Uvek se rado setim čestih odlazaka na Kopaonik, na skijanje zimi i provođenja letnjih meseci u Rovinju. Za ta dva mesta me vezuju najlepše uspomene iz detinjstva.

***

Od prvog do četvrtog osnovne smo imali divnog razrednog Dragana Anića.

A zahvaljujući Fejsbuku, od pre nekoliko godina sam se ponovo povezala i sa nekolicinom ljudi iz osnovne škole. Koliko mogu da procenim preko ovog virtuelnog druženja, dobro su i to mi je jako drago. Kad sam bila na samom početku VI osnovne, odselili smo se u Ameriku. Nisam se vraćala do fakulteta.

***

Odselili smo se u Ameriku krajem 1981. Školovanje u Americi me je naučilo da razmišljam i postavljam pitanja umesto da učim napamet. Tamo sam naučila i da, ako mi se nešto ne sviđa i ako verujem da to treba promeniti, to i pokušam. U prvom srednje sam probala kako to izgleda organizovanjem protesta protiv nuklearnog naoružanja, povezujući nekoliko gimnazija iz našeg i okolnih gradova.

***

Kako sam preskočila razred u osnovnoj i završila III i IV srednje škole za godinu, nekoliko dana pred 17. rođendan počela sam studije molekularne biologije na Univerzitetu Kornel (Cornell). Međutim, tokom te prve godine sam više vremena provela na predavanjima genijalnog Karla Sagana i na protestima protiv režima aparthejda u Južnoj Africi nego na svojim predavanjima, shvativši da ta oblast možda ipak nije baš za mene. Nisam se pokajala iako i dan-danas rado pročitam vesti i poneki stručni članak o najnovijim istraživanjima iz oblasti prirodnih nauka.

***

Kad sam konačno odustala od biologije, a u želji da postanem novinarka, upisala sam Pravni fakultet. Baš nekako u to vreme je i Milošević odlučio da nam se umeša u živote… NJegova mašinerija je počela polako ali nezaustavljivo da pali požare i valja zlo.

***

Učlanila sam se u Savez reformskih snaga Jugoslavije i glasala za Ivana Đurića. Mama je bila članica Evropskog pokreta i ja sam joj se povremeno pridruživala na njihovim sastancima. Dok se sve polako ali sigurno i sve brže kotrljalo ka ivici ambisa.

***

U martu 1991, po povratku sa skijanja u Kazahstanu, otišla sam direktno na sastanak studenata koji su prethodnih dana bili na Terazijama. Nedugo zatim, osnovali smo Forum Terazijskog parlamenta kako bismo nastavili da insistiramo na ispunjenju zahteva studenata.

***

Bili smo baš naivni 1991. Dva puta smo odlazili u Hrvatsku u očito neuspelom pokušaju da se spreči rat. Nismo još bili svesni učinka četvorogodišnje sistematske propagande.

***

I onda kreće ludilo. Borovo Selo, Plitvice… Lazar Stojanović, Stojan Cerović, LJubica (čijeg se prezimena, nažalost, ne sećam) i ja odlazimo u Zagreb, pa u Knin, na razgovor sa Jovanom Raškovićem i dvojicom srpskih poslanika u hrvatskom parlamentu.

***

Rašković je bio neverovatan licemer. Izgledao je kao dobroćudni lekar, a zapravo bio ideolog nacionalizma koji je sve te ljude, i nas zajedno sa njima, gurnuo u propast. Pričao je jedno na sastanku na kome smo bili samo mi, gosti, drugo na ručku gde je bilo još zvanica, treće na pres- konferenciji koja je usledila, a četvrto na popodnevnoj tribini.

***

Tokom čitavog dana dok smo bili u Kninu, lokalni radio je neprestano i, ispostaviće se, potpuno lažno, „izveštavao“ o „hiljadama Zengi koje su se uputile i samo što nisu stigle u Knin“.

***

Milan Babić je odabrao baš tu tribinu u prepunom Domu armije da pokuša da izvrši prevrat, te je održao govor i pozvao sve da izađu iz sale. Pridružila mu se samo grupa sa kojom je i ušao. NJegov pravi učinak, zahvaljujući kojem je završio u Hagu, doći će kasnije.

