Foto: Miroslav Dragojević

U istom danu otvoreni su izložba koja ima za cilj da dokaže da u Srbiji nema medijske cenzure, kao i jedno od poglavlja u procesu evropskih integracija koje se odnosi upravo na slobodu medija. Iz EU su u proteklom periodu (naglašenije nego inače) stizale poruke srpskim vlastima da bi trebalo popraviti stanje medijskih sloboda u Srbiji. Vlast je na te apele uglavnom reagovala tako što je pokušavala da ukaže da je zapravo ona žrtva medijskih laži i manipulacija. Istim optužbama na račun domaćih medija optuživane su i same evropske institucije – da pomažu plasiranje laži protiv vlasti SNS i Aleksandra Vučića, da žele da izazovu državni udar i nasilno smene njegovu Vladu. Valjda je ovom izložbom Srpska napredna stranka to htela da ponovo naglasi – i to u danu kada se otvaraju poglavlja i kada Srbija navodno konačno kreće nepovratnim procesom dostizanja punopravnog članstva u Uniji.

Procena informativne službe Srpske napredne stranke bila je da će joj ovakva priredba doneti političke poene kako kod onih pred kojima se upinje da dokaže da nije cenzorska, a od kojih finansijski zavisi – EU, s jedne strane, dok je na drugoj strani izazov da ostane pred građanima, ili bar onima koji glasaju za tu stranku u toliko velikom broju, čista i nekorumpirana, umesto onakva kakvom je prikazuju pojedini mediji koji nisu (bar u tim trenucima) pod njenom kontrolom. Podrazumeva se (valjda) da pod Vučićevom kontrolom nisu i pojedini tabloidi koji zaista objavljuju smeće, ili da nisu sve kritike vlasti objavljene u medijima (a koji ne spadaju u ovu tabloidnu grupu) do kraja opravdane – ali na izložbi „Necenzurisane laži“ našle su se i satira, stripovi, ali i tvitovi običnih građana, nejavnih i nepoznatih ličnosti bez ikakvog uticaja na širu javnost. Ta vrsta paranoje zaista je teško objašnjiva, ali, sada kada je našla svoj izraz, ona je postala paradigma.

Potreba Aleksandra Vučića da se identifikuje sa likom i delom Zorana Đinđića može biti vrlo korisna stvar za javni interes. Tu zaista nema spora. Vreme je pokazalo da je Zoran Đinđić ubijen jer je javni interes stavio ispred interesa vrlo opasnih mafijaških struktura, obogaćenih ratno-zločinačkom tehnikom vladanja. Međutim, osim obrazovanja doktora nauka stečenog na cenjenom evropskom univerzitetu, političkog iskustva u delu koji nije isključivo vezan za rad u stranci (i to najprljavijoj političkoj partiji tokom devedesetih godina, odgovornoj za siromašenje i smrt tolikih ljudi), sasvim zanemarljive podrške u biračkom telu, hrabrosti da načini korake koje političari ni dan danas nisu u stanju da naprave, Vučiću i njegovom načinu vladanja, da bi ličio na Zorana Đinđića – nedostaje i medijska hajka koja je, ispostavilo se, bila najjače oružje za pripremanje terena na kome je bilo moguće ubiti Đinđića. Ono što su mafijaška glasila kontinuirano i godinama objavljivala o Zoranu Đinđiću, Vučić neće doživeti nikada. Možda upravo zato što jedan od glavnih uposlenika takvih glasila trenutno radi za njega, u čuvenom provladinom tabloidu – Informeru. Samo čitajući Informer mogla bi se napraviti izložba pod istim nazivom “Necenzurisane laži” o radu Vučićeve Vlade, odnosno svima onima koji su objavljivali kritičke tekstove i priloge o Vučiću. Ta izložba bi mogla biti bogato upotpunjena propagandnom mašinerijom televizija poput Pinka i Studio B ali i mnogih drugih visoko tiražnih štampanih izdanja i najgledanijih televizijskih programa.

Zato je ovaj pokušaj režiranja navodne medijske hajke i njenog izjednačavanja sa onom koja je vođena protiv ubijenog premijera i koja je finansirana na najbrutalniji način – novcem čistog kriminala i interesnih grupa koje su ga na kraju i ubile – može biti srazmerna po intezitetu samo naklonošću koju većina medija u Srbiji danas iskazuje prema premijeru Vučiću. Đinđić je ubijen kao izdajnik, njegovoj smrti radovali su se najrelevatniji politički i medijski akteri tog doba, koji su karijere napravili i zarađivali na ideji mržnje, izolacije i siromaštva građana. Vučić, pak, vlada Srbijom sa 50 odsto osvojenih glasova na izborima, sa neverovatnom medijskom podrškom i gomilom stranaka oko sebe koje jedva čekaju da ih pozove da budu deo vlasti.

