Ne dajte se pasjim sinovima 1

Ulica Bemova 27, u njoj su cvetali divlji kestenovi u proleće, ali su onda naprasno nestali.

Uništili su ih rat, ljudi, ili prosto – vreme, tako je pisao Kiš u svojim Ranim jadima.

Pa me je to uveče, dok sam ležao u krevetu i, kao što to radi svaki čovek, svodio račune za taj dan – nateralo da se ozbiljno zapitam: Šta je podmuklije od ta tri zla?

Čovek.

Rat.

Vreme.

Ako kažem čovek, proglasićete me čovekomrscem.

Ako kažem rat, ni sam ne bih poverovao u to.

Vreme!

Taj podli točak koji melje, troši i nagriza trunku po trunku, kidajući žilicu po žilicu kojima smo vezani za tlo.

Vreme jede ljude, proždire, a opet, vreme rađa nove ljude, sveže, poletne, sve dok i njih halapljivo ne proždre i ispljune.

Ne možeš i ne treba da mu se opireš, jer te ogoli, jer te učini da izgledaš prolaznijim od kapi rose na listu.

A svako od nas i nije više nego jedan običan šapat u Kini, kako kaže Crnjanski.

Petak, 11. decembar

Tezu o surovoj prolaznosti su mi danas potvrdili naši političari, koji nikako da razumeju istorijski trenutak u kome se nalazimo.

Solidan deo dana proveo sam pažljivo ih analizirajući.

Neki bivši lideri, koje je točak vremena toliko razložio, da su se pretvorili u otužno blede sene ljudi koji su nekad bili.

Oni se opiru vremenu, opiru se prirodnom procesu smene generacija, ne žele da se sklone i naprave prostor mladim i svežim ljudima.

Zato je na mojoj generaciji da skloni staru okoštalu elitu, da se obračuna s njom kao što se i ona obračunala sa prethodnom.

Ukoliko to ne uspemo, to znači da generacija kojoj pripadam nema dovoljno kapaciteta da iznese promene.

Kako da se kao nova generacija izborimo protiv autoritarnog režima ako ne možemo da se izborimo sa propalim partijskim faraonima u sopstvenim redovima?

Subota, 12. decembar

Kada me ranom zorom mačak Slavko ščepa za prst ispod ćebeta, znači da ide sve uobičajno i po scenariju.

Sledeći čin tog uigranog scenarija bude pas Mirko, koji mi svako jutro stavlja do znanja da nema potrebe da navijam sat, jer on zna bolje od mene kad mi je vreme ustajati.

Obojicu sam uzeo sa ulice, izabrali su baš mene svojom usamljenošću od koje se više cvili nego od zime.

To spoznanje nas je spojilo, pretpostavljam.

Da mi se ne zameri ako se ovaj dnevnik pretvori u omaž Kišu, ali razumeo sam ga dobro kad je na jednom mestu napisao da su njega i njegovog Dinga spojili usamljenost i tuga.

Ustajem i prva vest koju saznajem glasi: gradonačelnik Smedereva poništio je spornu javnu nabavku limuzina, koju smo mi dan ranije obznanili u medijima.

Pritisak je uspeo, mala-velika pobeda Pokreta Tvrđava.

Osećam se ponosno, a kako drugačije čovek da se oseti kad radi za svoje komšije i sugrađane, kad neko računa na tebe.

Bravo, majstore – nisam to izgovorio, ali sam tako pomislio, pun samoponosa.

Nadglasan 3:1, morao sam da se povinujem mom porodičnom triju – Nataliji, Mirku i Slavku, te da dan provedem u krevetu grejući se s njima.

Nije uzalud proveden, niti sam se istinski bunio da bude baš tako proveden.

Nedelja, 13. decembar

Šetamo Tvrđavom ceo dan. Nabojene zidine energijom vekovne patnje raznih naroda.

Pitam se šta li je mučilo nekadašnje Smederevce, pre 200 ili 300 godina.

Kažu da su bili dobri trgovci, odatle i čuvena izreka: Bež’te slepci, idu Smederevci. Dinar daju, dva uzimaju.

U međuvremenu smo od vrhunskih trgovaca i vrsnih voćara postali brži, jači i bolji motači kablova.

