Okean Pekić

Upoznali smo se u redakciji „Književnih novina“ početkom 1990. godine.

Bilo je kasno pre podne, oko deset-pola jedanaest, sedeo sam sam za velikim redakcijskim stolom i lektorisao tekstove za naredni broj, kad se, posle kucanja i moga odziva, otvoriše velika vrata i na njima se pojavi Pekić, glavom i donkihotovskom bradom.

Preda mnom je stajao čovek koga sam, što zbog njegovih knjiga, što zbog toga što je živeo u daljini (a daljina pojačava i maštu i doživljaj), smatrao gotovo nestvarnim.

– Dobar dan – rekao je. – Ja sam Borislav Pekić, kada će doći Miodrag Perišić? Imam dogovoreno s njim. (Bili su to dogovori oko obnavljanja rada Demokratske stranke, znao sam to od mog prijatelja Miodraga, uprkos konspiraciji u kojoj se pomenuta priprema odvijala). Odgovorio sam nešto, verovatno da će se glavni urednik uskoro pojaviti, ponudio Pekića da sedne i da sačeka, i, naravno, ja sam se predstavio njemu.

– O, pa ja znam za vas – rekao je. – Vi pišete u ovom listu. (Mogu misliti koliko mi je to tada značilo, jer znam da mi danas znači još više.)

Seo je, i potom smo razgovarali, najmanje petnaest, možda i svih dvadeset minuta, ne pamtim baš do detalja o čemu, a moglo je, naravno, biti jedino o književnosti.

On nije bio nimalo znatiželjan, a i ja sam smatrao neumesnim da se nešto posebno kod njega raspitujem, ali smo, obrni-okreni, da ne sedimo u tišini dok se neko ne pojavi, proslovili ponešto o ovom i onom, verovatno i o „Književnim novinama“ koje su tih godina bile tribina slobodnokritičkog, prodemokratskog mišljenja u jednopartijskom državnom uređenju koje je tonulo u sve dublju krizu.

Jedino jasno pamtim da sam se u nekom času odvažio da mu kažem kako je „Vreme čuda“ bila prva njegova knjiga koju sam pročitao.

Našao sam, naime, kao maturant, pomenutu knjigu u biblioteci moje majke, imam i danas to izdanje, išarano i raspadnutog poveza (sa predgovorom mladog Ratka Božovića), i moram da priznam – što Pekiću onda, naravno, nisam rekao – da sam je čitao sa priličnim naporom.

Kao dete odraslo u ateističkoj sredini o „Bibliji“ nisam znao gotovo ništa, pa sam malo šta i razumeo, ali me je, uprkos tome, privukao sam jezik (što kasnije neće biti prva vrlina Pekićeve proze), bogat i gust do pucanja, i, posebno, snaga mašte i fantazije koja se tim jezikom isijavala.

Godinama kasnije, kada sam se razabrao i u Pekićevim knjigama i u „Bibliji“ i u književnosti, poželeo sam da napišem, kao posvetu velikom piscu, pastiširajući njegov stil, i koristeći se njegovim rečima i rečeničnim obrtima, priču koja bi zbivanjima prethodila „Vremenu čuda“.

Da budem sasvim precizan – priču određenu mitskim pravremenom kada ljudska svest još ne može da se uobliči jer joj nisu jasne koordinate sveta u kojima se pojavila, ali koja sluti čas božanske objave, priželjkuje je i traga za njom ne znajući šta zapravo traži, i najzad se suočava, neznavena, sa praznom Golgotom.

Pisao sam tu priču u više navrata, eno je, stoji i dalje nedovršena, valjda ću je jednom privesti kraju.

I rekao sam Pekiću da mi „Vreme čuda“ – hoteći da pohvala ne ispadne baš sasvim konvencionalna – kako je ta njegova prva knjiga u svemu različita od svega što je kasnije napisao, i jezikom, i temom, i formom.

A on mi je, sasvim mirno, kao da govori o nekom petom i devetom, a ne o sebi i svojoj knjizi (pisci su, gle i hm, čudesnog li otkrića, osetljivi na svoje radove), uzvratio da tu knjigu smatra promašajem i da bi je se sada, u tom času, lako odrekao.

