Nema dijaloga u demokratski deficitarnom društvu 1Foto: EPA-EFE/ FACUNDO ARRIZABALAGA

I to uz istovremenu snažnu izloženost zemlje uticaju i interesima korporativnog kapitala.

Na drugoj strani, komparativna istraživanja pokazuju da sindikatima i zaposlenima dobro ide samo u situacijama demokratskog i ekonomskog rasta, koji vode i socijalnoj koheziji i smanjenju nejednakosti.

Do istovremenog ostvarivanja sva tri razvojna faktora u Srbiji nikad nije došlo.

Polazno, tek je ekonomski kolaps, kao i blokada i bombardovanje, omogućio rastanak većinskog dela radništva sa Miloševićem režimom, odnosno paradoksalno – propadanje radništva obavljeno je pod vlašću socijalista.

Rast i demokratije i ekonomije, ali u situaciji pljačkaške privatizacije, rasta nezaposlenosti i nejednakosti u periodu od 2000. do 2008. godine, proizveo je plitku podršku radnika i sindikata novom režimu.

Nakon toga na red dolazi ekonomska kriza, uz demokratske deficite i raširenu korupciju.

Kriza i pad i demokratije i ekonomije u tom periodu su u znatnoj meri oslonjene na takvu širu evropsku i planetarnu tendenciju demokratskog deficita i posrtanja ekonomija 2008. godine.

Ona vodi promeni vlasti u Srbiji 2012-2014.

Stari-novi režim dolazi na valu populizma i borbe protiv korupcije koji služe da se preuzmu poluge vlasti i da se već 2016-2017. zarobljavanjem institucija uspostavi novi, hibridni režim.

Demokratski deficiti, politički klijentelizam i partijsko zapošljavanje praćeni su, međutim, rastom (nekvalitetne) zaposlenosti i skromnim, pozitivnim stopama rasta.

Za nedostizanje potencijalnog životnog standarda koji je omogućen rastom proizvodnje i zaposlenosti, po Arandarenku i Aleksiću, nije odgovoran samo (1) disbalans između rastućeg kvantiteta i padajućeg kvaliteta zaposlenosti, već i (2) sistem slabe socijalne zaštite, (3) neadekvatna politika oporezivanja rada, ali i (4) izmene radnog zakonodavstva nakon 2014. godine.

Reforma oporezivanja rada treba da predstavlja prioritet u narednom periodu.

Povećanje progresivnosti poreza uvođenjem viših marginalnih poreskih stopa, ali i uvođenjem poreskih olakšica za izdržavane članove domaćinstva, rasteretilo bi preduzeća koja angažuju niskoplaćene radnike, a ujedno ne bi moralo da smanji poreski prihod države.

Visoka nejednakost dohotka i visok rizik od siromaštva i socijalne isključenosti pokazuju da je područje socijalne zaštite jedno od najproblematičnijih u Srbiji.

Pristup socijalnoj zaštiti za radnike izvan ugovora o radu vrlo je ograničen, dok stopa pokrivenosti nezaposlenih radnika naknadama za nezaposlenost iznosi svega 6-7 odsto.

Podrška deci i porodicama sa decom prilično je oskudna u podizanju gotovo trećine od ukupnog broja dece iznad granice rizika od siromaštva.

Penzijski sistem stvara velike međugeneracijske i unutargeneracijske nejednakosti i po svom karakteru vrlo je regresivan.

Kao poseban problem javlja se i to što trenutno oko 16 odsto lica starijih od 65 godina ne ostvaruje prava na penziju ni po jednom osnovu.

Da bi se prevazišli navedeni problemi autori predlažu uvođenje univerzalnih penzija koje se finansiraju iz budžeta države, a koji se trenutno koristi za dopunu tekućeg penzijskog sistema.

Konačno, prekarni rad i dalje ostaje ozbiljan problem u Srbiji. Smanjenje prava radnika je otišlo predaleko i sada je vreme za korekciju i jačanje socijalnog dijaloga. Vlada kao najjači socijalni partner trebalo bi da preduzme ključne korake kako bi osnažila ostale partnere i ojačala njihove pregovaračke kapacitete.

Teško je, međutim, poverovati da do razvijenog socijalnog dijaloga može doći unutar odsustva svakog političkog i šireg društvenog dijaloga. Aktuelna pandemijska kriza, uvećani zdravstveni rizici, mera nepoverenja u saopštenja i mere kriznog zdravstvenog štaba, i demokratski deficit, odnosno izborima dobijeni parlament bez opozicije, nisu pogodno tlo za ravnopravni socijalni dijalog.

Istovremeno, ponovo ulazimo u period pada ekonomskih pokazatelja i daljeg rasta siromaštva i nejednakosti. Indikativno je da unutar aktuelne pandemijske krize državni krizni štab obilatu državnu pomoć održanju proizvodnje i zaposlenosti ne usmerava na dovoljno selektivan način uprkos kritikama koje dolaze iz sindikata, ali i poslodavačke i akademske zajednice.

