Otvoreni mozaik 1

Za uvažavanje su trud i učinak kad se povodom jubilarnih godina posveti povećana i skoncentrisana pažnja instituciji kao što je Gimnazija Bora Stanković u Vranju.

To se čini povodom obeležavanja 140 godina ove gimnazije, između ostalog, i prigodnom publikacijom – Znamenite ličnosti vranjske gimnazije.

Pred čitaocima je štivo koje se može smatrati otvorenim mozaikom sa još dosta dopunskog prostora za fotografije i biografije ličnosti koje su izostale, kao i budućih poznatijih učenika i profesora po svojim delima, vrlinama i karijerama.

Među srednjim školama gimnazija se smatrala onom koja otvara najviše mogućnosti za najraznovrsniji nastavak školovanja i izbor budućih profesija.

Po predmetima i programima gimnazije su svestrano omogućavale sticanje predznanja za studiranje u više oblasti.

Svako mesto koje je imalo gimnaziju bilo je ponosno na mogućnost da se iz nje iznedre budući stručnjaci, poput inženjera, lekara, ekonomista, pravnika, filozofa, psihologa i drugih profesija koje su zahtevale određeni spektar znanja i opštu kulturu.

Teško je naći mesto u Srbiji koje nije ponosno na generacije gimnazijskih maturanata čije su se fotografije (najčešće sa direktorima, razrednim starešinama i profesorima) u izlozima pojavljivale juna meseca, izložene na panoima u izlozima najvidljivijih radnji i delova grada.

Čuvene su mnoge gimnazije u gradovima Srbije po mnogo čemu, posebno po profesorima i učenicima.

Među njima je svakako Vranje, sa svojom Gimnazijom Borisav Stanković.

Osim okrugle godišnjice, povod za publikaciju Znamenite ličnosti vranjske gimnazije bila je i potreba da se, i na taj način, nešto šire i više sazna o onim ličnostima koje su, svaka na svoj način, bile povezane u različitom vremenu i uslovima, sa ovom pomalo elitističkom školom i delimično kontrapunktom tzv. dualnog obrazovanja.

Kako to često biva ovakvi zamašniji poduhvati teško se privode finalizaciji bez entuzijazma i upornosti ključnih aktera.

Sudeći po početnim stranicama, uz članove Redakcijskog odbora, posebno zaslužni „što je ovo delo izašlo na videlo“  su i Suzana Mišić Stanković, direktorka Gimnazije, i Tomislav R. Simonović, autor najvećeg broja od ukupno 171 urađenih priloga.

Vredni su i nadahnuti prilozi Nele Dimitrijević, Marine Janjić, Mile Đorđević i Nenada Stoiljkovća, koji su omogućili da izdavač ima vredno delo, pre svega, za porodične i javne biblioteke.

Naravno i za sve knjiški radoznale i ljubopitljive.

Azbučnim redosledom od A do Š (osam slova je bez odrednice) akteri su predstavljeni fotografijom i manje, srednje ili više obimnom biografijom.

Pod početnim slovom prezimena mogu se naći ličnosti iz više generacija i profesija.

Korisno je podsetiti se na lik i delo ljudi iz prošlosti poput Ljubomira Davidovića, Radoja Domanovića, Bore Stankovića…

Takođe i na lekare sa vranjskom, beogradskom i inostranom karijerom (Vukašina Antića, Dragana Mikića, Dragana Pavlovića…), elektroinženjere sa visokim dometima u međunarodnoj konkurenciji, poput Časlava Pavlovića i Miodraga Popovića.

Tu su i poslenici u oblasti kultura, kao Slavica Stepanenko (devojačko Milosavljević), Simon Simonović, Miroslav Mihailović, Jovica Dejanović…

Međutim, ličnosti sa biografijama u publikaciji je valjalo biti više.

Bez preterivanja, bar dvostruko više od godina Gimnazije, odnosno, simbolično 280 ličnosti u slici i reči.

Pozitivni primeri i inspiracija za zalaganje učenicima (sadašnjim i budućim) potrebni su više nego što se misli, a sama publikacija bi šire potvrdila svrhu podsticaja da se uvek vredno uči i radi.

Na ukupan povoljan utisak i pohvale (sadržane i u recenziji istoričarke Nade Petrović) koje zaslužuje publikacija ima pomalo i senki.

One se svode na izvesnu metodološku nedoslednost, različitost obima obuhvata biografskih podataka, izostanak dela fotografija, mogućih ilustracija i karikatura, rezimea na stranim jezicima…

Korektan prilog istoričara Jasminke Janjić i Nenada Stoiljkovića o istorijatu Gimnazije, bio bi još upečatljiviji da je potkrepljen sa bar nekim mogućim komparativnim podacima (nekad i sad).

Osnovni podaci o tome, primera radi, koliko je maturanata završilo i fakultet, koliko se po završetku fakulteta vratilo i zaposlilo u zavičaju, koliko je ostalo u mestu studiranja, koliko ih je otišlo u inostranstvo, koliko je održavalo veze sa školom…

Ovakvi podaci bi doprineli da se značaj, ne samo, vranjske Gimnazije, vrednuje u više dimenzija kao „odskočne daske“ za uspešno najviše školovanje, a time i kvalitetnije zapošljavanje na složenijim poslovima, što ima odraza na održivi lokalni razvoj.

Tada bi mogla da se peva nova pesmica – Vrla škola – vrli direktor – vrli profesori – vrli gimazijalci, i obrnuto. Mozaik je postavljen (2021) za sledeća proširenja.