Ostao sam zatečen, nisam se usprotivio, nisam ni pokušao da ga razuverim (ko sam ja da to činim!?), da ublažim odrešitost iznenadnog suda, ali sam beskompromisnost tog stava upamtio, jednom zauvek, i posle na njega pomislio svaki put kada bih se dohvatio svoje priče, pokušavajući da se izborim s njom, i da u njoj sačuvam odjek na „Vreme čuda“.

U taj par je već neko ušao u redakciju i svakodnevica je krenula svojim tokom. (U jednom ranijem zapisu, ubrzo posle tog susreta, napisao sam: „Sa Borislavom Pekićem progovorio sam u životu svega nekoliko rečenica.

Sasvim običnih, neke srede ili petka, početkom 90-ih, u redakciji „Književnih novina“, o tekstu koji je nameravao da napiše.

Bio je odmeren, otmen, gospodstven i tih, u stvari, više je slušao nego što je govorio. Kada smo ga otpratili do vrata naslućivali smo da je među nama bio čovek koji je demonizam svog talenta pretvorio u apostolsku misiju.)

Druga dva susreta bila su mnogo kraća, ali ih razgovetno pamtim zbog nekoliko izgovorenih Pekićevih rečenica.

Koju sedmicu nakon našeg razgovora i upoznavanja u redakciji „Književnih novina“, prizor je naglavce promenjen.

Sada sam ja, bez kucanja, uleteo u redakciju, tamo su sedeli Pekić, Perišić i još neko, ne sećam se više ko, može biti još poneki urednik ili pisac namernik, i posle mog pozdrava Perišić me je, kakav je već bio, odmah presreo strogim, nabusitim pitanjem da li sam dovršio i doneo obećani tekst.

Mada sam vruć na posao, nikada nisam voleo da pišem tekstove po narudžbini, a Perišić me tih dana baš ubeđivao da napišem jedan tekst do kojeg je njemu iz nekog posebnog razloga bilo stalo.

Stalno sam odlagao trenutak kad ću to učiniti, gnezdio se, pisao nešto drugo, izgovarao se, sve bežeći od datog obećanja.

I kako nisam doneo tekst ni tog puta (kasnije sam ga ipak napisao) rekao sam Perišiću, isto tako osorno, kao da mu vraćam servu, čekaj malo, moram da se usedim, probao sam i juče, sat vremena sam uvlačio i izvlačio papir iz mašine, ali ne ide, pa ne ide.

Na to je Borislav Pekić, koji je do tada mirno slušao naš uzavreli razgovor, kratko rekao, prenosim gotovo od reči do reči: – Znate, ja sa tim nemam nikakvih problema.

Kad sednem da radim, onda sednem.

I ako ne ide sat, dva, tri ili četiri, posle toga, u nekom času, samo treba biti dovoljno strpljiv, ipak krene.

Od tog susreta pamtim još samo da smo se nasmejali, mada je Perišić, moj dragi nabusiti Miodrag, koji nikome nije ustupao, sigurno morao još nešto da doda.

To je otišlo u dim. Kao i mnoge naredne godine koje su pojeli skakavci.

Treći susret bio je najkraći, zbio se u martu 1991. o onoj studentskoj pobuni koja je kasnije dobila ime „plišana revolucija“. Demokratska stranka bila je formirana, Pekić je podržavao studente. Jednog od tih dana dok smo se okupljali kod Terazijske česme, Perišić mi je u prolazu rekao – Idem da se vidim sa Pekićem, da popijemo piće, ako hoćeš, možeš sa mnom da ga pozdraviš.

Otišli smo u neki lokal na Obilićevom vencu, Pekić je ušao minut-dva posle nas i priključio nam se za stolom. Prišao je konobar da nas usluži, obratio se Pekiću prezimenom: – Izvolite, gospodine Pekiću, šta biste popili?

