Neboder Vjesnika u svoje vreme bio je jedan od najviših u Zagrebu. Moćno i upečatljivo delovale su i zgrade Oslobođenja u Sarajevu, Nove Makedonije u Skoplju. Nije bilo ničeg prirodnijeg nego da i novosadski Dnevnik u drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka dobije jednu od najviših zgrada u Novom Sadu. Tadašnje vlasti znale su šta rade. Znale su da fabrike vesti nisu manje važne od onih koje proizvode štednjake ili traktore. Zato su redakcije dnevnih listova smeštale u zdanja koja su nadvisivala okolinu poput osmatračnica ili svetionika. (Uzgred, u zaglavlju Dnevnika pisalo je da list nastavlja tradicije ratne i poratne Slobodne Vojvodine. Slobodarski i lokalpatriotski naziv je promenjen 1953, pošto su čelnici srbijanskih komunista Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić smatrali da je odviše separatistički. Dalmatinci su bili drčniji od Vojvođana, pa su u komunizmu sačuvali splitsku Slobodnu Dalmaciju. Dokrajčio ju je Tuđman.)

Sredinom sedamdesetih, kad sam u toj zgradi zaradio prvu o dvestopedesetak plata, Dnevnik je zaista bio fabrika. Zapošljavao je više od hiljadu radnika. Štamparija je šest dana u nedelji radila u tri smene. Prosečni tiraž lista dostizao je sedamdeset hiljada. Subotnji i nedeljni broj ne jednom su štampani u više od sto hiljada primeraka. Plate su bile više od prosečnih u Novom Sadu i Vojvodini koje su, opet, bile samo nešto niže od onih u Hrvatskoj i Sloveniji, najrazvijenijim jugoslovenskim republikama.

S današnje tačke gledišta moglo bi se reći da je Dnevnik bio tipičan komunistički list, jer je uvek i u potpunosti odražavao i iznosio stavove pokrajinskog rukovodstva. Uređivačka politika zasnivala se, najuprošćenije rečeno, na prihvatanju vodeće uloge Saveza komunista u državi i društvu, na odbacivanju i osuđivanju svakog nacionalizma i na doslednom zalaganju za autonomiju SAP Vojvodine unutar Srbije i Jugoslavije. To ne znači da se pisalo samo o uspešnoj izgradnji samoupravnog socijalističkog društva. List je imao sjajne reportere, komentatore, izveštače. U to vreme podrazumevalo se da je novinar ne samo pismen, već i visoko obrazovan, načitan i dobro obavešten. Redakcija je imala solidnu biblioteku. Novinari su kupovali i čitali knjige, posebno beletristiku i memoare. Kad je već neko kupio neku „zapaljivu“ ili „škakljivu“ knjigu – štampalo se dosta toga u komunizmu – u redu za čitanje bilo je nas pet-šest, pa i više.

U skladu s društvenim okolnostima, znalo se šta može da se napiše odnosno objavi, a šta može da se kaže u klubu na poslednjem, desetom spratu, koji je radio od osam ujutru do deset uveče. Pored zaposlenih u Kući, tamo su redovni gosti bili poznati pisci, slikari, glumci, sportisti, ali i naučnici i privrednici. Mladi novinar tamo je za nekoliko meseci mogao da vidi, vremenom i upozna, mnoge značajne ljude. Dolazili su i pripadnici Državne bezbednosti, čija zgrada se nalazila u komšiluku. Znalo se ko od njih je zadužen za praćenje zbivanja u Dnevniku i za sve ono čega nije bilo u novinama: ko je, pijan ili trezan, rekao o nekom političaru ili nekoj odluci nešto što je odudaralo od zvaničnog stava. A u klubu se pričalo svašta, pogotovo od prve polovine osamdesetih. Tita tada više nije bilo, naslednici mu nisu bili ni do kolena. Bili su to ljudi iz nekog drugog vremena. Čelnici partije i države menjali su se svake godine.

