Plotuni su se ređali jedan za drugim: ko zna šta su mislili ti mladi vojnici dok su ciljali u glavu ili u srce drugog čoveka. Ko zna šta je taj čovek mislio dok je gledao dželata u oči i cev njegove puške iz koje će svakog trenutka krenuti smrtonosni metak. Ko zna šta je osetio kad ga je metak pogodio, i dok je padao u iskopanu raku, ko zna šta je video. I kao on, ko zna kroz šta su prošli svi oni koji su ubijeni u Jabuci, Jajincima, Šapcu, Novom Sadu, Ledinama, Rakovici, Bubanj potoku, Deliblatu, Kragujevcu, Kraljevu, Leskovcu, Nišu.

Ko zna kako su se osećali i na šta su mislili svi koji su bili zatočeni na udaljenoj poljani na Velebitu, u Jadovnom, ili u zatvoru u Gospiću, na kamenitom Pagu – u Slani i Metajni, dok su ih uniformisani mladići bacali vezane u jame ili u more.

Upravo zbog toga pokrenut je prošle godine projekat čiji je naslov <I>Mesta stradanja – prva faza Holokausta u Srbiji i Hrvatskoj (Killing Sites – First Stage of Holocaust in Serbia and Croatia)<I>. Odlučeno je da se mapiraju mesta gde se odvijao takozvani Holokaust mecima, odnosno masovno ubijanje pre osnivanja logora smrti. Projektni timovi, sastavljeni od istoričara, snimatelja i stručnjaka za usmeno intervjuisanje, obišli su sve poznate, kao i do sada nepoznate lokacije, i razgovarali sa ljudima koji danas žive u blizini tih mesta, sa predstavnicima lokalnih vlasti, istoričarima i drugima. Snimljeni materijal, propraćen fotografijama, arhivskim dokumentima i svedočenjima, predstavlja najvažniji rezultat projekta i govori o sadašnjem stanju tih mesta kao i o odnosu politike i savremenog društva prema žrtvama Holokausta i genocida.

Stanje koje je zatečeno vrlo se razlikuje od lokacije do lokacije. U Srbiji, spomen parkovi u Jajincima, Nišu i naročito u Kragujevcu su vrlo dobro očuvani i redovno se održavaju, iako ponašanje posetilaca nije uvek prikladno situaciji: tu i tamo se nazire neki roštilj, neko smeće iza prvih redova šumskog žbunja, fudbalske utakmice ili tinejdžerski grafiti. U Novom Sadu, na obali Dunava, sećanje i komemoracije na „Raciju“ se redovno održavaju. Negde drugde, na Ledinama kod Beograda, u Jabuci ili u Deliblatu, spomenici i ploče koje postoje, ili su polurazbijeni, ili propadaju zbog neodržavanja, dok bujna priroda oko njih čini sve da ih proguta, često uspevajući, ne nailazeći na ljudsku ruku koja bi to trebalo da spreči. U Zasavici kod Mačvanske Mitrovice, postoji jedan mali spomenik udaljen od njive gde je streljano 870 ljudi – Jevreja iz „Kladovo transporta“ ali i Jevreja i Roma iz Šapca, koju je zapravo nemoguće pronaći budući da se trenutno nalazi pod kukuruzom kao i sve ostale njive pored nje. U Leskovcu, spomenik posvećen streljanju Roma održava lokalna zajednica, iako je veoma teško stići do njega. U drugim mestima, kao Rakovica ili Bubanj Potok, i dalje ne postoje nikakva obeležja. Zašto?

Tu hijerarhiju stanja mesta stradanja definišu uglavnom dva razloga. Prvo, ako se radi o kolektivnoj traumi jednog grada, kao u slučaju Novog Sada, Kragujevca ili Leskovca, veće su mogućnosti da sećanja i održavanje tih mesta prežive zahvaljujući lokalnim zajednicama, dakle bez direktne intervencije od strane države; drugo, vidljiv je kontinuitet važnosti centralnih komemorativnih mesta iz doba socijalističke Jugoslavije, kao što su spomen-parkovi u Kragujevcu, Jajincima i Nišu, koji su nekad bili čuvari sećanja na žrtve fašizma i na poginule antifašističke borce, a sada postaju sve više čuvari samo srpskih, pa i drugih. Izgradnja crkava na tim lokacijama je možda i najbolji dokaz za taj relativno novi nacionalni način sećanja koje žrtve sopstvenog naroda glorifikuje a žrtve drugih naroda pominje, ili, ako pripadaju „neprijateljskim“ narodima, onda potiskuje.

Prisustvo samo srpskih žrtava objašnjava sa druge strane i potpun zaborav na druga mesta i dakle zabrinjavajuće stanje sećanja na Holokaust. Gde su ubijeni samo Jevreji, tu je stanje najdramatičnije. Neko bi mogao da odgovori da je održavanje tih mesta dužnost jevrejske zajednice: možda, ali samo ako se ne slažemo da je sećanje na Holokaust dužnost svih nas.

Govoreći o stanju u Jadovnom, Gospiću i na Pagu u Hrvatskoj, može se tvrditi da je potiskivanje sećanja na žrtve Holokausta kolateralna šteta brisanja sećanja na genocid nad Srbima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Tragovi prvog logora smrti u Evropi su bukvalno izbrisani kako geografski, tako i na nivou zvaničnog sećanja. Jame, u koje su ljudi bacani, faktički je nemoguće pronaći; komemoracije organizuju samoinicijativno Srpsko narodno vijeće, Koordinacija židovskih općina Republike Hrvatske, Savez antifašističkih boraca i antifašista i Srpska pravoslavna crkva; u uvali gde se nalazio logor Slana na Pagu turisti se kupaju u prelepom Jadranskom moru ne znajući šta je tu bilo, jer je spomen ploča tri puta skinuta. Jednostavno, o Holokaustu se govori koliko se mora, ali je važno da se stradanje Srba potiskuje i zaboravi. Šta se može tu uraditi?

Sigurno ne treba da počnemo de se krivimo i da se stidimo, kao što se obično čuje na kraju takvih razmišljanja. Viktimizacija samog sebe je neproduktivna i pasivno je prihvatanje zatečenog stanja stvari. Ono što moramo je da probudimo u nama inicijativu i da aktivno damo makar mali doprinos, ako hoćemo da promenimo stvari. Tu ulogu smo prepisali našem projektu, čiji rezultati će biti javno predstavljeni u subotu 1. jula u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu (Birčaninova 21): digitalno mapiranje nam je omogućilo da se otrgnemo od namernog ili slučajnog zaborava tih mesta i tih događaja koje moramo da čuvamo i da pamtimo, zbog sebe samih i zbog budućih generacija.

Autor je istoričar osnivač udruženja Centar za istraživanje i edukaciju o Holokaustu

http://cieh-chre.org/