– Da kojim slučajem nemate viskija? – upitao je pisac „Zlatnog runa“ (za tu sagu glasao sam u izboru za roman decenije na RTS-u), onim svojim karakterističnim poluironičnim tonom, poluironičnim stoga što je kriza snabdevanja robom u Srbiji već poprimala dramatično ubrzanje, da bi se koju godinu potom pretvorila u potpuni užas, u bedu, sunovrat, košmar, u stanje za koje do dana današnjeg niko nije uspeo da pronađe pravo ime.

Pekićevo pitanje moglo je da znači i „pa, valjda znate šta pijem, moram li to uopšte izgovoriti“, ali je isto tako moglo da znači „da li ste se kojim slučajem ipak u toj nestašici snašli za neku bocu“.

Mladi konobar je gotovo trijumfalno izjavio: – Gospodine Pekiću, imamo nekoliko vrsta viskija. Pekić mu je na to slavodobitnički uzvratio: – Sjajno, izgleda da sam došao na pravo mesto. (Popili smo taj viski, ja sam zahvalio, pozdravio se i otišao, oni su ostali da bistre politiku.)

Godinu i neki mesec potom, u kasno leto 1992, na naslovnoj strani „Književnih novina“ izašao je moj nekrolog Borislavu Pekiću, pod naslovom „Okean Pekić“.

I posle se taj okeanski kvalifikativ proširio toliko i tako da se danas i ne zna ko ga je smislio.

A i zašto bi neko to uopšte znao.

Važno je da je bespogovorno tačan.

***

Sa njegovom smrću, umrlo je dvanaest srpskih pisaca. Apostolski broj. I svi su se oni zvali – Borislav Pekić.

Borislav Pekić – romansijer. Borislav Pekić – pripovedač. Borislav Pekić – hroničar.

Borislav Pekić – novelist. Borislav Pekić – memoarist. Borislav Pekić – dramski pisac. Borislav Pekić – TV i radio-dramski pisac.

Borislav Pekić – filmski scenarista. Borislav Pekić – „science fiction author“. Borislav Pekić – pisac utopija i antiutopija. Borislav Pekić – pisac dnevnika. Borislav Pekić – esejist, publicista i feljtonist. NJegovo delo, po obimu, dubini i vrednosti gotovo da zasniva celu jednu samostalnu književnost, okean i kontinent na prastaroj i nesamerivoj planeti pisanja.

„Terra pekicsiana“ stvorena je, Božijom providnošću, na srpskom jeziku, ali je sam pisac, valjda opet po nekom višem diktatu sudbine, svuda bio stranac i gost. Završavajući „Poslednja pisma iz tuđine“, dok je zbrajao svoje godine provedene u Engleskoj, napisao je:

„Hteo bih da sam u Engleskoj nešto naučio, da sam od nje nešto dobio, da mi i ovih dvadeset godina nisu pojeli skakavci. Hteo bih to i ako znam da ni u tuđinu nisam otišao da nešto steknem, već nešto da izgubim. Upoznajući tuđu tuđinu, htedoh da izgubim svoju, da vidim kako je biti stranac u tuđoj zemlji, pošto sam stranac bio u sopstvenoj, i sve to da bih joj se jednom, ako uspem, vratio kao domorodac.

Nisam uspeo.

Uspeo sam samo da se kao stranac i ovde i tamo odomaćim. Da postanem stranac svuda. Najpre sam bio prinudni stranac, i to je bolelo. Kad postadoh dobrovoljac u stranstvovanju, stranac po izboru, bol je uminuo. Shvatio sam da je stranstvovanje moja priroda, moja sudbina. Da ću svakad i svuda biti – stranac. I da ću, s Ničeom, smeti reći:

‘O samotnosti, samotnosti, zavičaju moj!'“

Dimitrije Mitrinović, Rastko Petrović, Jovan Dučić, Miloš Crnjanski, Danilo Kiš, Borislav Pekić i mnogi drugi, podjednako oni znani i oni sasvim zaboravljeni. Češće nego što bismo to mogli smatrati uobičajenim, jer pisci su, po prirodi svojoj, lutalice i bezdomnici, srpske književnike XX veka tresla je zimomora prisilnog ili „dobrovoljnog“ izgnanstva.