Moja generacija rasla je u drugačijem svetu i od ratne i od one što je došla posle nje. Kad govorim o toj generaciji, ne zaboravljam da su Mik DŽeger i Slobodan Milošević bili vršnjaci. To jest, ološa ima uvek i svuda, i u manastirima i na visokim školama. Moj otac nije razumeo kako školovan čovek može da bude lažov ili alkoholičar. Moje pokolenje naučilo je svoju decu da uglednik koji se redovno kupa, pere zube, ima spremačicu i vozača i na televiziji deluje izuzetno pametno, može da bude gori od najgoreg ološa. Takvi u drugoj polovini osamdesetih godina XX veka, a pogotovo posle zloglasne Osme sednice Centralnog komiteta srbijanskih komunista, isprva korak po korak a potom ubrzano, zauzimaju najistaknutije položaje na javnoj sceni i potiskuju s nje razborite i čestite ljude. Lider srbijanskih komunista omogućava uspon onim sledbenicima čiji rigidni komunizam sve izrazitije prerasta u šovinizam.

Meni i prijateljima on deluje smešno. Lik iz prošlosti. Smatramo da nema šanse. Loš govornik, sve fraza do fraze. Najveći problem su mu najbliži saradnici. Sve gore od goreg. Ne shvatamo da je to njegov izbor. Potrebni su mu upravo takvi: arogantni, vlastoljubivi, zadrti, dvolični.

Na televiziji, radiju i u novinama ima sve manje informacija i sve više isključivosti. Čovek je mogao da ih ne gleda, ali u ponudi nije bilo ničeg drugog. Niko me nije primoravao da na TV gledam Dnevnik i političke emisije, niti da slušam informativne emisije na radiju. Gledanje i slušanje podrazumevali su se ako je čovek hteo da bude informisan. Nije bilo mnogo onih koji su znali da prepoznaju šta je informacija, a šta vešta ili plitkoumna laž. Tako je i četvrt veka kasnije. Štaviše, posle četvrt veka laži ima poprilično više. Čini mi se da se gutaju s istom verom kao nekad.

Komunistički rukovodioci govorili su šifrovanim jezikom. Običan član partije – seoski učitelj, kvalifikovani radnik, referent u zemljoradničkoj zadruzi ili bivši borac – nisu znali šta je anarholiberalizam, tehnokratija, separatizam, šta je tendencija… Ipak, svi oni znali su da je samoupravljanje prazna priča i da se odluke donose daleko od radničkih saveta. Znali su, ali su se mirili s tim. Ako je opštinski komitet naložio da se osudi neka pojava, članak ili pozorišna predstava, to su u svojim partijskim organizacijama jednoglasno činili i metalci i lekari i sudije. Iz tog vremena potiče i danas masovno uverenje da svako ko je odgledao TV dnevnik i pogledao neku naslovnu stranicu razume šta se dešava u svetu i da ima odgovor na sva međunarodna pitanja. Takvu ni na čemu zasnovanu samouverenost sretao sam samo kod Rusa, gde je većina daleko manje informisana od ljudi u mojoj otadžbini. Rusi i četvrt veka posle nestanka Sovjetskog Saveza i komunizma svojim zvaničnicima, pogotovu najvišem među njima, više veruju nego sopstvenim očima.

Od početka osamdesetih krećem se uglavnom u novinarskim i književnim krugovima koji počinju da posmatraju stvarnost sopstvenim očima. Dakle, kritički, sa sumnjom ili skepsom. Nisu to bili nikakvi tajni kružoci. Razgovarali smo po kafanama, na putovanjima, posle književnih večeri. Znalo se s kim se može razgovarati otvoreno. Kako se znalo? Jednostavno. U julu 1975, kad sam se zaposlio, u sobi smo bili nas osmorica. Dva meseca bilo je dovoljno da shvatim s kim kako i o čemu mogu da razgovaram. Uostalom, to se učilo još na studijama. Na svakoj katedri i u svakoj grupi znalo se pred kojim kolegama treba paziti na jezik. S nekim se razgovaralo samo o vremenu i fudbalu, s nekim o pozorištu i književnosti, s nekim oprezno. Glavni cinkaroši bili su partijski i omladinski aktivisti. Ali, jeretici su takođe bili ambiciozni partijski i omladinski aktivisti.

