Od glogovog koca do gladovanja

Još koliko 2004, kada je u kampanji za izbore u Beogradu, kandidat za gradonačelnika Aleksandar Vučić, na skupovima u kampanji „isključio“ stihove „što su nebu zvezde, što su moru vali, to su nama Srbima, srpski radikali“ i pustio rep i Fiftisenta, i pošto su on i Nikolić poklonili kompjutere za obnovu, u demonstracijama spaljene, islamske džamije u prestonici, činilo se da je povratak u razdoblje destrukcije, kao oblika političkog ponašanja, okončano. Tada je izgledalo da su Nikolić i Vučić napravili nepovratni otklon od radikalizma svog tadašnjeg vođe Vojislava Šešelja, koji je osnivanjem naprednjačke stranke 2008. trebalo da postane suštinski. Kao što je poznato, iako su u leto 2008. predvodili miting protiv hapšenja haškog optuženika Radovana Karadžića, u jesen su Nikolić i Vučić podržali vladu povodom sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU i time se zvanično otcepili od SRS.

Sada međutim, govornici iz tabora onih koji podržavaju Nikolićev štrajk i govore na protestnim okupljanjima u znak podrške lideru naprednjaka, tvrde da je upravo time Tomislav Nikolić uzeo od Šešelja „poslednje što je valjda još mogao da mu uzme“. Šešeljev štrajk glađu, zbog nametanja branioca u procesu za odgovornost za ratne zločine pred Haškim tribunalom u jesen 2006, jeste svakako najpoznatiji politički čin te vrste u novijoj istoriji Srbije, i bez sumnje vrh dosadašnje Šešeljeve bogate karijere političke destrukcije. Šešelj je gladovao 29 dana i za razliku od Nikolića sada, uzimao je vodu, smršao je 12 kilograma, i Tribunal je na kraju izašao u susret njegovim zahtevima. Kao što sada Nikolić izjavljuje da u stvari samo pribegava specifičnom postu, tako je i tada medijski i politički zastupajući Šešelja u zemlji, obrazlagao da je reč o „romantičnom postu“. Sličnosti jesu više nego očigledne, ali korist od takve analogije nije.

Ako Nikolić od nekog treba nešto da uzme, čini se da je to od lidera DS Borisa Tadića, koji ga je narečene 2004. na predsedničkim izborima pobedio sa 53 naspram 45 odsto glasova, dok je na istom odmeravanju 2008. ta razlika bila drastično tešnja – 50 na 48 odsto. Neverovatno je da „uzimanje Šešeljevog nasleđa“ može da donese presudnu prednost, čak iako je tačno da tajming izbora određuje njihov ishod (predsednički izbori su daleka politička budućnost, padaju 2013, dok je izazivanje prevremenih parlamentarnih proklamovani zahtev Nikolićevog štrajka). Ali, ako je povratak Šešelja iz haškog pritvora izvestan, kao što tvrde njegovi radikali nadajući se povoljnoj odluci na ročištu u Tribunalu zakazanom za 4. maj, ako se Šešeljev povratak u Srbiju planira za početak septembra, onda je moguće da je Nikolić procenio da se đavo vraća po svoje i da je njegova duša u političkom smislu već „prodata“ ulogom koju je imao u šešeljevskim ekscesima u prvih 17 godina svog političkog angažmana. U tom scenariju, gubitak ma kojeg procenta u visokom rejtingu naprednjaka, može da znači da uprkos velikom broju glasova, Nikolić i njegovi saradnici, kao i toliko puta dosad, neće dobiti ministarska i eventualno premijersko, već samo opoziciona mesta u parlamentu. Iz tog ugla, sam datum vanrednih parlamentarnih izbora o kome su, prema nezvaničnim saznanjima Plavih strana, pre nego što je Nikolić na subotnjem mitingu objavio da će gladovati i biti žedan, vođene konsultacije na sve strane, uključujući i Štefana Filea, evropskog komesara za proširenje, jeste sudbonosan. Jer, nije isto da li će možda Šešelj imati dva ili šest meseci za urušavanje naprednjaka.