Ostaje gorak utisak da se tri decenije vrtimo u krug. Pad proizvodnje praćen je padom tražnje. A bez tražnje, uključujući i efikasnu, državnu investicionu, nema ni privrednog oporavka.

Delim uverenje Nebojše Katića da se dramatično zaostajanje Srbije može samo delimično nadoknaditi visokim stopama rasta. Veći napredak je moguć samo radikalnom promenom ekonomske politike u čijoj je osnovi objedinjavanje nužnih regulativnih sa razvojnim funkcijama i ulogom države, odnosno jasan razlaz sa raširenim neoliberalnim ekonomskim mitovima.

Uz sva pojednostavljivanja njegove argumentacije, Katić upućuje šest osnovnih poruka.

1) Kvalitet obrazovnog sistema će odrediti sudbinu države. Nije slučajno da postoji visoka pozitivna korelacija između kvaliteta obrazovnog sistema i ekonomskih rezultata. Otuda je kvalitet obrazovanja strateško mesto razvojne politike.

2) Za državu bez demokratske tradicije je ključno da se podigne zid između političkog (smenjivog) dela vlasti i profesionalnog državnog aparata. Bez te jasne i čvrste podele, bez zamene lojalnih i poslušnih odgovornim i sposobnim, entropijski politički procesi će neprekidno razjedati državu.

3)Strane investicije mogu biti dopuna domaćoj industrijskoj politici, ali nijedan uspešan model razvoja nije počivao na stranim investicijama kao strateškom opredeljenju. Subvencije strancima treba davati samo ako to omogućava visok neto devizni priliv koji trajno ostaje u zemlji, ako investicija ima visok multiplikator, i najvažnije, ako nema domaće kompanije koja može da pokrije neki specifičan tržišni prostor.

4)Unutar aktuelne pandemijske krize Srbija mora razumeti da preživljavanje zavisi od samodovoljnosti na osnovnim egzistencijalnim segmentima – od njenog kapaciteta da proizvodi i skladišti hranu, da bude maksimalno energetski nezavisna koliko to resursi dopuštaju, da ima zdravstveni sistem i farmaceutsku industriju koji su u stanju da obezbede elementarnu zaštitu zdravlja. Koncept zaštite strateških grana danas sprovode sve velike razvijene ekonomije.

Javna preduzeća (EPS, Telekom, vodovodi, šume i sl) strateški su važna i morala bi ostati u državnoj kontroli. Državno vlasništvo nije smetnja profesionalizaciji javnih preduzeća, niti bi današnje slabosti u upravljanju trebalo da budu izgovor za prodaju preduzeća.

Prihodi od prodaje državne imovine ne bi smeli ići u potrošni deo budžeta, već bi se morali namenski koristiti za investicije i/ili za jačanje penzionog fonda.

5) Najveća greška koju država u razvoju može da napravi vezana je za precenjivanje vrednosti sopstvene valute. Tu grešku Srbija pravi već 20 godina, dodatno pogoršavajući konkurentnost domaće privrede. Neminovna posledica takve politike je vezana za rast deficita trgovinskog i tekućeg bilansa i povezano s tim, neminovni rast spoljnog duga. Onog trenutka kada je država upala u klopku duga, svi njeni pokušaji da se samostalno razvija su zatvoreni.

6) Poreska politika svake civilizovane države treba da počiva na progresivnim stopama oporezivanja. To bi pomoglo da se porezi na najmanja primanja smanje i da se stimuliše društvena solidarnost. Da bi se ovaj model mogao dosledno sprovesti, neophodno je preći na sistem bruto plata u kome svi ugovori o radu moraju biti iskazani u bruto iznosu i zaposleni bi trebalo da imaju jasnu svest o bruto plati koju zarađuju i davanjima za poreze i doprinose.

Ključna socijalna i politička posledica je revolucija u našim glavama, svest da nam nikakva vlast ništa ne poklanja već dobro ili loše usmerava i troši naš novac.

Budućnost sindikata, sama njihova sudbina zavisi od prepoznatljivog programskog i akcionog identiteta, od moći mobilizacije zaposlenih i građana, kao i od organizacijske efikasnosti i poverenja koje uživaju. Dilema je imamo li mi u sindikatima energije, volje i kapaciteta za promene? Možemo li do promena doći bez šire regionalne i planetarne solidarnosti? Aktuelna pandemijska kriza na do kraja ogoljen način pokazuje nam da su nacionalne arene ključne ali da je za konačan ishod odlučujući globalni odgovor.

Tekst je pisan za predgovor studije „Sindikati i društvene promene“, koju uskoro objavljuju Fondacija Fridrih Ebert i UGS Nezavisnost

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.