Većini ljudi Partija nije značila apsolutno ništa. Gledali su svoja posla kao da žive u drugoj državi. Na predlog da se učlani u Partiju kolega iz Sivca u Bačkoj, seljačko dete, vrstan matematičar, prostodušno je odgovorio da se u Partiju upisuju samo Bosanci i Crnogorci. Diplomirao je na vreme i zaposlio se u školi.

Na prvom radnom mestu bio sam najmlađi i brzo sam učio. Najmlađi sam bio i u spoljnopolitičkoj rubrici Dnevnika deset godina kasnije. Tek tamo se znalo pred kim svoje mišljenje treba čuvati za sebe. Nije bilo atmosfere straha. Prezirali smo režimlije odnosno zadrte partijce, koji će uskoro postati veći Srbi od Miloševića i Dobrice Ćosića. Romani ovog poslednjeg Vernik, Grešnik i Otpadnik za jedne su bili svetinja, za druge jeftina publicistika. Ali, čitali su se, raspravljalo se o njima.

Svakog dana dobijali smo Crveni bilten agencije Tanjug u kojem su prenošeni tekstovi svetskih listova i agencija, u prvom redu izveštaji njihovih dopisnika o onome što se događalo u Jugoslaviji. Crveni bilten dobijali su samo povlašćeni korisnici – političari, privredni rukovodioci, novinari… Naravno, ono što je pročitalo petoro novinara uskoro su mogli da znaju svi u redakciji, ukoliko ih je interesovalo. Nije bilo dozvoljeno iznositi Crveni bilten iz redakcije. Nije bilo zabranjeno kopirati ga za ličnu dokumentaciju. Čitaoci Crvenog biltena znali su šta se u inostranstvu piše o Kosovu i zbivanjima u ostalim delovima Jugoslavije. Veći deo građana znao je samo ono što je vlast želela da se zna. Kao i tridesetak godina kasnije. Ovde vreme stoji i kad drugde leti.

Imali smo i izvorne informacije: na osnovu pretplate ili razmene u redakciju su stizali Pravda, Literaturnaja gazeta, Aganjok, Panorama, Špigel, Tajms, NJuzvik, kao i novine i časopisi iz ostalih jugoslovenskih republika. Dobijali smo i Glos vjelkopoljski iz Poznanja, regionalne novine u rangu našeg lista. Poredeći se i s velikima i s malima, i s komunistima i s kapitalistima, mogli smo da vidimo gde smo i gde je naša zemlja i naše društvo. Zapad smo videli ne kao demokratiju, već kao kapitalizam.

O tome da li je kod nas potreban i moguć višepartijski sistem prvi put sam razgovarao s kolegama posle 9. kongresa Saveza književnika Jugoslavije koji je aprila 1985. održan u Novom Sadu. Sticajem okolnosti, bio sam član radne grupe koja je pripremala završni dokument tog skupa. Ako se negde čuvaju zapisnici, možda je tamo zabeleženo i moje mišljenje da piscima nisu potrebne deklaracije i rezolucije i da je dovoljno da završni dokument bude naslovljen najjednostavnije: Poruka. Od bezbroj zanimljivih izlaganja i polemika na tom skupu u hotelu „Park“ još pamtim upadicu Igora Mandića na palamuđenje nekog ko se zalagao, uprošćeno rečeno, za socijalističku književnost: Cogito, ergo SUP! Komentarišući ono što se govorilo na kongresu pisaca, general Nikola LJubičić, tada prva politička ličnost Srbije, najtvrdokorniji dogmata, upozorio je da Partija nikad neće dozvoliti uspostavljanje višepartijskog sistema u Jugoslaviji. Ako je taj mračnjak protiv, prirodno je da budemo na drugoj strani. Tako nekako razmišljali smo s prijateljima te aprilske večeri, nakon tri dana zanimljivih, ponekad zapaljivih rasprava, besni što je za televiziju generalova izjava bila važnija od izveštaja s kongresa. Ne bih se, tada, usudio da to javno kažem. Nije se ni moglo reći negde drugde, izuzev među istomišljenicima.

