Naravno, rukopis

Ali, isto tako, kad su Novosti objavile glasove za nagradu Meša Selimović i saopštenje u kome sam jedan glas dao B. Adaševiću, došlo je do buđenja nemirnih duhova kojekakvih pametpavkovića. No, treba li komentarisati nemirne duhove; ko još pati za ljubavlju – kojekakvih.

Potresno je govoriti nakon događaja koji je zadesio našu književnost, preranog odlaska pisca koji je tek krenuo da piše. Ali, mišljenja sam, teže je pisati, bar u onom smislu da se zadrži jasno i argumentovano kritičko mišljenje bez obzira na okolnosti kolikogod one bile tužne. Dakle, ne treba misliti da sve što je objavljeno u prethodnih dvadesetak ili tridesetak godina ima umetničku dimenziju, da u sebi sadrži estetsko i da je vredno nekog dubljeg tumačenja.

Ne treba dodatno objašnjavati naslov ovog teksta, kao ni izvor na koji upućuje, jer će prikazati kako naslov knjige predstavlja sadržaj. Kad bi student upitao svog profesora književnosti da li je priča Ime ruže istinita, s nekim mladalačkim zanosom i žarom, jedan od mogućih odgovora mogao bi biti, verovatno i legitimno ne ukidajući onaj pitomi cinizam i ironiju: I Neko je rekao da jeste.

Ovde se priča završava iako se pitanjima ne nazire kraj kao ni odgovorima, ili traje bar do onog momenta kad profesor više ne bi imao snage da odgovara na pitanja o književnosti, ili… Na pitanje o istinitosti u Adaševićevoj knjizi došli bismo do istog odgovora: Naravno, iz spiskova prećutanih stvari. Dakle, jedan opšti zaključak je da u oba slučaja govorimo o istini. Ali, da li je svaka istina i istinita priča?

Ukoliko bismo hteli da pojednostavimo pitanje istine, u kontekstu onoga što smo prethodno izrekli, vratimo se na trenutak studentu književnosti. Dakle, uzmimo u obzir dva slučaja. Prvi je, izvestan broj devojaka neprestano postavljaju pitanja koja su sledeće prirode: Da li me voliš? Da li si zaljubljen u mene? Imaš li vremena da nakon predavanja popijemo piće?

A drugi je da mladi student ne daje preveliki značaj tim pitanjima koja kao nekakva bujica zapljuskuju sa svih strana i iz svih uglova i da, pritom, bez ikakve oholosti i gordosti, na devojke i njihova pitanja, gleda sa izvesnom dozom simpatije.

Nebitan je sada razlog okolnosti, da li je to zbog opčinjenosti književnošću u datom trenutku ili je zbog Jelene. Ali, kao što smo već rekli, bez obzira na okolnosti, student pruža odgovor koji zadovoljava njihovu najveću brigu (kako se o tome samo može misliti): Naravno, volim. Naravno, zaljubljen sam. I ovde možemo govoriti o istini, kao i malopre. No, ima li ovde istine ili je ipak reč o nečemu drugom?

Ne treba neka prevelika pamet u donošenju konstatacije da je prošlogodišnja književna produkcija bila uspešnija na horizontu priče nego romana i zato treba spomenuti Dnevnik melanholije Stanka Ž. Šajtinca, i to baš u kontekstu posvećenosti i odnosu prema književnosti kakvu je imao i Adašević. Govorimo o autorima koji u kvantitativnom smislu reči nisu pružili mnogo, ali u kvalitativnom možemo reći da pojedine priče pripadaju vrhu evropskog pripovedanja.

Iz spiskova prećutanih stvari čitaocima pruža jednu igru dvostrukosti. Pitanje naslova u odnosu prema sadržaju i kako se sadržaj reflektuje u piščev obrazac kreiranja proznih svetova. Novije engleske i američke teorije pripovedanja više ne posvećuju toliku pažnju istinitosti samog teksta koliko pitanju – šta je proza? Jasno je da tačnog i jednog odgovora nema, kao ni mogućnost da Sokrata upitamo – Šta je istina? Šta je proza? A možda bi nas i jedan takav – nemoguć – odgovor zaprepastio, gde ne bi ostalo ništa drugo nego da neko kaže da ni Sokrat ništa ne zna.

Kompozicija knjige nimalo nije jednostavna za uspostavljanje ili stvaranje značenja koje čitalac (uvek) traži u pričama. No, ukoliko se poveruje Džounsu (Peter Jones) i teoriji reader-response odgovor i značenje mogu doći jedino od čitaoca. Dakle, čitaoci će doći u komunikaciju sa jednim novim i osobenim načinom pripovedanja. Ono što je bitno reći jeste da Adaševićeve priče zaslužuju pažnju i čitaoca i teoretičara književnosti. I to uvek više nego što je dovoljno. Ne znam šta još može poželeti jedna književnost pored ovakvog dela kakvo je Iz spiskova prećutanih stvari.

Borivoje Adašević uspeo je da uspostavi, a već smo to i rekli, jedan nov način pisanja i mišljenja na horizontu srpske i evropske priče. Ono što bismo mogli da svedemo pod egzistencijalni trenutak u dodiru sa istorijskim okolnostima jesu karakterizacije likova koje, pored nemogućnosti sopstvene održivosti, i dalje stoje kao bedemi jedne civilizacijske kataklizme s blagim zadahom na ustajalost ali i večnu skrivenost.

Pisac je uspeo da, uvodeći dokument u priču, od jednog hipoteksta napravi hipertekst o kome je bilo pokušaja da se ponešto i kaže, a možda više i skrene pažnja i podseti šta srpska književnost može ponuditi svetu. Bez imalo zadržanosti pisac ovih redova preporučuje Iz spiskova prećutanih stvari – na čitanje!

Piščev odnos prema budućem čitaocu s namerom je predstavljen ne toliko teorijskim beleškama koliko jednom ličnom ispovešću pripovedne prirode i zapitanošću nad istinom i prozom. Jer kad pred sobom imate i čitate jedno ovako delo nemoguće je ne zapitati se šta je Istina, šta je Proza, ne znači da postoji Bog samo na osnovu postojanja Biblije.

Adašević sa ironijom i blagim humorom pruža odgovor u naslovu, a to mogu samo pisci s posebnim odnosom prema priči i pripovedanju: Iz spiskova prećutanih stvari (tamo se to dogodilo), dok nama ne ostaje ništa drugo nego da pokušamo da pronađemo delove celine ne bismo li bar na trenutak uspeli da svedočimo postojanje, kako u sebi tako i pored sebe.