Marko Jakšić

Voleo bih da pronađem taj rokovnik. U moru sveopšteg zaboravljanja može biti odličan podsetnik na te ružne dane. Znam samo da ga nisam bacio.

Posle nekoliko dana u prestonici najzad sam se vratio u surovu kosovskomitrovačku realnost. Dan je počeo razgovorom sa jednim od učesnika prve šetnje #1od5miliona u Kosovskoj Mitrovici. On je još jedan u nizu onih koji zbog toga ima probleme na poslu. Otkazi, suspenzije i svi ostali pritisci samo zbog toga što hoćemo da se razlikujemo, saznamo istinu u vezi sa Oliverovim ubistvom i ostvarujemo svoja ustavna prava na slobodu mišljenja, okupljanja, izražavanja i izbora su neobjašnjivo bezumlje. Ove nedelje u svojoj bahatosti puleni Marka Đurića, Gorana Rakića i Igora Simića su otišli korak dalje u razračunavanju sa neistomišljenicima. Kažnjen je čovek koji je učestvovao na protestu u Beogradu. Više puta u toku dana sam čuo konstataciju da se ovako nešto nije dešavalo nikada, ni u vreme Miloševića ili Tita.

Pitam se jesu li ti ljudi svesni da nijedna vlast nije večno trajala? Primećuju li da se i trenutnoj nazire kraj? Misle li oni o tome da bezrazložno ostavljaju ljude bez prihoda i da su već zbog toga neki napustili ovaj grad? Strah, ucene, pretnje, otkazi, suspenzije, zastrašivanja nisu sredstvo za obezbeđivanje ‘jedinstva’ i ne mogu zameniti dijalog. Niti se mogu zaboraviti. U čaršiji sve češće čujem reči: ‘katran’ i ‘perje’…

Sve će se ovo jednom prošlost zvati, ali zlo koje su lokalne paše i subaše nanele ovim ljudima ne sme nikada biti zaboravljeno. Svaka promena vlasti bez lustracije bila bi pogubna.

Subota, 2. mart

Zimske zadušnice. Groblje u Rudaru je poslednje mesto na postbriselskom i od strane Vučića ubijenom Severnom Kosovu gde se može videti stvaran broj ljudi koji živi u Kosovskoj Mitrovici. Zbog te gužve uvek tamo idem po podne. Međutim, izgleda da je lepo vreme motivisalo i druge da urade isto.

Razgovor o politici, razgraničenju, protestima, Vučiću, Srpskoj, suspenzijama i otkazima je postala neizbežna tema čak i na ovakvim mestima. ‘Sukob’, ‘rat’, ‘vojska’ su reči koje se sve češće uvlače u takve razgovore.

Zbog zadušnica smo za sledeću subotu odložili protestnu šetnju. Zahvaljujući tome imao sam malo više slobodnog vremena za ostale aktivnosti kao što je sređivanje stana, čitanje i neki film. Prija. Naravno, ‘pametni’ telefon remeti malo tu idilu. Čestitke na svim mrežama zbog gostovanja u DLZ-u. Eh. Kad bi svi oni znali kako je jednostavan izbor da budeš svoj i slobodan. Čak i u ovom ludilu. Onda bi promene bile nadohvat ruke.

Nedelja, 3. mart

Nedelja je dan za šetnju do Zvečanske tvrđave. Nalazi se na 3 km od centra Kosovske Mitrovice na istoimenom vulkanskom brdu visokom 797 metara sa koje je pogled izuzetan. Osim Mitrovice i Zvečana odatle se vide i Pančićev vrh, čitav masiv Šar planine, deo Prokletija, Hajla, Mokra gora, Rogozna, kao i spomenik na Gazimestanu i TE Obilić. Poslednjih 15-ak godina na Tvrđavi se vijori ogromna srpska trobojka, pa me ponekad asocira na Kninsku tvrđavu.

Usput do tvrđave ćaskam sa Miljanom o potrebi da se pronađe minimum zajedničkog delovanja svih nas koji smo protiv ovog nakaradnog režima i da se sve naše razlike do tog momenta ostave po strani, inače džabe smo krečili. Obojica se slažemo da je to prilično teško.