Politikolog Zoran Stojiljković smatra da ako je problem u sukobu Nikolića i Tadića povodom eventualnih izbora u tome da izlazak na birališta ne treba da ugrozi kandidaturu Srbije u EU, onda je rešenje bilo vrlo jednostavno – trebalo je samo da kažu da su se sporazumeli da se izbori raspisuju odmah po odluci EU o (ne)dobijanju te kandidature. Umesto „vrlo jednostavnog rešenja“ Nikolić je miting pristalica narodnjačke koalicije u subotu produžio sedenjem satima u pozi gandijevskog otpora i privlačeći čistom dramaturgijom tog performansa ogromnu medijsku pažnju, da bi se baš pred udarne večernje vesti povukao unutar zidina Skupštine Srbije da iscrpljeno klone na kanabe u sobi poslaničkog kluba. Bilo je to maltene tačno na dvadesetogodišnjicu prvog političkog performansa u postkomunizmu u Srbiji, koji je 4. maja 1991. izveo Vojislav Šešelj, demonstrirajući ispred Kuće cveća sa glogovim kocem kojim je trebalo da „probode“ Josipa Broza Tita, i zahtevajući izmeštanje zemnih ostataka tog „srbomrsca“. Što šokantnije to efektnije, uspostavljeno je pravilo takvog političkog nastupa uz obaveznu „upotrebu“ medija bez obzira da li će to stvoriti tragediju ili farsu – u jesen 1993. kada je jedan čelnik radikala iz Šapca štrajkovao glađu u autobusu na Dunav stanici, koji je inače iz nekog razloga i bio predmet zahteva štrajkača, vezano za poslovanje njegove firme, Šešelj je došao da ga „oslobodi“, ali je „oslobađanje“ moralo da sačeka dolazak tada malobrojnih novinarskih ekipa, za koje je vođa SRS upriličio dva kratka zaustavljanja saobraćaja u centru grada radi boljeg slikanja i beleženja izjava.

U tom smislu radikali koji upoređuju povratak Šešelja na političku scenu sa dolaskom cunamija, ne preteruju. A Nikolićevo „žrtvovanje“ za Srbiju, sa pratećim medijskim i uličnim odjecima, koji po ikonografiji treba da liče na nekadašnje demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića, uključujući i to da su nekadašnji Radikalski talasi dobili reinkarnaciju u programu uživo Radio Fokusa, može se uzeti kao poslednje upozorenje na cunami.

Najupečatljiviji incidenti u parlamentu i ispred njega

* Proleće 1992 – Šešelj je udario pesnicom jednog taksistu-štrajkača ispred Savezne skupštine, koji mu je uputio psovku. Šešelj je po izveštajima svedoka počeo da viče: „Sve ću vas pobiti kao pse, meni niko ne može da urliče! Ja ću vas srediti, bando, bitange! Ja ću vas upucati, bando, što ne radite?“ Pripadnici Šešeljevog obezbeđenja tada su ispalili nekoliko hitaca iz automatskog oružja. Istog meseca napada učitelje koji su demonstrirali ispred Skupštine Srbije. „Jednog sam udario rukom, a drugog nogom“, izjavio je kasnije.

* Leto 1992 – Na ulazu u Skupštinu Srbije Šešelj je pištoljem podignutim u vazduh pretio demonstrantima iz Studentskog protesta ’92. koji su ga prethodno gađali sapunom, uz povike „operi te krvave ruke“. „Ovog puta, reagovao sam samo pretnjama. Sledeći put ću uzvratiti punom merom i neću snositi posledice za eventualne žrtve i krvoproliće. Sledeći put ću preduzeti mere odmazde“, rekao je Šešelj.

