Ne može se biti bivši Jugosloven 1Foto: Goranka Matić

A četvrtak je nekako ćoškast dan. Ni napred, ni nazad, ni gore ni dole. Kao u kocki, četvrtasto. Ili je to možda zato što sam još pod utiskom jučerašnje vesti prenete na info N1.

Vesti o tome da Sonja Savić nije dobila ulicu u svom rodnom Čačku. Društvene mreže bruje o tome. I ja brujim, ali u sebi. Sve ovo nije ništa drugo do brisanje jedne a pisanje nove istorije. Kada se to brisanje-pisanje završi neće više postojati ni grad ni Srbija kakvu poznajem. Znala sam čak i gde je kamen izlokan i gde preskočiti rupu kada idem ulicom u kojoj živim ili onim ulicama koje me vode ka mojim uobičajenim destinacijama. Sada nema ni destinacija ni ulica.

A rupa ima toliko da moram da hodam s pogledom uprtim u zemlju. Valjda je to i cilj svih ovih brisanja-pisanja i otkopavanja-zakopavanja. Da idemo pognute glave, zagledani pomno u podlogu pod nama koja je uglavnom blatnjava i puna rupa. Da, to je ta pozicija. Pognuta glava i pogled uprt u dole. Da nemamo vremena da se osvrćemo i proveravamo šta piše na kojekakvim tablama na kojima su istaknuta imena ulica. Da i ne primetimo kako su se te table, kao i naš grad, grad bez istorije ili sa sasvim novom, retuš i ad hoc istorijom, istorijom za prigodnu upotrebu, pojavile svuda okolo.

Da je iznikao neki sasvim nepoznat grad sa sasvim novom, za mene nepostojećom istorijom. Iz koje su istisnuti ili su u njoj nakrivo postavljeni svi oni stvaralački, neumorni glasovi kojih se sećam. Sva ona lica istorije moje mladosti koja je bila i istorija Beograda i Srbije, koja tako rado pamtim. Lice Sonje Savić. Nezaboravno. Četvrtak je taj loš dan, pitam se da li i bi trebalo sve ovo da kažem i svojim studentima dok idem na predavanje.

Petak, 14. februar

Prelistavam program predstojećeg FESTA u ime Sonjine uloge u filmu Život je lep Bore Draškovića koji je snimljen uoči ratova na prostorima bivše Jugoslavije a u kome je ona tako strašno i tako neponovljivo plakala. Program je krcat i shvatam da moram dodatno da se obavestim o velikom broju naslova.

Dve teme svake godine bivaju sve češća preokupacija filmskih stvaralaca: nove interpretacije nacizma i fašizma te deca kao jedna od najeksploatisanijih i najugroženijih manjinskih grupa globalnog sveta. I da, na ovogodišnjem FESTU veliki broj filmova sa rečima otac, sin, sinčić, mati u naslovu… Čudan niz reči. Mada mislim da je svima jasno o čemu je reč.

Subota, 14. februar

Vest na ozonpress.net: Sonja Savić je ipak dobila park u rodnom Čačku.

Mnogo se ređe pita i čuje ime parka nego ime ulice. Tako nova istorija brisanja-pisanja može da se nastavi: Sonja je tu ali eterično skrivena u krošnjama drveća i šumu vetra. No predizborna kampanja ipak traje svom žestinom: profesor Jerkov objavljuje Demanti na tekst Saše Ilića u Peščaniku. Sve se i dalje vrti oko rasprave povodom pisma „Bojkot NIN-ove nagrade“. Ne pamtim da je neka medijska debata toliko dugo trajala – taman svi pomisle da su se učesnici umorili kada neko zavrti novi krug žučnih rasprava, vređanja, podmetanja i ozbiljnih kleveta.

Pravi rat (namerno ne pišem književni rat jer to je eufemizam). Pomno čitam tekst u nadi da ću shvatiti šta se to dešava na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na kom se već vrlo dugo dešavaju čudne stvari. Skoro bih pomislila da je neko na moj matični fakultet, onaj isti koji sam pohađala i završila u vreme kada je Sonja Savić snimala svoje filmove, bacio zle čini. Jedino mi je jasno da je profesor bio požrtvovan i maltene pristrasan (zašto, pitam se) prema Iliću dok je ovaj bio student te da je ovaj nezahvalan jer nije ispunio profesorova očekivanja. U tekstu se pojavljuje davno zaboravljeno ime sarajevskog pisca Toholja.