Uzgred, taj kongres pamtim po još jednoj sitnici. Organizatori su jedne večeri priredili druženje pisaca, glumaca i novinara. Pojelo se, popilo, zapevalo. Narednog ponedeljka direktor Dnevnika pozvao je jednog iz društva i rekao mu da su državnoj bezbednosti prepričani svi razgovori za našim stolom. Rekao je i ko je cinkario. Dakle, bezbednjaci su od svog saradnika tražili da ih obaveštava, ali ga nisu nimalo cenili. Štaviše, znali su da kafanska mudrovanja mladih novinara i pesnika i stoput prepričavani politički vicevi ne ugrožavaju državu.

Znali smo za četvoro doušnika u redakciji. Jedan od njih bio je rezervni oficir. On je umeo da navuče čoveka na teme koje su ga zanimale i da vodi razgovor tako da izvuče sve što mu je bilo važno. A bilo mu je važno da zna s kim se sagovornik druži, o čemu razgovara sa svojim društvom, šta misli o nekoj knjizi ili nečijoj izjavi. Posebno ga je zanimalo kako se mi, mlađi, odnosimo prema slobodoumnim hrvatskim i slovenačkim novinama. U kasnijim razgovorima s kolegama zaključili smo da je on radio za vojnu obaveštajnu službu, za njen antizapadni (dakle, prosovjetski) ogranak. Ostali cinkaroši bili su bezopasni. Zbog toga ih politička policija nije ni štitila. Ne znam kako su vrbovani i da li su primali neku naknadu. U Dnevniku nisu imali nikakvih povlastica. Ne znam ni da li je bilo doušnika višeg ranga, za koje nije znao ni generalni direktor ni glavni urednik.

U Spoljnopolitičkoj rubrici bilo nas je petorica. U svakodnevnim raspravama na političke teme učestvovale su i kolege iz ostalih rubrika. Pored dnevnih listova i televizijskih emisija, bezbroj povoda za razmišljanje pružali su NIN i zagrebački Danas, omladinski listovi NON i Polet, sjajni magazin Start, ali i novosadski Glas omladine, koji 1987. prerasta u magazin Stav. Rasprave su često bile vrele. Naše novine bile su mlake. Talasanje je prepuštano većima i moćnijima. Društvancetu u Spoljnoj iskusni urednik čika Špira jednom je rekao: „Deco, čuvajte se. Nas male niko ne pita“.

Oni koji su odlazili na političke skupove u Beogradu i razgovarali s političarima iz Slovenije i Hrvatske prepričavali su ne samo kuloarska zbivanja, već i jeretičke misli nekih članova najviših državnih i partijskih rukovodstava. Od njih smo, više nego iz medija, saznavali koliko su duboki međurepublički i ideološki sukobi. U tadašnjoj pokrajinskoj vlasti, kako na vrhu tako i u srednjim strukturama, nije bilo ni traga sumnje u sistem. Svi su verglali iste fraze koje normalnom čoveku nisu značile ništa. Visokim rukovodiocima govore su pisali stručni saradnici, koji su ponavljali i prepričavali bezbroj puta rečeno. Nikakvog ličnog stava, nijedne sveže misli.

Većina ljudi živela je po inerciji gledajući svoja posla. Neki su shvatali da se poredak ubrzano i nezaustavljivo raspada. Neki su nastojali da ga održe. Tako je bilo i među novinarima. Nisam poznavao nikog ko je bio komunista iz uverenja. U partiju se stupalo zbog interesa: da bi se napredovalo u karijeri, da bi se dobio stan…

