Pre tri godine (2017) navršilo se ravno dve hiljade godina otkako je rimski pesnik Publije Ovidije Nazon nestao sa lica zemlje.
Ipak i danas nas on uvlači u svoju očaravajuću orbitu i u izvesnom smislu i danas saodređuje zbivanja u književnosti i umetnosti.
Ovidije nije samo jedan od najznačajnijih evropskih autora, već ide u patrijarhe literarne moderne.
Kao autor Ovidije je eksperimentisao u različitim estetskim formatima, preobražavajući svoje tekstove i razvijajući ih, svakoga puta na novi način, osiguravao dugovečnost svojih književnih dela.
Tako je on sazdao nadvremena literarna dela, postavši u evropskoj kulturi jedan od njenih najvećih neimara.
Gde kod da kročimo, u bilo koji muzej ili umetničku galeriju da stupimo: negde se uvek nađe slika, čiji siže ilustruje neki od motiva Ovidijevih Metamorfoza, bilo da je reč o mitu o Dedalu i Ikaru ili o kakavoj ljubavnoj pustolovini Jupitera.
Iz ovog epa do danas su ostali čuveni odlomci o preobražaju Dafne u lovorov cvet, o ljubavi Pirama i Tizbe, o Jasonu i Medeji, o Niobi, idilična novela o Filemonu i Baukidi, te mit o Orfeju i Euridici.
Generacije učenika i studenata latinskog su se borili sa njegovim briljantnim heksametrima.
Publije Ovidije Nazon (lat. Publius Ovidius Naso) rođen je 20. marta 43. godine stare ere u Sulmoni u blizini Rima, a umro je 17. godine nove ere, ravno pre dva milenijuma.
On ide, pored Horacija i Vergilija, u trijadu najvećih pesnika Avgustovog doba, takozvanog zlatnog veka rimske književnosti.
Ovidije je bio otmeni dendi-poet, ljubimac rimske aristokratije, unekoliko salonski pesnik.
On je bio pesnik savršene versifikacije i izvanredne retoričke tehnike.
U formalnom pogledu Ovidije je pravi virtuoz i odličan predstavnik lake i neiscrpne romanske rečitosti.
Car Avgust ga je sa nepoznatih razloga internirao u jedno periferno mesto na Crnom moru, u današnjoj Rumuniji.
Evo u jednom kratkom tour d’horizon najvažnijih napomena o Ovidijevim književnim delima: Ars amatoria (u tri knjige) i Remedium amoris pokazuju Ovidija kao vrsnog znalca u složenim pitanjima ljubavne strategije i psihologije.
Od ljubavnih pesama treba spomenuti elegije Amores, u kojima je ljubavna lirika začinjena vešto upletenim moralnim maksimama.
Njegov opus magnum su Metamorfoze u 15 knjiga.
Ovaj niz etioloških legendi, koji počinje orijentalnim i grčkim motivima i završava apoteozom Julija Cezara, daje prema uzoru aleksandrijskog pesnika Kalimaha, objašnjenja o preobražajima raznih mitskih ličnosti.
Epsku tromost i opsežnost osvežavaju razne epizode, opisane bogatim i virtuoznim stilom veštog retora i pesnika, kakav je bio Ovidije.
Metamorfoze su nepresušni izvor za evropske slikare i vajare. Šekspir je koristio isti izvor u fantastičnoj igri San letnje noći.
Na isti način napisane su i Fasti u šest knjiga, rimski kalendar za prvu polovinu godine sa opisom svetkovina i običaja.
Na ovom delu radio je Ovidije i u egzilu, ali ga nije dovršio.
Tristia, u pet knjiga, i Epistulae ex Ponto, u četiri knjige, prikazuju slom i bedu ostarelog galantnog Rimljanina, koji do poslednjeg časa moli i čezne za Rimom, čameći u monotoniji pontskog primorja.
Ovidije je, kao rođeni pesnik osobene virtuoznosti i blistave fraze, mnogo uticao na evropsku književnost.
Od njega su učili potonji pesnici kao što su Ariosto, Taso ili Milton.
Za Petrarku, Dantea, Bokača i Montenja on je bio vir magni ingenii / čovek velikog dara.
Šekspir, Milton, Didro, Hegel, Stendal, Bajron, Leopardi, Nerval Ovidija su obožavali. Ko savremenu evropsku kulturu želi da razume, taj ne može da mimoiđe Ovidija.
Umeće ljubavi didaktička je, poetska dvosmislena poezija za ljubavne parove, koja dotad nije postojala.
Njena erotska lakoća i ironična igra ulogama i moralnim pravilima polnih odnosa imale su za pesnika egzistencijalne konsekvence.
U 8. godini posle Hrista, za vreme jednog boravka na ostrvu Elbi, sa svojim prijeteljem Markusom Aurelijusom Kotom, zastao ga je edikt cara Avgusta (rođen 63. pre Hrista), da će morati u izgnanstvo u Tomi, na Crno more, u današnju Dobrudžu u Rumuniji.
Pisati o ljubavi je i politički čin.
Jedno slobodno umeće ljubavi koje dovodi u pitanje tradicionalne uloge i moralne norme je rizično.
Ovo saznanje se ne odnosi samo na rimsku antiku pre 2000 godina.
Ovo Ovidjevo delo i nakon dva milenijuma nakon pesnikove smrti predstavlja provokaciju.
Izdanje Ovid: Umeće ljubavi (Ovid: Liebeskunst, Galiani, Berlin 2017) sa latinskog su preveli Vilhelm Hercberg i Franc Burger.
Priređivač i komentator je Tobijas Rot, Asmus Trauč i Melanija Meler.
Luksuzno izdanje dopunjeno je odličnim komentarima koji čitaoce obaveštavaju o literarnim, mitološkim i istorijskim okvirima i odnosima koje tekst kao takav u opulentnoj meri otvara.
Tome treba dodati i iscrpni pogovor i jedan plan avgustovskog Rima i opsežnu bibliografiju.
Ovi komentari ujedno su i vrelo duha i filološke erudicije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