Zatim profesor ponavlja i pismeno klevete protiv celokupne književničke profesije, izjednačavajući moć jednog pisca sa društvenim i vojnim moćima jednog generala koji je sa razlogom završio u Hagu. Sanjam li? Da li je to izrečeno na onom istom fakultetu gde su me učili kako voleti i promovisati književnost? I beše li to onaj isti profesor koji je davnih devedesetih, kao selektor srpske produkcije za jedan nemački sajam knjiga, izložio čuvene Dnevnike jedne još čuvenije srpske političarke? Kako posle ovoga otići smireno na proteste koji pozivaju na bojkot predstojećih izbora? Ima li svrhe?

Subota, 15. februar

Sunčana i blistava subota. Razmatram šetnju izlokanim ulicama grada, uprkos svemu. Spuštam se do centra i dugo sedim na jednoj klupi u parku, razgovarajući sa suncem. Kada se umorim od razgovora krenem ka kiosku sa novinama i lenjo posegnem, po onoj inerciji iz osamdesetih, za Politikom. Pa, trebalo bi pročitati Kulturni dodatak. A u njemu, još jedan demanti. Vlasnik izdavačke kuće Kontrast pokušava da demantuje napade Muharema Bazdulja, takođe objavljene u Politici.

U pitanju su prevodi i eksploatacija prevodilačkog rada. Teška optužba, trapav odgovor. Prisećam se kako je Bazdulj prepisao celu Andrićevu priču Bajron u Sintri u svom romanu… A čovek čak nije ni postmodernista. Koji je konačni cilj ove besomučne književne polemike, ovog rata koji se odavno vodi bez rukavica?

Nedelja, 16. februar

Mrzim rokove a opet ne bih mogla bez njih. Oni su adrenalin. Podignu te iz mrtvih i nateraju da uradiš ono za šta si mislila da uopšte nisi sposobna. Tekst „Sećanje na SFRJ kao sećanje na detinjstvo“. Pokušavam u ovom radu da utvrdim kako funkcioniše jugonostalgija u književnosti regiona, na koju već toliki broj teoretičara ukazuje kao na kritičku praksu promišljanja prošlosti. Onu koja pomaže u sprečavanju brisanja-pisanja. Jer: nije moguće biti bivši Jugosloven-ka.

Ponedeljak, 17. februar

Opet portali i nove nepodopštine. Prvo domaći a potom i regionalni portali prenose tekst „Vodič za bojkot NIN-ove nagrade“ Igora Marojevića koji, vidim, traži od mene da ga unfrendujem. Da se rasprijateljimo tačnije razdružimo, srpski rečeno. Ne razumem što to sam ne uradi. Čekam.

Utorak, 18. februar

Nastavak pucnjave: tekst Saše Ćirića u podlisku Beton lista Danas. Dobra analiza nelogične argumentacije protivnika. Plašim se međutim, da to nije kraj i da se stvari zaista i pripremaju u političkom a ne književnom backstage-u. Sve dok ne bude jasno ko na koga treba da puca i kada.

Sreda, 19. februar

Uživanje. U okviru međunarodne radionice Matematika i književnost držim predavanje „Geometrijsko čitanje narativa: roman Lazarus projekat Aleksandra Hemona i Ešerove grafike“. Predavanje je na engleskom, na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Reč je o projektu u kom učestvuju odsek za slavističke studije Univerziteta u Kelnu i već pomenuti Filološki fakultet u Beogradu. Deset sjajnih mladih studentkinja i profesorka Dragana Grbić koja je osmislila i vodi projekat.

I kolega sa Matematičkog instituta SANU. Uzbudljivo i interdisciplinarno. Duga kafa uz diskusiju o Davidu Albahariju i nekim drugim piscima. Iako smo negde možda i pogrešili pri upotrebi matematičkih termina, nije nam bilo zamereno. Dijalog je ostvaren i svi su na dobitku. Ovo je ipak, ponekad, sredom na primer, moj grad.

Četvrtak, 20. februar

Ponovo četvrtak. Ali ne ćoškast. Pričam o romanu Bunker patka sa autorima, Mirjanom Đurđević i Brankom Mlađenovićem, u knjižari Delfi kod SKC-a. To je onaj super roman koji nije ušao ni u širi izbor od trideset naslova. Zamišljam i film i seriju po njemu i njegovom prethodniku, romanu Bunker Swing. Jake i tajanstvene žene, razigrani i pomalo infantilni muškarci kojih ima sijaset, Beograd uoči početka Drugog svetskog rata. Opet ja o mutnim vremenima, onim skliskim gde se ne zna ko je kome prijatelj a ko neprijatelj. Ipak, dobar politički triler nastao na osnovu predanog istorijskog istraživanja mnogo je bolji od političkog trilera u realnosti. Svira džez i ples može da počne.

Autorka je profesorka Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu i književna kritičarka

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.