Osnovni uzrok problema Srbije je izostanak uključivanja u proces evropske integracije

Kreatori državne politike Srbije su se opredelili za koncept energične borbe protiv nezavisnosti Kosova, predlažući kao rešenje njegovu suštinsku autonomiju. U životu čoveka, naroda ili države suština i jeste često važnija od forme. Recimo, Srbija formalno 1999. godine nije bila pobeđena u ratu sa NATO-om, ali u suštini jeste. Po Rezoluciji 1244 Srbiji nije formalno oduzet suverenitet nad Kosovom, ali u suštini jeste jer je morala da povuče svoju vojsku, policiju i organe uprave sa Kosova, a sa povlačenjem države najveći deo srpskog stanovništva je i suštinski napustio južnu pokrajinu. Srbija u ovom trenutku traži da ostvari svoj formalni suverenitet nad Kosovom, nudeći mu suštinsku autonomiju, mada naši eksperti, savetnici i političari nisu do kraja odredili njen sadržaj. Koncept autonomije podrazumeva da autonomna oblast dobije manji ili veći stepen samostalnosti u tretiranju lokalnih problema, ali istovremeno podrazumeva i da centralna vlast na neki način vrši svoj suverenitet. U ovom našem slučaju minimum suvereniteta koji bi Srbija morala da ustanovi nad Kosovom jeste kontrola državne granice sa Albanijom, Makedonijom i Crnom Gorom, čime bi se srpska vojska vratila među neprijatreljski nastrojeno većinsko albansko stanovništvo. Autonomno Kosovo u sastavu Srbije zahtevalo bi da se građanima Kosova dozvoli da se slobodno kreću i naseljavaju unutar njene teritorije, što bi pak značilo da bi vremenom Albanci naselili Beograd, Kruševac, Niš, Prokuplje i druge gradove. Prema konceptu suštinske autonomije koju je izneo ministar spoljnih poslova gospodin Drašković, država Srbija bi bila nadležna za vođenje spoljne politike Kosova. Sa demokratskog stanovišta međutim je neprihvatljivo da dva miliona ljudi u pokrajini bude podvrgnuto spoljnoj politici o kojoj ne mogu da se izjasne. Stoga bi kad-tad Srbija morala da uključi predstavnike Kosova u svoj politički sistem tj. u skupštinu i u vladu. Imajući u vidu visok natalitet albanskog stanovništva na Kosovu nije nemoguće da bi za deceniju ili dve današnja srpska postala srpsko-albanska država. Kad se sve sabere i oduzme postavlja se pitanje da li suštinska autonomija Kosova unutar Srbije, suštinski odgovara Srbiji i srpskom narodu.
Na međunarodnom planu o rešavanju kosovskog pitanja u Savetu bezbednosti UN formalno odlučuju Rusija i Kina, a suštinski SAD i Evropska unija. Jedna super sila ne može sama da upravlja današnjim svetom i zato, na primer, Kina ima izvestan uticaj na razvoj događaja u Aziji (Tajvan, Tibet, DNR Koreja) a i Rusija koja se u vojnom i političkom smislu povukla sa najvećeg dela evropskog kontinenta ima izvesnog uticaja na događaje u Ukrajini. Kreatori srpske spoljne politike međutim godinama kao da ne mogu da shvate da su posle rušenja Berlinskog zida 1989. godine SAD preuzele u potpunosti nadležnost da se staraju o bezbednosti i uređenju Evrope, podstaknuvši političku i ekonomsku integraciju evropskih država unutar njihovog saveznika Evropske unije. Domaći eksperti i političari kao da izbegavaju da izvuku odgovarajuće zaključke iz činjenice da se oko naše zemlje nalaze države koje su u većoj ili manjoj meri integrisane u zapadnu vojnu alijansu, odnosno koje na svom tlu imaju više ili manje izraženo vojno prisustvo NATO-a (Hrvatska, Rumunija, Bugarska, Makedonija, Grčka, Albanija, BIH, Italija i okupirano Kosovo). Imajući u vidu odnos snaga u okruženju, postavlja se pitanje u čemu je svrsishodnost strategije oslanjanja na Rusiju u rešavanju pitanja Kosova i zašto se zanemaruju moguće dugoročno štetne posledice te strategije po srpske interese, posebno ako imamo u vidu verovatno proglašenje nezavisnosti Kosova u narednom periodu. Odgovor na prethodno postavljena pitanja ne treba tražiti samo u prevaziđenosti društvenih nauka u Srbiji i zastarelim shvatanjima njene inteligencije, već i u prirodi kosovske teme koja je sa svojim istorijskim i mitskim odlikama manipulativna, glasački isplativa i politički upotrebljiva, budući da skreće pažnju sa godinama nelečenih „rak-rana“ našeg društva kao što su siromaštvo, nezaposlenost, niska stopa proizvodnje, korupcija, politička izolacija, nizak natalitet, katastrofalna putna infrastruktura itd… Osnovni uzrok naših stvarnih problema jeste zapravo izostanak suštinskog uključivanja Srbije u proces evropske integracije.
Srbija nije imala pravog kreatora svoje evropske politike, a ni danas ga na žalost nema. Pravi je trenutak da se na primer skrene pažnja naših političara na predsedničke izbore u Francuskoj i pobedu kandidata desnice Nikole Sarkozija. Sarkozi je već održao sastanke sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel i sa britanskim premijerom Tonijem Blerom na kojima se nezvanično dogovorio oko usvajanja tzv. pojednostavljenog teksta evropskog ustava u parlamentima država članica Unije. Novim ugovorom u oblasti evropske integracije bi se izvršila reforma institucionalnog sistema Unije, čime bi bilo pojednostavljeno usvajanje evropskih zakonodavnih propisa, uvedeno mesto predsednika i ministra spoljnih poslova EU, dodeljen status pravnog lica EU u međunarodnim odnosima itd… Sa reformom institucionalnog sistema Unije biće otklonjena suštinska prepreka za prijem novih država članica, a tu je reč pre svega o državama jugoistočne Evrope među kojima prednjači Republika Hrvatska. Prijem Hrvatske u Evropsku uniju će, ako Srbija u najskorije vreme ne potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Unijom, još više da ojača osećaj izolacije i beznađa kod naših građana. Iskreno se nadam da pojedini domaći stručnjaci za spoljnu politiku i doškolovani eksperti za evropsku integraciju neće ponoviti lošu predstavu iz perioda pred i posle pristupanja Rumunije i Bugarske Evropskoj uniji. Naime, od 2001. godine sam u svakoj prilici pokušao da skrenem pažnju na izvestan i relativno brz ulazak ove dve države u Evropsku uniju, kao i na opasnost od izolocije naše zemlje usled njene neadekvatne evropske politike, ali su mi mnogi lakonski odgovarali da Bugarska i Rumunija neće da pristupe Evropskoj uniji ni za 30 godina. Nakon prijema Rumunije i Bugarske početkom ove godine „upućeni eksperti“ su se pojavili u našim medijima da opušteno i bez trunke ljubomore prema Bugarima i Rumunima, sa stručne strane prokomentarišu događaj koji suštinski nikada nisu razumeli.
Autor je profesor evropskog prava na Evropskom univerzitetu u Beogradu i direktor Centra za