* * *

Pokrajinsko rukovodstvo sve oštrije se sukobljava s politikom Slobodana Miloševića, koji ubrzano postaje apsolutni vladar Srbije. Već prilikom dolaska Srba sa Kosova u Novi Sad, 9. jula 1988, postaje očigledno da će Dnevnik biti jedna od glavnih meta napada dirigovanih iz Beograda. Nekoliko stotina mitingaša na putu od Železničke stanice do centra grada nakratko se zaustavilo pred Dnevnikom i uzvikivalo uvredljive parole. Većina njih ni pre toga ni kasnije nikad nije čitala te novine. Tokom tog vrelog leta Dnevnik opširno izveštava o mitinzima koji su organizovani širom Vojvodine, a u komentarima izražava kritički odnos prema ovakvom vidu pritiska na rukovodstvo, ukazujući da mitinzi vode u političku destabilizaciju i da će pogoršati međunacionalne odnose. Kolegijum zahteva od izveštača da navode što više činjenica, bez ličnih stavova i komentara. Savet lista podržava ovakvu uređivačku politiku. Pojedini članovi Kolegijuma u dva-tri navrata predlagali su da se list svrsta uz politiku Beograda, odnosno da o mitinzima piše isključivo afirmativno. Većina nije pristajala.

Tokom prevrata 5-6. oktobra 1988. godine Dnevnik piše o svim zbivanjima opširno, ali odmereno. Zahvaljujući tome, na njegovim stranicama može se naći šira i realnija slika događaja nego u beogradskim ili zagrebačkim listovima. Jedino on, recimo, objavljuje da su mitingaši pucali na zgradu Izvršnog veća Skupštine SAPV i da je povređeno više desetina milicionara. Beogradski listovi videli su samo mirne i dostojanstvene proteste. Zagrebački i ljubljanski – divljanje rulje dirigovano iz Beograda.

Pod političkim pritiskom, u oktobru i novembru podnose ostavke glavni i odgovorni urednik Nikola Cvetković, njegov zamenik Tomislav Marčinko i čitav Kolegijum. Tajnim glasanjem zaposlenih u Redakciji za v. d. glavnog i odgovornog urednika izabran je Petar M. Petrović, dotadašnji urednik nedeljnog broja i Kolegijum koji je on predložio.

Privremena pokrajinska rukovodstva Saveza komunista i Socijalističkog saveza u to vreme su suviše zauzeta sobom i ne utiču bitnije na redakcijska previranja. Ipak, Redakcija je neprestano na udaru, pre svega preko partijske organizacije, od koje se zahteva odlučniji obračun sa tzv. poraženim snagama. Te zahteve podržava i manji deo Redakcije te pojedinci iz lista Poljoprivrednik, iz redakcije Fabričke štampe i iz Štamparije. To su novinari bez ugleda i u Dnevniku i u javnosti. Oni svakodnevno šire uznemirujuće glasine i najavljuju da vlast priprema čistke svih koji joj se ne priklone. U gotovo svim opštinama menjaju se rukovodstva partije i ostalih političkih organizacija. Novoizabrani svakodnevno objavljuju saopštenja protiv Dnevnika i Televizije Novi Sad, zamerajući im što izbegavaju diferencijaciju. Kao i u državnim institucijama i velikim preduzećima, u Dnevniku je sve vreme napeto, ponekad i mučno. Partijski sastanci, svađe po hodnicima, svakojaka podmetanja, pa i pretnje…

Partijske kazne direktoru, glavnom uredniku, njegovom zameniku i pomoćniku te pojedinim članovima smenjenog Kolegijuma izriče Opštinski komitet SK. Partijska organizacija većinom glasova odbija zahtev Opštinskog komiteta da se izreknu partijske mere grupi od šestoro novinara koji su kritički pisali o mitinzima i pritiscima republičkog vrha na Vojvodinu. Ovakvim stavom i sve otvorenijim pisanjem (sve liberalnijim, reklo bi se danas) Dnevnik izaziva žestoke kritike i pritiske. Uzgred, list posle oktobarskog prevrata ni jednim tekstom nije podržao smenjeno rukovodstvo. Međutim, Kolegijum je, uz podršku većine novinara, odbijao da se izričito svrsta uz pobednike, odnosno tzv. „antibirokratske snage“. Štaviše, sve otvorenije se ispoljava protivljenje partijskom mešanju u uređivačku politiku i težnja ka slobodnom, nezavisnom informisanju. Iako je imenovan kao partijski kadar i bez ikakvog iskustva u novinarstvu, novi direktor Dušan Tomić podržava takvo opredeljenje Redakcije. Isto važi i za novi Savet lista, čiji predsednik Rajo Popović, partijski radnik u novinarstvu iz Kikinde, na svakom sastanku ostaje u manjini.