***

Nikad neću zaboraviti i jednu jako tužnu i preplašenu gospođu koja nam je prišla na izlazu i zahvalila nam što smo došli, rekavši kako ona, Srpkinja, ne zna šta da radi, jer je njen suprug Hrvat a sinovi su, zbog toga, postali neprijatelji jedan drugom.

***

Godina 1992, studentski protest i još jedan naivan i bezuspešan (ali neophodan) pokušaj da se zaustavi zlo. Reakcija tadašnjih vlasti… među kojima su bili neki od ljudi koji su danas na najvišim funkcijama… bila je kukavička. U klasičnom pokušaju zastrašivanja, bacili su nam bombu sa suzavcem u kuću u kojoj smo živeli, a propagandna mašinerija RTS je preko jednog od tadašnjih sejača zla, Stefana Grubača, objavljivala kako studentski protest u Beogradu vode hrvatski nacionalisti – moj otac i ja.

***

Usledili su neprestani, danonoćni preteći pozivi. Bombom se kasnije hvalio jedan od sada već pokojnih šefova policije Beograda. Usledila su i privođenja nekih ljudi i prebijanje jednog od onih koji su pomagali studentima.

***

Godina 1993, Sarajevo. Želela sam da vidim svojim očima šta se tamo dešava i uspela da dobijem „tezgu“ kao prevodilac nekim stranim novinarima. Dok smo čekali akreditacije u medijskom centru na Palama, u prostoriju su ušla dva uniformisana čoveka zastrašujućeg izgleda. Jedan od njih je ugledavši italijanskog novinara u veoma šarenoj jakni na kojoj je pisalo „TV“ rekao: „Vidi ovog, njega sam juče imao na nišanu i htedoh da pucam, ali mi je bila smešna ta njegova jakna pa sam odlučio da ga ne ubijem.“ Italijan ga, srećom, nije razumeo.

***

Na putu sa Pala ka Sarajevu smo u jednom trenutku zastali. Pored nas je bilo ukopano artiljerijsko oruđe sa cevima uperenim ka gradu, koji je bio kao na dlanu ispod nas. Kad smo stigli do Vraca, ponosno su nam pokazali snajperska gnezda odakle su pucali na ljude u gradu. Sve je bilo kristalno jasno. A krajnji učinak višegodišnje opsade sam kasnije u detalje saznala kroz suđenja u Hagu.

***

Radeći u Sačiju od 1993. do 1997. naučila sam jako puno i stekla predivna prijateljstva koja traju i danas. Tragična ekonomska i opšta situacija u to vreme imala je jednu pozitivnu nuspojavu. Sači je kao dobro vođena reklamna agencija bio solventan i pokojni Dragan Sakan je uspeo da tamo okupi veliki broj talentovanih ljudi iz raznih oblasti – filmskih radnika, likovnih umetnika, dizajnera, pisaca, ilustratora, ali i account menadžera i ljudi koji su se bavili finansijama. Ja sam imala tu sreću da su me primili na konkursu.

***

Krajem 1997. sam otišla u Hag, na tromesečni ugovor. Ostala sam skoro 14 godina, prvo kao prevodilac, pa kao zamenik šefa službe za outreach, i konačno – portparol Tužilaštva.

***

U prvih par godina sam odlučila da nastavim svoje studije prava te sam završila magistarski iz oblasti međunarodnog javnog prava. Teza mi je bila na temu međunarodnog krivičnog prava i objavljena je u knjizi Nadnacionalno krivično pravo, čiji sam koautor. U Hagu sam upoznala i svog divnog supruga.

***

Sećanja na Hag su uvek pomešana – puno lepih trenutaka, divnih prijateljstava i profesionalnih izazova – meša se sa jezivim zločinima kojima smo kroz svedočenja na suđenjima bili izloženi svaki dan.