Kakav je onda smisao izigravanja žrtve u takvim okolnostima, izlažući na zidovima i podovima galerije kritičke tekstove o sebi? Kao što građani Srbije danas bedno žive u društvu koje je tokom devedesetih godina otvoreno podržavalo najgnusnije zločine na evropskom tlu još od Drugog svetskog rata, ili pristajalo na tako drastično siromašenje kako bi vlastodršci mogli da se bahate u bogatstvu, isto tako danas Aleksandar Vučić živi život jednog vladara koji je tokom devedesetih bio upravo deo ekipe koja je upropastila život mnogim narednim generacijama. Može li on to bolje? – pitanje je koje se može postaviti i društvu, građanima. Možete li vi bolje od stručnjaka iz Srpske napredne stranke?

I tu opet dolazimo do medija. Kontrola medija je važna poluga održanja na vlasti u bilo kom društvu sa autoritarinim sistemom vladanja. Ovo naročito važi u Srbiji – ako izgubiš, ili nikada ne stekneš njihovih besramnu, podlu i šlihtarsku podršku – izgubio si vlast –  zaslužio to ili ne. Đinđić je izgubio i život jer je vršio vlast bez podrške medija.

Medijska manipulacija vlasti je okosnica svakog, i najsitnijeg lopovluka, zločina, svake prevare. Međutim, teško da važi i obrnuto – medijska manipulacija ne može doprineti otkrivanju lopova, razrešenju zločina i raskrinkavanju prevare. Ona uvek služi nečastivom. I nije, naravno, ta medijska manipulacija svojstvena samo Aleksandru Vučiću. U načelu, mediji u Srbiji nikada nisu bili nezavisni, pa da se možemo osvrnuti na neko vreme koje je temeljno drugačije od ovog. To niko od onih koji su okačeni u galeriji Progres ni ne misli. Postoje, međutim, uticaji jači i slabiji, patetičniji vladari naspram oni koji manje cvile u pokušaju da te uticaje zamaskiraju i predstave se kao apsolutne žrtve. Međutim, i to je svejedno. Rezultat je na kraju isti. Naspram javnog interesa građana stoje pojedinačni interesi onih koji dele privilegije vlasti preinačujući ih u sopstvenu korist.

Reagujući na sadržaj izložbe, pojedini javni uposlenici karakterisali su je kao fenomen svojstven fašističkim, Erdoganovim, severno-korejskim metodama vladanja. Tumačeći pojave, ljudi se osvrću na dostupno iskustvo, pronalaze paralele i sličnosti, pripisuju karakteristike prošlih događaja aktuelnim. Čini se, međutim, da kada se budu ostvrtali na ovu izložbu u potrazi za objašnjenjem nekih drugih sličnih događaja – pronalaziće u njoj referencu za glupost, histerično ponašanje i slab pokušaj falsifikovanja stvarnosti.

Možda ova izložba, s druge strane, zaista jeste toliko opasna da predstavlja uvertiru u zavođenje strahovlade i diktature koja će, poput Erdoganove, ukidati društvene mreže, organizovati javni linč neposlušnika pesnicama i cokulama po ulici, uvoditi vanredna stanja kako bi kontrolisala svaki pedalj svoje vlasti. Ali, za tako nešto je potreban i izazov. Potrebna je revolucija, ozbiljan otpor građana. Međutim, sa ovakvim kontrolisanim medijima, teško da će do toga doći.

Zato je u Srbiji izložba vlasti o tome kako ne sprovodi cenzuru u medijima pojavni oblik ovih istorijskih i aktuelnih represivnih načina vladanja – odgovarajućih aktuelnom trenutku. Posebna zabrinutost da prilike mogu da se pogoršaju i približe po svojim manifestacijama najdrastičnijim primerima kršenja ljudskih prava i slobode izražavanja zasnovana je na činjenici da je aktuelni premijer u prošlosti već imao slična iskustva obavljanja funkcije, ni manje ni više, nego upravo – ministra informisanja – u najmračnijem periodu moderne srpske istorije – devedesetim godinama. Onaj ko pamti iz ličnog iskustva, ili je dobro upoznat sa tim vremenom i delovanjem Aleksandra Vučića, može dvojako reagovati na izložbu “Necenzurisane laži” – odmahnuti rukom u smislu da to nije ništa u odnosu na ono što je radio kao ministar informisanja ili strastveni glasnogovornik ideja Srpske radikalne stranke, kada su novinari po Srbiji i regionu ubijani iz pištolja države, ili da se zamisli nad morbidnošću takvog sleda događaja da najistaknutiji akteri režima devedestih, koji bi u najmanju ruku trebalo da su lustrirani, danas, sa pozicija apsolutne vlasti, svoj bunt protiv medija izražavaju po galerijskim prostorima.