Borba za vlast nad Dnevnikom traje tokom čitave 1989. godine. U listu se opširno objavljuju kako govori najviših republičkih i pokrajinskih funkcionera i intervjui s njima, tako i tekstovi kojima se pruža bezrezervna podrška njihovoj politici (donošenje novog republičkog Ustava, 600-godišnjica Kosovske bitke, Zajam za preporod). Ali sve vreme, posebno u nedeljnom broju, ima i priloga koji stavljaju pod znak pitanja novu politiku.

Najoštriji kritičari Dnevnika dolaze iz kruga okupljenog oko Radovana Pankova i Mihalja Kertesa. Predvodi ih udruženje „Solidarnost“ – polusvet, skup opskurnih i zajapurenih likova koji uobražavaju da govore u ime naroda i Miloševića lično. Kertes u više navrata dolazi da interveniše kako bi se objavio neki prilog. Jednom sam, ušavši po pozivu kod glavnog urednika, zatekao tamo Kertesa. Na stolu pred njim stajala je futrola s pištoljem. Objasnio je da mu prete „nekakve ustaše“ i da nikud ne ide nenaoružan. Dodao je da je milicajcu na ulici naredio da sve vreme stoji pored njegovog automobila, kako neko ne bi podmetnuo bombu. Kad visoki funkcioner može da s pištoljem uđe u redakciju dnevnog lista – nijedno zlo nije najgore, niti poslednje. Da budem jasan: Kertes nije pretio, pištolj je izvadio da bi se pravio važan.

Redakciji se zamera da neiskreno podržava politiku republičkog vrha, da izbegava beskompromisni obračun sa tzv. autonomašima, ali i da sa simpatijama piše o padu komunizma u istočnoevropskim zemljama. Poseban bes partijskog vrha izaziva uporno odbijanje Dnevnika da se pridruži napadima na saveznog premijera Antu Markovića. Uporede li se Dnevnik i Politika iz tog vremena, vidi se da su režimske snage imale puno razloga za nezadovoljstvo ovim listom. Zbog toga SSRN u nekoliko navrata odbija da vršioca dužnosti imenuje za glavnog urednika. Istovremeno, pojedini novinari sve češće donose priloge čije objavljivanje, navodno, traže novosadski ili beogradski s kojima su oni bliski.

Krajem 1989. Kolegijum usvaja uređivačku koncepciju kojom se podržava višepartijski sistem, uz zahtev da se raspuste partijske organizacije u redakcijama i da list bude glasilo svih građana, a ne vladajućih struktura. Sećam se kako su vrisnuli neki trećerazredni novinari i neke dame iz administracije kad je na jednom zboru redakcije najavljeno da se priprema platforma za rad u višestranačkim uslovima. „Ako opozicija hoće demokratiju, neka napravi svoje novine“ – siktala je neka Dragica iz (tada još) Titovog Vrbasa. Dnevnik je, po njenom smatranju, pripadao vladajućoj partiji. Sirotica je imala pravo glasa, u redakciji i šire, ali nije razumela šta je to razmena mišljenja, pa ni šta je slobodna misao. Miloševiću su bili potrebni upravo takvi.

Prvi sastanak Inicijativne grupe za osnivanje Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) održan je u Dnevniku, krajem decembra, u vreme prevrata u Rumuniji. Dve trećine Dnevnikovih novinara učlanilo se u Društvo već na Osnivačkoj skupštini, januara naredne godine. Izveštaj o tom skupu objavljen je na celoj stranici lista, na zgražavanje novih vlastodržaca i njihovih medijskih jurišnika. Neposredno nakon 14. vanrednog kongresa SKJ počinje da se raspada partijska organizacija u Dnevniku.

