponosno, / upitao: / Srbijo, mogu li da budem tvoj sin…

Mogućnost Trajanja čoveka Bognar vidi u njegovoj slobodi i nepodnošljivosti strahote ljudskog iskustva. Uspostavljanje odnosa, na metafizičkom planu, i pomirenje egzistencijalističkih nemogućnosti može biti legitimno samo kad vlastito prokletstvo postane zajedničko. Zato, reč napokon, u stihovima koji slede, otkriva i samopojačava suštinu knjige. Veoma je bitno po srpsku kulturu – srpsku književnost – pitanje Srbijo, mogu li da budem tvoj sin (?) koje se napokon ovom knjigom i postavlja.

Neopravdana krivica nas još uvek zbunjuje, / ali napokon smo slobodni i znamo: / naša jedina slabost / bila je strah od naše snage…

Pred čitaocima je knjiga pesama koja se može prikazivati kao užas i kao kazna, ali i kao zajednička svesnost Trajanja, jer Bognar zaključuje da u toj neizvesnosti / nalazi se sva lepota sveta…

I najzad, kakogod bilo, najdublja uverenja pisca ovih redova, već sada jesu takva da: Zoran Bognar, dosadašnjim književnim delima, a ponajviše knjigom pesama Srbijo, mogu li da budem tvoj sin, predstavlja pesnika prvoga reda srpske književnosti.

Jedino ukoliko dozvolimo da nas stihovi odvedu do lavirinta kruga možemo doživeti spasenje, jer konačan oblik ljudskog opstanka i poslednje izdisaje vidi kao novi početak. Onaj ko iščitavanjem bude osetio moć poslednjeg izdisaja pronaći će i Novog Čoveka: jedino je poezija sigurno sklonište i mesto za Trajanje.