Foto: Milan Orelj

Govorim na skupu pre šetnje, ali nemam pripremljen govor. Mislim, sve je dovoljno inspirativno, atmosfera i ljudi okupljeni oko zajedničke ideje, pa još na dan kada je naš grad otkupio svoju slobodu. I jeste bilo inspirativno ali nisam rekao sve što sam naumio. Ipak, treba biti spreman. Spremniji nego ikad. („Ako bude sad, neće biti posle. Ako ne bude posle, biće sad; ako neće biti sad, ipak će biti posle. Biti spreman, to je sve.“ „Hamlet“, V čin, scena druga ). Morao sam imati barem teze. Zapravo, nisam rekao ono što mi je bilo najvažnije, a to je da SAMO MENJAJUĆI SEBE MOŽEMO PROMENITI SVET. Ipak, završio sam onako kako sam želeo: „Samo straha treba da se bojimo!“ Hvala Dejanu Dukovskom i njegovom komadu „Duh koji hoda“ jer nas podseća da smo ljudi. Na kraju krajeva, o slobodi je reč.

Subota, 2. februar

Celo pre podne čekam da mi majstor Brane javi da li će stići da popravi moj ruinirani auto. Uveče bi trebali da idemo u Crvenku na premijeru predstave „Slučajna smrt jednog anarhiste“ Darija Foa u režiji mog kolege Igora Pavlovića. Da prekratimo vreme, moja supruga i ja na kompjuteru igramo igricu WOW (World Of Warcraft). Već smo 63. nivo i nema više zezanja. Zahtevi u igrici su sve teži i zahtevniji, pomažemo tamo nekim virtuelnim narodima i bićima da se reše zagađenja, jada, tiranije… Zauzvrat, dobijamo bodove zbog kojih nam raste nivo. Borba nije laka: Alijansa protiv Horde. Puno je onih koji su dobrovoljno pristupili hordi. Najviše ih zabavlja da pokušavaju da nas ubiju (ponekad i uspevaju), i to, samo zato što nismo horda. Nije baš sve tako virtuelno u tom virtuelnom svetu.

No, majstor Brane javlja da je auto gotov. Stići ćemo u Crvenku! 1969. godine u Milanu, podmetnuta je bomba u jednoj banci u kojoj je šesnaest nevinih ljudi izgubilo život. Za zlodelo su optuženi levi anarhisti, uhapšena je i osoba koja je navodno sve organizovala, a onda se optuženik, u sred istrage, na čudan način bacio sa četvrtog sprata policijske uprave i tom prilikom poginuo. Naknadnom istragom utvrđeno je da su atentat počinili fašisti koji su imali veoma jako uporište u policiji, sa nadom da će tako baciti ljagu na anarhiste i da će se državni organi, zbog toga, jednom za svagda obračunati sa njihovim oponentima. Optuženog su sami policajci bacili kroz prozor. Početkom sedamdesetih je po ovom istinitom događaju Dario Fo napisao i režirao narečeni komad. Supruga Darija Foa, glumica Franka Rame, posle toga je brutalno silovana i pretučena od strane šestorice počinilaca. Počinioci nikad nisu bili pronađeni, ali se zna da je predvodnik fašističke organizacije iznenada organizovao proslavu istog dana. Predstava je doživela ogroman uspeh, samo u Italiji videlo je skoro dva miliona gledalaca.

Nedelja, 3. februar

Opet rođendan, ovoga puta moj. Puna 61 godina. To baš i nije neka vest za dnevnik.

„Nedelja popodne, nogometni dan“. Maketa vešala, pretnje predsedniku i njegovoj deci, nekakav „duhoviti“ spot koji bi valjda trebao da naruži opoziciju. Sve sami autogolovi. Nadmoćna ekipa, cela u protivničkom šesnaestercu. Sve je na njihovoj strani: njihova pravila, njihove sudije, zapisničari, delegati, nadoknada vremena, iznuđeni penali, a bogami i publika dovedena autobusima sa raznih strana. I onda, iznenada, neki od njihovih igrača šutne loptu preko celog terena u sopstveni gol. Golmana nigde. Neki kažu da se pridružio navali u želji da i on postigne gol, drugi opet, da je otišao da pije vode. Treći tvrde da je otišao da vidi gde zeka pije vode. Ne znam, ja ga nisam video.