***

Odlično se sećam Miloševićevog hapšenja. Tada smo svi mi koji smo radili u pres-službi i outreach-u satima sedeli, nestrpljivo očekujući da stigne, što se konačno i desilo tog 29. juna 2001, u 1:24 po ponoći.

***

Sećam se i Miloševićevog prvog pojavljivanja u sudnici i uzbuđenja koje sam osećala kada sam ga konačno videla tamo gde je jedino i pripadao – na optuženičkoj klupi. Samo što ga ja smatram odgovornim i za mnogo više od onoga sto mu je Tužilaštvo stavljalo na teret.

***

Sećam se i Miloševićeve smrti. Vratili su me sa gejta na aerodromu u Amsterdamu, kako bih pomogla tadašnjem sekretaru Haškog tribunala da se sporazume sa pokojnom Mirjanom Marković i obavesti je da joj je suprug preminuo.

***

Daleko najzanimljiviji i najizazovniji deo posla u Hagu je bio u Tužilaštvu. Prvo sa Karlom del Ponte, kasnije i sa Seržom Bramercom, a sve vreme sa starijim kolegama, tužiocima, od kojih sam svakodnevno učila nešto novo.

***

Sa Karlom je bilo jako zanimljivo raditi. Ona je puna energije i ogromne lične hrabrosti. Bilo je posebno zadovoljstvo prisustvovati njenim sastancima sa moćnim stranim političarima koji nisu navikli da ih iko opominje na bilo kakve obaveze, a naročito ne na moralne. Jako je bilo zanimljivo prisustvovati i nemuštim pokušajima mnogih naših političara da joj mažu oči raznim providnim pričama o potrazi za zločincima poput Karadžića, Mladića i sličnih.

***

A onda je 2008. konačno uhapšen Karadžić u obliku nadrealnog dr Dabića. Nedelju dana se čekalo na njegovo prebacivanje u Hag, a poziv da je konačno ipak poleteo ka Holandiji stigao je usred noći. Kombinacija Karadžićevog bizarnog alter ega, činjenice da je bio jedan od dva, u tom trenutku, možda i najnotornija begunca, njegovog pritvora u Beogradu i toga da se sve dešavalo u letnjem periodu – doprinelo je da je njegovo hapšenje danima bilo udarna vest na nebrojenim domaćim i stranim medijima. Meni, portparolu u to vreme, telefon je danonoćno zvonio.

***

Jako sam ponosna na to što sam imala priliku da doprinesem radu Haškog tribunala. Što više vremena prolazi, i što više iskustva stičem, to sa većim poštovanjem gledam na profesionalnost velike većine ljudi koji su radili u Hagu.

***

Nažalost, na celom području bivše nam domovine vodi se sistematska kampanja protiv Haškog tribunala i neprestano se šire laži o njegovom radu. To uglavnom čine upravo oni koji su i sami na razne načine učestvovali u uništavanju bivše Jugoslavije i njenih stanovnika. Sve to ima za rezultat da ljudi u Srbiji, na primer, imaju sve nerealnije i nerealnije viđenje sopstvene prošlosti. Skoro tridesetogodišnje ponavljanje ratnohuškačke propagande iz ranih devedesetih u svim glavnim medijima čini da sve veći broj ljudi u Srbiji, a isto je i u Hrvatskoj i BiH, ima sve manje realnu sliku o ratovima i šta se u njima zapravo desilo.

***

U tome je jedan od najvećih problema sa Haškim tribunalom i svim sličnim institucijama. Sva ta izuzetna činjenična građa stoji na milost i nemilost samozvanim ekspertima čiji je jedini cilj kako da, u očima čitalaca ili gledalaca, dovedu u pitanje i obesmisle nepobitne činjenice o stravičnim zločinima koji su počinjeni u naše ime.

***

Drugi veliki problem je taj što se predmeti u kojima tužilac nije uspeo da nađe dovoljno dokaza kojima bi sudije, izvan svake razumne sumnje ubedio da je optuženi kriv, koriste kao dokaz da se ništa nije ni desilo, ili da ta osoba nikad ništa loše nije učinila. I to što su mnogi ostali nekažnjeni.

