Neznanje i imanje

Mihal Ramač Tehnički ministar policije novim hapšenjima pokušava da se izbori za još koju godinu u najprivlačnijoj fotelji u Srbiji. Svako bi da bar jedan dan bude vlast. To jest – pandur sa neograničenim ovlašćenjima. Upućeni ne isključuju mogućnost da su kragujevački profesori kolateralna šteta: vlast je morala nečim zataškati vesti o upletenosti policije u mafijaške poslove u Novom Pazaru. Odlazeća vlada, po broju privedenih, polako se približava rekordu iz vremena „Sablje“. Policajci su u međuvremenu usavršili zanat pa, eto, kroz ključaonicu slikaju razgolićenu profesorku kako, sva

Podsećanje: Danas, 9. VII 2005.

u belom, navodno prima mito. Golicljiv snimak ne dokazuje koja vrsta usluga je naplaćivana. Da je više pravosnažnih presuda, bilo bi manje sumnjala i manje uverenih da su i hapšenja i oslobađanja usled nedostatka dokaza deo zabave koju narodu priređuje politička mafija.
U ovoj zemlji ima previše lako zarađenog novca. Njegovi vlasnici ne gube vreme. Peru ga đe i čime stignu. Obrt propranih para, uz ugrađivanje svih koji dele rizik, uvećava zaradu, bilo da se trguje ispitima, diplomama, lekovima ili poslaničkim klupama. Kada vidi džip, čovek ne zna da li je u njemu pomoćnik ministra, vladika ili vlasnik javne kuće. Zna da je neko ko može da se razbesni ako mu se stane na put.
Neki profesori naučili su lekcije iz devedesetih. Pošto državi nije smetalo što su neki studenti dolazili na fakultete najnovijim modelima iz Belog Manastira i Bijeljine, ugledali su se na njih. Zašto bi se vozili gradskim prevozom i odlazili u penziju kao golje, kad se može i drugačije? Do pre neki dan država nije imala primedaba. I sad će, kažu poznavaoci, paziti da policija previše ne virka po ostalim univerzitetima. U glavnom gradu svake godine uručuje se blizu osam hiljada visokoškolskih diploma. Samo najbolji znalci znaju tačan broj ostalih visokih učilišta, a pogotovo njihovih isturenih i zaturenih odeljenja širom Srbije i Republike Srpske. Ako je samo svaka stota diploma pokrivena novcem bez pokrića, za petnaest godina naštancovano je poprilično lažnih pravnika, ekonomista, lekara, profesora… Pomnoženo sa brojem kupljenih srednjoškolskih diploma, to daje brojku koja objašnjava, između ostalog, ishod januarskih izbora.
Srbija je obnovila državnost pre nekoliko meseci. Obrazovno-vaspitna osnova na kojoj država kreće u novi let nije najzdravija. Novovremena srpska učilišta vaspostavljena su pre dva veka. Mada mu nije manjkalo kubura, džebane i ljutih momaka, pa ni dukata, Karađorđe nikad nije išao kod popečitelja prosveščenija da mu izda svedodžbu o znanju koje nije posedovao. Nije se ni Miloš kitio učenim zvanjima, niti je ista pribavljao svojim telohraniteljima. U tadašnjoj Srbiji znalo se šta kome priliči. Znalo se i kasnije. Pre veka i po imućni Srbi slali su decu u Peštu, Beč ili Pariz da bi izučila svetske nauke i vratila se na službu narodu. Drug Tito je 1972. proglašen počasnim doktorom Beogradskog univerziteta. Počasnim, ne redovnim. U njegovo vreme partijska knjižica otvarala je mnoga vrata, ali je ona tek devedesetih postala vrednija od fakultetske diplome. Danas se diploma može kupiti kao i gaće, trenerka ili patike. Na svakom ćošku. Ako je verovati policiji, diplomama je trgovala i pomoćnica ministra u vladi koja je neumorno pričala o poštovanju zakona. Iz nepoznatih razloga, vlada zaboravila je da obavesti javnost o ostavci dotične pre njenog privođenja. Tako to biva kad se mangupi uvuku u redove čestitih zakonoljubaca. Tako biva u zemlji gde je obezvređeno i ono što se uči i ono što se proglašava i što se propoveda.
Dok se ne bude ustanovilo koliko diploma je rasprodano, sve će biti pomalo sumnjive. U Srbiji manje, napolju mnogo više. Dugoročno posmatrano, pravda ipak pobeđuje. Pošto je sirotinja izdržljivija i otpornija, učeni siromasi će na kraju pobediti priglupe vlasnike lažnih zvanja.
Sve bi, vajkaju se neki, bilo drugačije da Ahtisari nije upao u Beograd u sred izbornog procesa. Baš u vreme kad padaju u vodu predizborne računice prema kojima partija odlazećeg premijera tobože ima, oprostite na izrazu, najveći koalicioni kapacitet. Tako se bar ispostavilo tokom pregovora o budućoj vladi. Koji, dakako, još nisu počeli. Ako je najveći kapacitet, s oproštenjem, u tome da se ne može ni sa kime – pre bi se moglo govoriti o prizivanju novog nego o sredini tekućeg izbornog procesa.
Šta god obećavale, partije izbegavaju zakonsku obavezu da predoče javnosti one druge računice. Koliko para su potrošile i odakle one pritiču. Nije valjda da i one peru novce? Ili, možda, samo troše oprano, ne pitajući čija perionica je posredi?