To je, izgleda, bila kap koja je prelila čašu. Nekoliko nedelja kasnije za glavnog i odgovornog urednika imenovan je Petar Ignja, novinar beogradskog nedeljnika NIN, koji je izjavljivao da je jedina uređivačka politika koju će sprovoditi – politika Slobodana Miloševića. NJegovim dolaskom menja se i Kolegijum. Vodeće položaje u Redakciji postepeno preuzimaju lica mršavih novinarskih i klimavih ljudskih kvaliteta. Predsednik Saveta lista u to vreme je neki Rajo Popović iz Kikinde, koji je na sednicama besno prekidao svakog ko bi ga nazvao gospodinom.

Gotovo ceo bivši Kolegijum zguran je u dve prostorije na šestom spratu, kako bi i fizički bio udaljen od redakcijskih prostorija, koje su bile na prva tri sprata. Tamo smo nekoliko meseci živeli relativno lagodno, bez većih radnih obaveza i bez mogućnosti da utičemo na uređivačku politiku. Čitali smo Borbu i Demokratiju, od jeseni i Vreme i stalno odbrojavali mesece Miloševiću. Činilo nam se da je cela Srbija protiv njega. Jedino je pametni Vlada Urban upozoravao da se ne zanosimo, jer zlo tek počinje. Dnevnika što se tiče, Ignja odbija da se nemilosrdno obračuna s nama, neposlušnicima, „pristalicama propale, od naroda osuđene politike“, kasnije i „izdajnicima“. Mada su njegovi tekstovi potpuno na liniji sulude zvanične politike, nekad čak i ispred nje, dozvoljava da objavljuju i oni koji imaju suprotna gledišta. Zbog toga će krajem 1990. morati da ode. Na oproštajnom sastanku on će poželeti da bude poslednji glavni urednik koji je postavljen mimo volje Redakcije. Posle njega je uklonjen i „liberalni“ direktor Tomić. Na njegovo mesto postavljen je Miodrag Karadžić, koji će bespogovorno izvršavati naloge predsednika Pokrajinskog izvršnog veća Radomana Božovića. Dotični, poznat kao „mali prst velike pesnice“, za glavnog urednika nameće svog štićenika Miloša Ignjatovića, dopisnika iz Subotice. Ali, ni taj nije imao snage da do kraja slomi većinu Redakcije. Po oceni nezavisnih analitičara, u vreme prvih višestranačkih izbora 1990. godine Dnevnik je bio jedan od nepristrasnijih listova u Srbiji. Tokom martovskih demonstracija 1991. godine većina Dnevnikovih novinara pridružuje se protestima. Glavni urednik podnosi ostavku. Božović za čelnika redakcije imenuje Svetozara Gavrića, koji će na tom položaju ostati samo 45 minuta. Ostavku podnosi i direktor Karadžić, ali je kasnije „zaboravlja“. Narednih nekoliko meseci list će, suprotno zakonu, potpisivati v. d. zamenika (nepostojećeg) glavnog urednika, dotle dopisnik iz Sombora. Nakon njega, već u jeku rata, za glavnog urednika dolazi malo poznati novinar beogradske Politike Dragan Radević, a za direktora Milenko Šakotić, ranije novinar fabričke štampe. U drugoj polovini 1991. Dnevnik je konačno slomljen. Završni udarac usledio je nakon četrdesetodnevnog štrajka u maju i junu 1992, posle kojeg je poslato na prinudni odmor više od četrdeset novinara.

Miloševićevim bukačima bile su neophodne tri i po godine da potpuno ovladaju Dnevnikom i pretvore ga u glasilo rata, ideološke isključivosti, nacionalne i verske netrpeljivosti. Sve ostalo je tužna priča o godinama koje su pojele hulje.

* * *

Kad su na vlasti hulje, nađu se izvršioci i za najprljavije poslove. Onima koji su uvek bili na liniji nije bilo teško da se prestroje u hodu, kako vlast kaže. Kolege s kojima sam se družio nisu verovale da u redakciji ima toliko lica koja će pristati da rade to što se radilo u Politici ili Ekspresu. I ja sam ne jednom bio zapanjen bestidnošću i bezobzirnošću nekih koji se doskora bili ćutljivi poput vaški. Bili smo pročitali mnogo knjiga, znali smo da je čovek kvarljivo i prevrtljivo biće, ali na vlastitoj koži nismo iskusili pakao. Kako da verujete da kolega s kojim sedite u sobi od petka do ponedeljka može da postane druga ličnost. U ponedeljak se bezazleno narugate Miloševiću ili nekom od njegovih, a kolega plane kao da ste na njega krenuli nožem. Što praznija glava, to glasnija larma u odbranu naroda i države.

