Novi poredak Emanuela Makrona 1Foto: EPA-EFE/ JOHN THYS POOL

A onda je predstavio koliko teško ljudi stižu do realizma u sagledavanju vlastitog položaja i nevolje, ako se to ipak desi: u početku niko ne obraća pažnju na novu situaciju, zatim veruje da se oaza nalazi odmah iz ćoška, da bi ozbiljnost problema najčešće shvatili kad počnu halucinacije.

Nauk je bio: čuvajte svaku kap vode, sve dok ne bude jasno da ste našili izlaz.

Evropa i svet ovog proleća mislili su da su u virusnoj pustinji već posle tri meseca stigli u oazu.

Ali nisu. Inercija je, ipak, bila snažnija od predostrožnosti, tako da većina država produžava karantin, izolaciju, ograničava kretanje i privrednu aktivnost.

Malo ko će osporiti da je korona postavila na pijedestal nacionalnu državu kao vrhovnog arbitra u međunarodnim odnosima.

Svet je postao globalni Brekzit. Svi ostavljaju, napuštaju ili prosto beže od svih obaveza prema drugim državama.

Timoti Garton Eš pre dve decenije napisao je kako sve zemlje Istočne i Centralne Evorpe preklinju Evropsku Uniju: „Kolonizujte nas, kolonizujte nas!“ Sad niko više ne želi, ne samo da bude kolonizator, nego ni učesnik međunarodnog sistema garantovanja prava s pretpostavkama solidarnosti.

Egoizam je nadvladao filantropiju.

Korona preuređuje međunarodnu diplomatija efikasnije od bilo kod sabora Ujedinjenih nacija, pri čemu će sledeći, u septembru, najverovatnije biti održan preko ekrana.

Ona prekida diplomatske odnose, nameće sankcije, a da ni jedna od tih mera nije podložna diplomatskoj raspravi ili diskusiji.

Smatra se sasvim normalnim da jedna zemlja za građane druge zemlje uvede zabranu ulaska ili uslovi ulazak nizom mera za koje se nesporno veruje i smatra da ne podležu nikakvoj debati.

Produžena kriza, stoga, neizbežno nameće pitanje, kuda sve to vodi i kakav bi mogao da bude ishod sadašnje krize? Hoće li korona virus sam po sebi oblikovati svetski sistem i ono šta od njega ostane ili će taj poredak, kao i dosad, biti rezultat nekog plana i diplomatske zamisli?

Francuski predsednik Emanuel Makron zasad jedini pokazuje ambiciju da prekomponuje svet i po tome može da mu se dodeli uloga stvaraoca budućeg neovestfalskog poretka.

Francuska je, uostalom, bila najčešće teritorija na kojoj je oblikovan svet – od vestfalskog 1648. do versajskog 1919. Vestfalski mir predstavlja seriju sporazuma kojima je okončan Tridesetogodišnji rat, a potpisan je 24. oktobra 1648. između cara Ferdinanda III, nemačkih kneževa, predstavnika Holandije, Francuske i Švedske.

Taj mir smatra se početkom moderne ere koji se zasniva na sistemu suverenih država.

Uspon Francuske kao globalne sile, a zajedno s njom i njene slike sveta, usledio je upravo nakon sklapanja ovih ugovora.

Njihov arhitekta bio je Rišeljeov naslednik, kardinal Žil Mazaren. U ime Francuske ugovor je potpisao makriz nesvakidašnjeg imena, Abel Servien, koji je bio verni kardinalov pomoćnik.

Nastojanja francuskog predsednika uporediva su ponekada sa ovim velikim idejama.

Makron je uvereni globalista, ali je u istoj meri i realističan, znajući da globalizam neće moći da se održi u sadašnjoj formi.

Zbog toga, on je već ranije stvorio nekoliko akademskih grupa koje bi izučavale mogućnu novu organizaciju sveta. Francuska ima dugu i snažnu tradiciju geopolitike, mnogo upečatljiviju nego što se to vidi iz naše perspektive.

Francuski predsednik je u nekoliko navrata predstavljao elemente svoje globalne strategije, prvo u svom govoru na Sorboni 2017, zatim u Davosu 2018, a praktična demonstracija njegovih ideja bio je Samit G7 prošle godine u Bijaricu.

Ovaj skup francuski predsednik obogatio je prisustvom ruskog predsednika Putina, pošto je Rusija usled ukrajinskih događaja isključena iz grupe, ali i iranskog ministra spoljnih poslova Zarifa.

Istina, on je pozvao Putina više da bi zadovoljio američkog predsednika Trampa koji je želeo da obnovi postojanje G8 umesto G7, nego što bi to druge države članice želele.

Na kraju, prošlog meseca su se protiv obnovljene Trampove inicijative izjasnile Kanada i Velika Britanija, s tim da je američki predsednik ostao pri svome, da će on kao domaćin pozivati koga hoće i kada hoće.

Oni koji rado govore o multipolarnom svetu često propuštaju da se upitaju, koji su to centri koji taj svet čine policentričnim?

Pre 15 godina verovalo se da novi centri u svetu mogu da budu BRIKS zemlje (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), ali od te zamisli ostala je samo Kina, koja je uspela da se domogne liderskog trona.

SAD su ostale globalna sila koja ubrzano smanjuje svoje obaveze prema svetu. Do pre nekoliko godina ne bi bilo zamislivo da se u jeku bilo koje svetske krize SAD povuku iz međunarodne organizacije koja se bori s tom krizom, kako se upravo dogodilo sa američkim povlačenjem iz Svetske zdravstvene organizacije.