* Iste godine prilikom zasedanja Skupštine SRJ, poslanica SRS Maja Gojković nije htela da napusti govornicu kad joj je predsednik parlamenta Radovan Božović oduzeo reč. Između Šešelja i Božovića izbila je svađa, Šešelj je po sopstvenim rečima, na tom zasedanju Božoviću opsovao „majku lopovsku“, a zatim ga pljunuo dva puta, pošto je ovaj radikale nazvao primitivcima. Šešelj je zbog ovog osuđen prekršajno na mesec dana zatvora u Padinskoj skeli zbog ometanja službenog lica u službenim prostorijama. Predsednik poslaničke grupe SRS u republičkoj skupštini, Tomislav Nikolić tada je najavio da će sva zasedanja republičke i savezne skupštine, biti posvećena hapšenju Vojislava Šešelja, sve dok on ne izađe iz zatvora. Nikolić je odbio da napusti govornicu kad mu je predsednik parlamenta oduzeo reč, i došlo je do skandala kada su pripadnici obezbeđenja pokušali da ga izvedu iz sale, a poslanici SRS ga opkolili, ne dozvoljavajući to.

* Proleće 2001 – Nakon što su, zbog oduzimanja džipa predsedniku stranke Vojislavu Šešelju (vozilo je uzeto od OEBS na Kosovu 1998, a radikali su ga zvali „vokerov džip“, po šefu posmatračke misije na Kosovu Vilijemu Vokeru), poslanici i članovi SRS najpre su napravili ležeću scenu na ulici, kako bi sprečili odnošenje vozila. Sutradan su se u Skupštini Srbije pojavili sa sa žutim trakama oko ruke. Aluzija na Jevreje u vreme nacizma izazvala je osudu jevrejske zajednice u Beogradu, ali je gromoglasnije tog dana odjeknula vest o prekidu rada Skupštine zbog incidenta koji su izazvali poslanici SRS, koji nisu dozvolili da se njihova koleginica Nataša Jovanović, na zahtev predsednika parlamenta Dragana Maršićanina, udalji iz sale.

* Leto 2001 – Poslanik SRS Stevan Kesejić odbijanjem da napusti zasedanje, na zahtev predsednice parlamenta Nataše Mićić, doveo je do intervencije lekara i policijskog uviđaja u parlamentu. Kesejića su kolege radikali okružili, kako bi onemogućili da bude udaljen, pa je skupštinsko obezbeđenje počelo da iznosi jednog po jednog poslanika SRS. S obzirom na to da je Kesejić srčani bolesnik, intervenisao je i skupštinski lekar, a došli su i zdravstveni radnici sa nosilima i odneli Kesejića u bolnicu. Tokom predstave bilo je lomljenja inventara, pa je i policijski uviđaj bio neophodan.

* Leto 2002 – Reprizirana je predstava s početka devedesetih sa polivanjem predsedavajućeg Skupštine vodom. Nakon više opomena koje je izrekla radikalskim poslanicima, predsedavajuća Nataša Mićić bila je meta fizičkog izliva besa Nataše Jovanović. Istovremeno, poslanik SRS, Slobodan Janjić oteo je od predsedavajuće Skupštine spisak poslanika te stranke koje je Nataša Mićić predložila da budu udaljeni sa sednice zbog fizičkih napada i moralne degradacije Skupštine, a njegov kolega Dragan Čolić iščupao je jedan od mikrofona sa stola predsedavajućeg parlamenta. Nataša Mićić napustila je salu i predsedavanje prepustila Gordani Čomić.

* Jesen 2004 – Članovi delegacije SCG iz redova SRS, u Parlamentarnoj skupštini prošetali su kroz zgradu Saveta Evrope u Strazburu, u majicama sa likom Vojislava Šešelja. Gest Tomislava Nikolića i Dragana Todorovića nije bio toliko uočljiv jer su preko majica nosili sakoe. Ipak, predsednik Parlamentarne skupštine, Peter Šider ih je primetio i pred poslanicima u skupštinskoj sali dao svoj komentar. „Nekoliko članova ove skupštine viđeni su danas u majicama sa likom optuženog za ratne zločine. Mi u Savetu Evrope verujemo u slobodu i građanska prava i shvatamo ih ozbiljno. Ne krijući lični prezir za takvo ponašanje, odlučio sam da ih ne kaznim. Ipak, ta gospoda su majice nosili ispod sakoa, ili zbog hladnoće ili nedostatka hrabrosti. Kako god, ovo što su uradili dokazuje njihov, ne samo loš ukus u politici, već i u modi“, izjavio je Šider za govornicom Parlamentarne skupštine SE.