Na vrhu su, pre nas, ostali drugari planinari i neki studenti. Dok oni ćaskaju o znamenitostima Kosovske Mitrovice koje su ostale južno od Ibra izdvojio sam se malo dalje od njih i 20-ak minuta uživao u tišini. Sve što je lepo kratko traje, ali i to je bilo dovoljno da se napune baterije za nedelju koja sledi. Tome je dodatno doprineo i tradicionalni porodični nedeljni ručak.

Ponedeljak, 4. mart

Neočekivano naporan i stresan dan. Protest planiran za subotu pomeren je za četvrtak. Svi na ovoj strani smo previše osetljivi i netolerantni prema onima na koje smo upućeni u borbi za slobodniju Srbiju, kao i na naše međusobne razlike, dok se na suprotnoj strani tolerišu Gašić, Jutka i slični.

Jedna izostavljena reč u saopštenju pokreta ‘Otadžbina’ je napravila toliki problem da je ugrozila dve nedelje konstruktivnog dijaloga, sam protest u Kosovskoj Mitrovici i razljutila mnoge učesnike prve dve šetnje. Uz dosta truda, i više telefonskih poziva stvari su koliko toliko izglađene. Mislim da je uzrok ovakvih problema u sujetama i sukobu generacija. Nažalost, čini mi se da neki „matori“ političari ne mogu da prihvate činjenicu da je vreme za neke nove klince. I neke nove ideje. Tako je svuda u Srbiji.

Promena ovog režima jedino je moguća uz dosta nervoze, kompromisa i tolerancije. I samo ukoliko se usredsredimo isključivo na dan D… Sat vremena trčanja na fudbalu će i te kako prijati!

Utorak, 5. mart

Jedan od onih dana kada u telefonskim razgovorima potrošiš mnogo vremena. Valja se čuti sa onim ljudima koji su dovoljno hrabri da učestvuju u protestima, ali i sa onima koji su i dalje neodlučni. Ima razloga za optimizam ali i zebnju. Reakcije na najavu šetnje su pozitivnije, ‘veterani’ prethodnih šetnji su nekako opušteniji, a i opozicija je pozvala svoje pristalice da se pridruže protestu. Nema pritisaka nalik onima koji su prethodili prvom protestu, iako su oni sada perfidniji i pokvareniji i usmereni su na učesnike direktno a ne na šetnju kao manifestaciju koju pokušavaju sprečiti.

Međutim, danas su u Leposaviću neki slični onima koji su nama na prošloj šetnji pre par nedelja vikali: ‘janjičari’, ‘Šiptari’, ‘izdajnici’ i slali nas ‘sve na vrbe’, provocirali i vređali Đilasa i ostale koji su bili sa njim. To me brine, ne bi me iznenadilo da u četvrtak bude sličnih provokacija. Svakako na to moramo biti spremni.

Sreda, 6. mart

Celodnevno telefoniranje. Novinari. Saznajem da je Srpska lista naprasno odlučila da organizuje za sutra u 12 (kontra)miting. Nikada neću razumeti toliku potrebu da se po svaku cenu ugasi pluralizam mišljenja niti metode koje su za to korišćenje. Verujem da bi čak i islednici iz Severne Koreje bili iznenađeni. Neću ni razumeti ‘opravdani’ strah koji je još prisutan kod velike većine naših sugrađana.

Četvrtak, 7. mart

Imam tremu. Manju nego prethodna dva puta. Protesti u Kosovskoj Mitrovici već postaju rutina, a i ovoga puta očekujem mnogo više ljudi. Bez obira na to, znam da smo uradili veliku stvar. Neočekivanu. Nezamislivu. Nepredvidivu. Zapalili smo iskru slobode. U gradu u kojem je pre samo godinu dana ubijen Oliver, na Severu Kosova gde je 2013. godine, uz podršku međunarodne zajednice, sahranjena demokratija, gde se različitost plaća zapaljenim automobilima, isterivanjima sa posla ili na još brutalnije načine, tamo gde se, kao kod Orvela, čovek plaši svojih misli.

Pred svima nama je dug put pun izazova, ali sa izvesnim završetkom. Krajem najnedemokratskije vlasti u savremenoj istoriji zemlje. Vreme ne ide unazad i neki događaji ne mogu biti izbrisani. Protesti u Kosovskoj Mitrovici će ostati upamćeni kao determinanta koja je prevagnula u korist slobode u Srbiji, iz mnogo razloga.

Autor je jedan od organizatora protesta „Jedan od pet miliona“ u Kosovskoj Mitrovici

Povezani tekstovi