Duva košava, što za Smederevce znači samo jedno: konačno da malo prodišemo. Inače se davimo u smogu, čađi, prašini, čeličnim opiljcima, dimu.

Obolevamo strašno.

Rak besni u selima oko železare, a procenat je značajno skočio u celom Smederevu.

A rešenja koja nudimo Kinezima ispred našeg udruženja su jednostavna: da ulože u filtere u Železari, da izmeste otrovnu šljaku, da zasade zeleni pojas, da kamioni imaju cerade, da ugrade vodene topove, i da izgrade dve biciklističke staze.

Ništa zasad ne žele, tako im je dozvoljeno.

Ponedeljak, 14. decembar

Valjda sam jedini političar u Srbiji koji ide na posao i radi za radničku platu.

A danas je dan za posao.

Čuješ tu i tamo da te plaća malo Đilas, pa malo Jeremić, a i ako plaćaju, izgleda da to rade na pogrešan račun.

Redakciji sam spreman da ostavim broj računa, jer mi je životni san da budem plaćen da radim ono u šta verujem, pa makar to platila i pomenuta dvojica.

Ne bih se bunio da nas, za ono što u Smederevu radimo, plati čak i sam Vučić, s obzirom da radimo posao koji ne rade njegovi ljudi koji primaju platu za to.

Borimo se za zdravlje ljudi.

Za malog čoveka, onog ojađenog, što mu još na svu bedu fali i zagađenje da ga dokusuri.

Ponedeljak je siv i težak. Razvedrio mi ga je moj drug Guta iz Novog Optimizma, kao što me uvek razvedri.

To je onaj tip ljudi sa energijom kojoj ne možeš da se odupreš, niti treba da se odupireš.

Šalje mi slike kako vode borbu protiv Novog Sada na vodi, koji se sprema. Nadam da će uspeti da odbrane grad.

Utorak, 15. decembar

Gledao sam danas snimke Kiša ceo dan, kad god bih uhvatio slobodan trenutak na poslu.

Strašna veličina od čoveka.

A snimci bez lažne korektnosti, sa sve cigaretom i rakijom.

Izaziva mi čudne emocije koje bih mogao da uporedim jedino još sa onim što mi budi Selimović.

A Meša mi je sve, valjda jer nisam mnogo knjiga pročitao u životu, a skoro sve njegove jesam.

Ili bi mi bio sve čak i da sam se načitao.

Tek, kad su me u prvom intervjuu u životu pitali zašto smo naše udruženje nazvali Tvrđava, ja sam tada odgovorio: „Tvrđava je simbol odbrane grada, ona je bedem, zid, nešto što odvaja nas i njih. Tvrđava Meše Selimovića kao biblija otpora ugnjetavačkom režimu. Tvrđava kao glavni simbol Smedereva.“

Toliko me je Meša definisao i kao aktivistu, i kao čitaoca, i kao čoveka.

Sreda, 16. decembar

Ne sećam se da sam toliko zabrinutosti i neizvesnosti video u ljudima nego što ih viđam ovih dana.

Zdravlje, posao, da ostaneš bistre glave.

Veliki je ovo izazov, i za nas lično, i za civilizaciju kojoj pripadamo.

Ljudi pucaju po šavovima, fale nam obične stvari.

Danas sam išao ulicom pored neke dece i shvatio da nisam šutnuo loptu u ovoj godini, a toliko volim da igram fudbal i igram ga ceo život.

Fali mi lopta, dečačko radovanje kada dam gol.

I fale mi grljenja sa dragim ljudima, fale mi kafana i muzika. Fali mi život.

***

Teza o prolaznosti sa početka teksta je još jednom potvrđena, vreme leti, lomi, gazi, tako prolete i ovaj dnevnik.

Sve prođe, pa će proći i nesloboda koja nas muči, samo joj mi trebamo pomoći.

Neće sama od sebe. Proći će kad je oteramo, mi građani. Do tad, moja poruke za sve vas, u tipično kišovskom maniru: NE DAJTE SE PASJIM SINOVIMA!

Autor je osnivač Pokreta Tvrđava iz Smedereva

close
Ne dajte se pasjim sinovima 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.