Nisam prvi koji je (tek) tada naučio da pristojni ljudi u prevratnim vremenima gube samo zbog toga što su pristojni. Ne mrze, nisu spremni da ogreše dušu, pogotovo da okrvave ruke. Uz to, ne mogu da zamisle da je neko iz njihove sobe, fabričkog pogona ili ulice, neko koga poznaju mesecima ili godinama, spreman da guši, pali i kolje. Naučio sam i to da solidarnost najčešće postoji samo na rečima. Tlačene i obespravljene podržavaju oni koji time stiču publicitet i peru ruke pred javnošću. Kad na vas krene hajka, kad vas smene, izbace iz kancelarije i na kraju daju otkaz – ostaće s vama samo malobrojni prijatelji.

* * *

U ratnim godinama Dnevnik sve vreme ima dopisnike tamo gde treba, u blizini rukovodstava Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Oni prepričavaju saopštenja Karadžićevih i Mladićevih propagandista, izmišljajući muslimanske i hrvatske zločine i tamo gde ih nije bilo i veličajući junaštvo srpskih snaga tamo gde su se one obračunavale s bespomoćnim civilima. Po Dnevnikovim izveštajima, Srebrenica je zauzeta kako bi se grad spasio od vojske koja ga je branila. Uostalom, isti obrazac koristi se još od Vukovara: tokom napada na grad napadači su sve vreme nazivani hrabrim braniocima.

* * *

Poslednji put sam bio u Dnevniku 2010. godine. Arhiva sa starim kompletima lista nalazila se ispred ulaza u nekadašnju štampariju, koja već nekoliko godina nije radila. U prostoriji nije bilo struje. Ulazio sam s baterijskom lampom. Prašnjavi kompleti lista bili su bez reda poslagani na policama, po stolovima, ili pobacani na podu. Tamo su bile razbacane i stare automobilske gume, fotelje i stolice, ćilimi, stone lampe, kofe, metle, nekakve kutije…

Prošlost više nikom nije bila potrebna. To je jasan znak da nema budućnosti.

Čak i ako su još tamo, kompleti novina svakako su u gorem stanju nego tada.

Sredinom 2016. na drugom spratu Dnevnika pojavio se dvometarski poster Aleksandra Vučića. Nekoliko prostorija na tom spratu iznajmljeno je Srpskoj naprednoj stranci, koja i svojim fizičkim prisustvom daje do znanja ko je gazda.

* * *

Slično su uništene hiljade preduzeća sa stotinama hiljada zaposlenih. Milošević i njegove komisije za reformu razumele su svet taman toliko koliko su tadašnji dvadesetogodišnjaci razumeli njegova trabunjanja. Partijski aparatčik značio mu je više od inženjera, agronoma ili tehnologa, novinara. Nije razumeo šta znači ciglana, šta je agroindustrijski kombinat koji pokriva tri opštine. Od ciglane se mogla napraviti ciglana za XXI vek. Od ničega se ne može. Od uništenog AIK-a nema ništa. Od Dnevnika se mogla napraviti pristojna izdavačka kuća za novo vreme. Miloševiću nisu bili potrebni dobri novinari, jer su njegove potrebe zadovoljavali i najgori.

Sloba je znao kako da nametne svog kandidata na čelo neke fabrike, redakcije ili opštine. NJegovi kadrovi bili su slika i prilika onih koje će da sredinom drugog desetleća XXI veka postavlja Aleksandar Vučić, svojevremeno njegov drčni ministar informacija.

Razlika između nekadašnjeg i današnjeg Dnevnika ista je kao između nekadašnje i današnje Srbije.