Ponedeljak, 4. februar

Tražio „Zle duhe“, pa naišao na ovo. Bela Hamvaš, iz predgovora „Zločinu i kazni“ F. M. Dostojevskog. Dosta za ceo dan.

„Čovek može sasvim da potone u kvarež bivstva, i ako ne počiniti takozvano krivično delo, neće mu se ništa dogoditi. I to je ono što je za Jevanđelje nepodnošljivo. Ne grehovi, nego ljudi pokvarenog života. Jevanđelje ne posmatra krivično delo, nego da li čovek živi u iskvarenom bivstvu ili ne živi. Ne traži pojedinačne grehe koji mogu biti počinjeni ili ne, nego kakav se napor čini u sred srede iskvarenog bivstva radi njegovog popravljanja. Greh ostaje greh i kvarež bivstva, i to se ne može zabašuriti i ne sme se. Ali rana koju je greh naneo telu bivstva može se izlečiti ispravljanjem. Izuzetak je jedan jedini, onaj koji Jevanđelje naziva grehom počinjenim protiv Svetog Duha, i koji bi se mogao definisati na taj način da je to izdaja bivstva: zlo predstaviti kao dobro, gnusno kao privlačno, nepravdu kao istinu, u našem slučaju onu činjenicu da su dve ruke ubijale i pljačkale, jezik lagao, ali čovek to svaljuje na nepravdu društvenog uređenja… Isključeno je da bilo koji narod sam od sebe odabere teror, diktaturu, eksploataciju, laž, kada mu se otvara mogućnost života pod humanim zakonima… Isključeno je da bilo ko ima međusobno različita mišljenja o normalnoj ljudskoj egzistenciji, i da se toga odriče zbog neke fantazmagorije. Ko od toga skrene, ne treba ga kazniti, nego ga obavezati na ispravljanje. Odgovornost je lična. Društvo se ne može pozvati na odgovornost za nedela. To što društvo nešto, bilo šta da uradi, bezglavo je ništa. Ta misao je socijalni nestašluk. Uvek lična odgovornost. Uvek dve ruke. Zabranjeno je da se odgovornost razvodni u opštem.“

Utorak, 5. februar

Citat iz današnjih vesti sa sajta B92:

Govoreći o glumcima koji su se ogradili od protesta, Vučić je rekao da oni nisu članovi SNS-a i dodao da su, ipak, protiv njih odmah poveli hajku. Rekao je da su to veliki glumci, ali i ljudi koji drže do sebe.

„To govori koliko imate običnih ljudi koji ćute svaki dan i žele dobro svojoj porodici i svom narodu i zemlji“, dodao je Vučić.

Eto: Lepi glumci lepo ćute.

Sreda, 6. februar

Ovih dana probe „Časa anatomije“ po delu Danila Kiša u režiji Andraša Urbana. Uskače glumica koja menja koleginicu zbog porodiljskog odsustva. Neminovno se opet nameću citati, ali citati su ionako bili sastavni deo Kišovog književnog postupka.

Saveti mladom piscu: „Ne idi ni za jednu ideju u smrt i ne nagovaraj nikoga da gine.“

O logorima: „Taj kategorički, ideološki, totalitaristički imperativ optimizma i nije ništa drugo do instrument u rukama zlikovaca. Maleus maleficarum. Da bi se znao ukus mora, kaže Solženjicin, dovoljan je jedan gutljaj. Ja nemam strpljenja za budale, a za pametna čoveka, ovo je dovoljno“

Autor je glumac, prvak Drame Srpskog narodnog pozorišta

Povezani tekstovi