Božidar Mandić Poslednja nedelja svakog septembra u svetu pripada obredu čišćenja. Ali, kako je kod nas sve smuškano i mutno, nisam siguran da je ovo baš taj vikend. Ovde niko više nije siguran ni da je trideset prvi poslednji dan u emsecu niti da je decembar na kraju godine. Ovde, u Srbiji, nema ko nije ogorčen i nezadovoljan svojom zemljom.
Božidar Mandić Poslednja nedelja svakog septembra u svetu pripada obredu čišćenja. Ali, kako je kod nas sve smuškano i mutno, nisam siguran da je ovo baš taj vikend. Ovde niko više nije siguran ni da je trideset prvi poslednji dan u emsecu niti da je decembar na kraju godine. Ovde, u Srbiji, nema ko nije ogorčen i nezadovoljan svojom zemljom. Status zemlje je sve gori jer je pljujemo i psujemo, a sa druge strane osećamo posledice incestuozne nemarnosti prema tlu po kojem hodamo i prema biću koje rađa. Iskren da budem, iz naivnog ugla u koji više verujem nego što je zvanični ili politički pogled, ovde niko više nije nevin. Ni Evropa – uprkos svog mita – niej više spremna da pomogne, već da iskoristi trusno područje u ekonomiji, resursima, kapitalu… kulturi… Stanje unutrašnjeg i spoljašnjeg razdora i raspadanja, izgleda, odgovara i unutrašnjem i spoljnjem „prijatelju“. Katarza ne stiže, a naslage đubreta narastaju. U takvom položaju dominira dejstvo manipulisanja.
Lakoća srbijanstva i evropeičnosti su na ispitu, ali odgovora nema.
Svi su posvađani: filozofi koje pred-prethodni period godinama nije mogao da razjedini, kler se razhrišćanio, umetnička društva raspolutila na najmanje dva razdora: animozitet i mržnja. Ovde ne funkcioniše ni kad se razlikujemo ni kad smo istog senzibiliteta. Onaj koji je na položaju destimuliše onog drugog koji to nije. Hajd’ u zatvor, dok sam ja na vlasti!
Na privatnom planu nema više druženja. Čovek je pojeo vreme, vreme proždire čoveka. Izgubljenost nije više znak naše nesnalažljivosti, već naš kredit koji neprestano umnožavamo… predajući se štampanom novcu, a uskoro i – elektronskom!
Sistem je uvek protiv pojedinca. Pojedinac mora biti protiv sistema. Ja sam uvek bio neopredeljeno orijentisan, ili barem jugoslovenski… a, sada ću izgleda morati da budem Srbin, jer želim da očistim svoju zemlju. Lustracija nije ilustracija, već zasukanost rukava i potreba da nešto učinimo za sopstveni život koji ubrzano tone u deponičnost. Lično ne mogu mnogo, ali malo mogu: moralno, idejno, ekološki…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