***

Početkom 2011. sam se preselila u Bejrut, da radim za Specijalni tribunal za Liban. Fascinantna i prelepa zemlja puna divnih ljudi. Nažalost, ima i puno kontrasta i mnoge stvari ne funkcionišu kako treba… recimo, nema redovnog snabdevanja strujom i vodom… ali je Bejrut i pored toga svetski poznat po restoranima, klubovima i veoma zanimljivom „noćnom životu“. Stravičan rat u Siriji i priliv milion i po izbeglica nisu poboljšali situaciju.

***

Kao šefica outreach-a radim sa advokatima, predstavnicima nevladinih organizacija, profesorima i studentima na širenju znanja o međunarodnom krivičnom pravu i sudstvu. U zemlji u kojoj ljudi, s pravom, nemaju poverenja ni u međunarodnu zajednicu, ni u sudstvo kao takvo, taj posao je prilično izazovan, a samim tim, i izuzetno interesantan.

***

Od prošle godine, uz posao predajem i međunarodno javno i međunarodno krivično pravo na American University of Beirut i American University of Science and Technology. Malo po malo, pišem i doktorat. Tema je usko vezana za to čime se bavim.

***

*Život u Libanu je ulepšan i činjenicom da sam zimi svakog vikenda na skijanju, koje mi je sat vremena od kuće, a preko cele godine sam za pola sata na moru.

***

Situacija na području bivše Jugoslavije mi se čini beznadežnom, sa eventualnim izuzetkom Slovenije i Makedonije. Grupa zlih i za pozitivno delovanje nesposobnih ljudi na vodećim mestima, povampirila je aveti devedesetih i pomoću njih ljude širom bivše Jugoslavije drži kao taoce svojih pogubnih politika. Žao mi je što je to tako, ali, nažalost, ne vidim nikakvo svetlo na kraju tunela. Takođe, imam utisak da konstantno insistiranje na statusu žrtve… što je deo kontinuirane ratnohuškačke propagande… čini da se ljudi tako osećaju u svim oblastima života. I to stvara utisak da većina ljudi kod nas stalno kuka kako im je neko drugi kriv za sve što im u životu ne ide kako bi želeli.

***

Duboko verujem u neophodnost krivičnog gonjenja i utvrđivanja nepobitnih činjenica kroz veoma temeljan sudski proces. Ali, naučila sam da to nikako ne može biti dovoljno. Sudovi moraju da investiraju ogromne resurse u borbu za ispravno razumevanje toga što rade. Nije, nažalost, više dovoljno voditi fer suđenja. Mora se neprestano objašnjavati proces, ukazivati na utvrđene činjenice i stalno se tim činjenicama suprotstavljati revizionistima. Shvatila sam da „pravda“ zapravo ne može da se ostvari bez primene i drugih mehanizama tranzicione pravde, kao što su komisije za istinu i pomirenje, reforme bezbednosnih službi i reparacije za žrtve. Na žalost, u bivšoj Jugoslaviji dok se ratni zločinci veličaju i, uz kršenje Ustava, sede u Parlamentu, veoma smo daleko od bilo kakve ideje „pravde“.

O sagovornici

Olga Kavran je pravna ekspertkinja, rukovoditeljka Outreach and Legacy službe u Specijalnom tribunalu za Liban. Prethodno je trinaest godina radila u MKSJ, kao prevoditeljka, zamenica koordinatora Outreach programa i portparolka tužioca. Pre MKSJ radila je u oblasti marketinga i odnosa sa javnošću u kompaniji Saatchi & Saatchi Advertising, gde je dobila brojne nagrade. Magistrirala je u oblasti međunarodnog javnog prava, specijalizujući međunarodno krivično pravo, na Leiden Univerzitetu u Holandiji. Objavljivala je i predavala na temu međunarodnih krivičnih sudova i tribunala i međunarodnih krivičnih postupaka. Predaje Međunarodno javno i Međunarodno krivično pravo na American University of Beirut i American University of Science and Technology. Govori engleski, francuski, srpskohrvatski i služi se arapskim jezikom.

Povezani tekstovi