Prema onome što je dosad uspelo da se sazna, Makronovi timovi budući svet vide kao konstrukciju od tri bloka: azijskog koji se koncentriše oko Kine, ali bez Indije i Afrike, američkog oko kog se nalaze Severna i Južna Amerika, osim Venecuela, Velike Britanije i Japana, i Evrope, uključujući Rusiju, Tursku i arapske zemlje.

Imajući u vidu današnju surevnjivost i rivalstvo svakog od ovih krugova protiv svakog drugog, jasno je da će snažna nestabilnost biti njegovo obeležje, ako se ostvari.

Gledajući unazad, svi međunarodni sistemi po nečemu neizbežno deluju slično.

Jednom, pošto se uspostave, teško je i zamisliti u kojem pravcu bi se istorija kretala da se svet opredelio za nešto drugo, ili da li je uopšte postojao drugačiji izbor. U trenutku kad se uspostavlja, pred međunarodnim poretkom se otvaraju mnoge mogućnosti.

Međutim, svaki izbor ograničava sve preostale opcije. Imajući u vidu da složenost smanjuje fleksibilnost, posebno su značajna početna opredeljenja.

Da li će neki međunarodni poredak biti relativno stabilan, kao što je bio sistem nastao posle Bečkog kongresa, ili izuzetno nestabilan, kao što su to bili sistemi uspostavljeni posle Vestfalskog ili Versajskog mira, zavisiće od mere u kojoj je sposoban da uskladi ono što zemljama koje obuhvata pruža osećanje sigurnosti s onim što smatra pravednim.

Dva najstabilnija međunarodna poretka, poredak nastao posle Bečkog kongresa i poredak nastao po okončanju Drugog svetskog rata, kojim su dominirale Sjedinjene Države i Sovjetski Savez, posedovala su prednost kakvu pruža ideološko jedinstvo.

U prvom slučaju, osnovne principe uspostavili su državnici, pripadnici iste aristokratske klase s istim pogledima na nematerijalne vrednosti; američki lideri koji su oblikovali posleratni svet pripadali su jednoj izuzetno koherentnoj i vitalnoj intelektualnoj tradiciji.

Čak i bez virusa, može se pretpostaviti da če uskoro doći do velikih generacijskih promena među danas poznatim svetskim liderima.

Tramp je stariji od 70 godina, Bajden je blizu 80, generalni sekretar UN Gutiereš prešao je 70, Si i Putin se približavaju 70, a Merkelova i evropski komesar Borelj daleko su od mladosti. Sledeće dve do tri godine, a najkasnije 2024, doći će do velikih generacijskih promena u mnogim zemljama. Nastupiće generacija koja će graditi svoj svet.

Srbija je, može se reći, krajem prošlog veka bila važan, ali i nevoljni inicijator prekomponovanja i sloma versajskog poretka u kome je nastala jugoslovenska država. Istina, nestao je tada i Sovjetski Savez, ali Sovjetski Savez nije ni bio učesnik, niti deo versajskog aranžmana.

Isto kao što ni Rusija nije bila učesnica Vestfalskog mira. Možda je zbog toga jugoslovenska kriza bila toliko u centru svetske politike i velikih sila?

Možda se već tada moglo naslutiti da se na Balkanu dešava nešto veliko, što će dovesti do globalnih promena?

U svakom slučaju, čini se da se Srbija polako, ali sigurno približava okončanju svog Tridesetogodišnjeg rata.

U tom ratu, ona nije bila samo deo lokalnog miljea, nego globalnog projekta prekomponovanja versajskog i stvaranja neovestfalskog mira. Izlazeći iz Jugoslavije, Srbije je, poput drugih bivših republika, krenula putem principa vestfalskog mira koji suverenu, nacionalnu državu postavljaju u centar globalnih odnosa.

Kad se govori o suverenosti Srbije, uvek će biti pitanje koliko je Srbija diplomatski spremna da živi u neovestfalskom svetu i kadra da bude suverena onoliko koliko će da zahteva svet oblikovan više opštom i nepredvidivom nevoljom, nego jasnim planom.

Može se uzeti za izvesno da se odnosi među velikim silama neće poboljšati brzo, kao što one, uostalom, same tvrde, pa je još važnije da Srbija uoči i razume svoje ciljeve, a zatim i težnje drugih, pa da pronađe za sebe najrazumnije, najbolje i najkorisnije rešenje.

Kao što verovatno neće biti brzog okončanja epidemije, neće biti ni skore stabilnosti, nalik na hladnoratovsku. Nestabilnost će porasti u mnogim regionima u svetu.

Za Srbiju je krajnje nepoželjno da Balkan bude prostor takve nestabilnosti, nova verzija arapsko-izraelskog sukoba ili otuđeni Bliski istok evropske periferije.

Uprkos svemu, uspon i pad nekadašnjih svetskih poredaka zasnivanih na policentričnosti – od Vestfalskog mira do našeg vremena – predstavlja jedino iskustvo na koje se možemo osloniti u pokušaju da shvatimo izazove s kakvima se suočavaju savremeni državnici.

Proučavanje istorije ne nudi nam nikakav priručnik s uputstvima za automatsku primenu; istorija nas uči na osnovu analogija, odnosno tako što osvetljava moguće posledice situacija koje mogu da se uporede s minulim događajima.

Svaka generacija mora, međutim, iznova da utvrdi koji od tih događaja se zaista mogu uporediti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.