Interesovanje za lični život Ive Andrića, skriven od javnosti, primetno raste u poslednje vreme. Šabačko pozorište priredilo je ambicioznu predstavu Kainov ožiljak, po romanu Dejana Stojiljkovića i Vladimira Kecmanovića, o vremenu ambasadorovanja u Nemačkoj, a nedavno je snimljen i TV film o njemu – Proleće na poslednjem jezeru.
I sam nobelovac mnogo toga je tajio, pogotovo za širu javnost, a za novinare je govorio da su piskarala i nehljebovići. Šabački književnik Jovan Rukavina, nakon dugogodišnjeg istraživanja Andrićevog dela i života, u obimnom delu Andrićev tajanstveni svet, čije se drugo (autorsko) izdanje pojavilo ovih dana, donosi odgovore na brojne enigme, i to iz pouzdanih izvora, a vrednost ove knjige je i upoređivanje određenih tema i motiva iz Andrićevog dela sa najznačajnijim svetskim književnicima.
“Knjigu sam odmah dohvatio i našao u njoj mnogo stvari koje drugi nisu istraživali ili se nisu usudili reći. Idu sve okolo. Knjiga je vrlo lijepo napisana, što u nas nije čest slučaj. Poslužit ću se s njom u svom seminaru”, hvalio je svojevremeno ovu knjigu prof. dr Predrag Matvejević. Još jedan značajan proučavalac Andrićevog dela, akademik Predrag Palavestra takođe je imao reči hvale.
“Jovan Rukavina je, nesumnjivo, ogromno mnogo pročitao o Andriću i zadivljujuće, do sitnica, poznaje Andrićevo delo – pa i njegovu ličnu, nedovoljno rasvetljenu biografiju”, komentarisao je Palavestra.
Delo prati Andrićevo odrastanje, školovanje, diplomatsku i potonju književnu karijeru, kao i motive za njegovo stvaralaštvo. U osnovi su brojne beleške, crtice, koje je Andrić sakupljao tokom čitavog života.
“Po celom njegovom radnom stolu razbacane beležnice, uz mnogobrojne ispisane ceduljice, a da je samo on znao na šta je trebalo da ga svaka od njih potseti. Bez njih, kazivao je Andrić, ne bi mogao da sastavi nijednu knjigu”, navodi Leposava Bela Pavlović.
Zato su Znakovi pored puta polaznica, izvor tih dugih Andrićevih putešestvija po istoriji i ljudskoj tragediji. Za širu javnost, međutim, ostale su brojne nepoznanice o ljubavnonm životu, masoneriji, odnosu prema Titu, vlasti…
“Radilo se o kažnjavanju dotičnog, jer ga je tužio masonski brat Gustav Krklec da ima ljubavni odnos sa gđom Krklec. Prijatelj mason koji mi je tu tajnu otkrio, rekao mi je da su takve tugaljive stvari ostavljene Velikom majstoru da ih reši. On je pozvao Andrića, koji mu je priznao tu vezu. Posle toga doneta je odluka o isključenju“, navodi se, recimo, tazlog za izbacivanje iz masonske lože u pismu Bogdana Krizmana, profesora Zagrebačkog sveučilišta, upućenom Kosti Pavloviću.
Na nekoliko mesta pobrojane su i ranije Andrićeve ljubavi iz Zagreba, Krakova, Rima… ali najviše je bio vezan za Milicu Babić, koju je kasnije i oženio.
Potsetimo, Andrić je bio u poslanstvu Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, i potpisnik Trojnog pakta. Posle toga vraća se u Beograd gde piše svoja najznačajnija dela. Kao rafinirani diplomata uspešno se prilagodio novim komunističkim vlastima, a na učlanjenje u Komunističku partiju najviše su uticali Milorad Panić Surep i Rodoljub Čolaković.
Kako se na više mesta navodi, Andrić je bio ikona Titove Jugoslavije, prvi predsednik Udruženja književnika Jugoslavije, a iz partije izlazi u vreme previranja, 1971. godine. Iz beleški Milice Babić je i svedočenje o prijemu kod maršala Tita povodom dobijanja Nobelove nagrade i uručenja ordena SFRJ.
“Nas dvoje smo stigli nešto ranije. Čekamo Veselinova, Crvenkovskog i Dobricu, međutim Tito ulazi, pozdravlja se i seda sa nama dvoma. Kaže Ivi – Vi ste nešto mlađi od mene. Niko u Jugoslaviji ne može biti ni mlađi ni stariji od vas, odgovorio mu je Ivo. Došli su i drugi, predavanje ordena, po čašica šampanjca. Na polasku Ivo se još jednom zahvaljuje. Tito: Pa, Vi ste to zaslužili“!
Uprkos dobrim odnosima sa vlastima Andrić je, međutim, odoleo Titovim omiljenim destinacijama i druženju sa njim na Brionima i Galebu. U ovom delu Rukavina prati i liniju odnosa i poređenja sa Miroslavom Krležom.
Pa tako Krleža ne bira reči: “Da nije bilo Nobela, Andrić bi bio mali nepoznati pisac. Mi smo se razIšli 1919. Ja sam bio komunista, a on je otišao u rojaliste. Predamnom je drhtao kao žaba pred zmijom, u strahu da ga u jednom času ne dohvatim.“
Da zaključimo, u ovoj knjizi sa vrednim svedočenjima o delu i vremenu jedinog jugoslovenskog nobelovca zabeleženi su i poslednji Andrićevi dani. Ostao je bez moći govora.
“On, koji je u Mostu na Žepi zapisao da je u ćutanju sigurnost, u životu bio malorek, a nije voleo da javno ispoljava svoja osećanja, sad je u tom gotovo poslednjem, takoreći predsmrtnom tenutku, imao silnu, neodoljivu potrebu da nam nešto kaže. Kada ostaje samo da se kaže puna i gola istina, bez ikakvog ulepšavanja. Bilo je, međutim, kasno… Jezik ga više nije služio”.
Sam Andrić govorio je da se čitav život pretočio u književno delo. I kad je kao dečak smatrio pred knjižarskim izlozima tu su nastajale i prve ideje i odluka da piše.
“Tu su nicale moje prve ideje, tu se negde, možda u podsvesti, rađala u meni misao da pišem, da budem pisac, tu su nastajale moje nenapisane priče, moji nenapisani romani. Odaću vam jednu tajnu – junak svih tih mojih sadržaja bio sam ja sam”.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
