Pesma za Borku Pavićević (1947 - 2019) 1Foto: BETAPHOTO MILOS MISKOV

Borka, legendarna dramaturškinja beogradskog pozorišta Atelje 212, gde je s poznatim triom, zajedno s direktorkom Mirom Trailović i teatrologom Jovanom Ćirilovim, sedamdesetih godina značajno doprinosila modernizaciji tadašnjeg srpskog i jugoslovenskog pozorišta.

Borka, spiritus movens, energija koja povezuje, motor međunarodnog festivala eksperimentalnog pozorišta BITEF, jednog od najvažnijih pozorišnih festivala na globalnom nivou i jednog od simbola kosmopolitske usredsređenosti tadašnje jugoslovenske prestonice, koja je krajem osamdesetih godina, nažalost, doživela pad u ideološku flajšmašinu, u nacionalistički fanatizam s krajnje destruktivnim efektima na tadašnju federativnu državnu tvorevinu i s autodestruktivnim efektima na samu Srbiju.

Toj političkoj auto-destrukciji, toj kulturnoj redukciji, Borka se suprotstavila svim svojim čovečanskim snagama i svoj uspravan građanski stav je skupo platila.

Borka s velikim i malim slovom, Borka i borkinja, i naša velika, veća, najveća saborkinja. Borka, lucidna, upućena i proročka intelektualka, smela publicistkinja, neustrašiva pionirka svih društvenih otpora – od studentskih demonstracija u Beogradu 1968. godine do demokratskog pokreta protiv rata i nacionalizma.

Borka, velika dama i velika duša. Borka, Velika Mati.

Borka, koja je imala takav smisao za humor, te se uvek lepo i zarazno smejala. Ako pomislim na sve susrete s njom, ocenio bih da smo barem 80 odsto vremena proveli smejući se.

Borka, zaštitno ime tolikih dobrih i svežih ideja, protestnih peticija i građanskih inicijativa, osnivač pozorišta Nova osećajnost u staroj beogradskoj Pivari, pokretač pozorišnih i društvenih pokreta, osnivačica, prva, doživotna i večna direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, tog pobunjeničkog ostrva urbane kulture protiv plime kvaziruralne sirovosti, koja se, prema rečima nekadašnjeg gradonačelnika Beograda Bogdana Bogdanovića, pokazala kao “urbicid”.

Borka, dijaloški duh, sestrinska prisutnost, ona koja je s izuzetnom emocionalnom inteligencijom umela pronaći zajednički jezik sa svakom sagovornicom i svakim sagovornikom. U nju su imali poverenja kako vrhunski svetski umetnici i teoretičari, tako i scenski radnici.

Ovo znam iz sopstvenog iskustva: 1975. godine je Lado Kralj, rukovodilac Pekarne, angažovao grupu studenata, pozorišnih entuzijasta među kojima sam bio i ja, da kao scenski radnici, kulisenšiberi, pomognemo prilikom gostovanja predstave Tako, tako, koju je na osnovu priča Mirka Kovača režirao Ljubiša Ristić u Ateljeu 212; dvadeset četiri časa, tokom čitave noći sastavljali smo komplikovanu gvozdenu konstrukciju, a Borka je brinula o tome da ne budemo gladni i žedni.

Borka, supruga i saborac briljantnog i beskompromisnog advokata Nikole Barovića. Zajedno su branili disidente, Albance, sve druge i drugačije u vreme diktature istosti, diktature “naših”.

Borka, nosilac Legije časti Republike Francuske, koja je svoju čast uvek shvatala kao čovečnost.

Borka, Crnogorka, Beograđanka i kosmopolita, Borka koja je s takvom vernošću i kreativnom otvorenošću izgarala s onim što je najbolje u crnogorskoj tradiciji, onim što je najtoplije u beogradskom duhu i onim što je najsvetlije i najtransparentnije na međunarodnim horizontima.

Borka, prijateljica Slovenije i slovenačkog pozorišta, Eksperimentalnog pozorišta Pekarna, Slovenačkog omladinskog pozorišta i ljubljanske Drame SNG, Dušana Jovanovića, Milene Zupančič, Radka Poliča, Lada Kralja, Jožice Avbelj, Igora Lampreta, Matjaža Vipotnika, Iva Svetine, Janeza Pipana, Alje Predan, Vita Tauferja, Dragana Živadinova, Tomaža Pandura.

Borka, očaravajuća gospođa o kojoj je LJubiša Ristić govorio kao nekome u koga su bili zaljubljeni svi brigadiri na omladinskim radnim akcijama. Borka, konstruktivan, pozitivan duh, koji je s Ristićem, Jovanovićem, koreografkinjom Nadom Kokotović, glumcem Radetom Šerbedžijom i mnogim drugima u periodu raspada Jugoslavije ponovo brigadirski gradila pozorišne mostove pokretom KPGT (Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar).

Borka, sa kojom sam tako voleo da sarađujem i kao potpisani. Poslednji put, pre nekoliko godina, kada je u svom Centru za kulturnu dekontaminaciju gostovalo Prešernovo gledališče Kranj s potresnom predstavom “25.671” režisera Olivera Frljića o sudbini izbrisanih, a Jelena Ivanišević je prevela moj tekst za pozorišni bilten Izbrisani – etničko čišćenje a la slovene.

Tada sam shvatio da sam se građanskim angažmanom za prava izbrisanih našao u istoj, teškoj i nezahvalnoj ulozi, koju je toliko puta igrala Borka, ali s neuporedivo većim rizicima – kritikovati sopstvenu zajednicu zbog kršenja ljudskih prava. Tu samo mogu da se poklonim hrabrosti koju je pokazala u tolikim opasnim protestnim akcijama, između ostalog, kao jedan od osnivača Beogradskog kruga intelektualne opozicije protiv Miloševićevog režima.

I tu je još jedan Borka, koja mi lično najviše znači i povodom njene smrti me najviše boli – Borka, koja je bila moja sustanarka. Moja nesuđena, a sudbinska sustanarka. Borka, koja je živela u istom gradu, u istoj ulici i istoj kući kao i ja, u kući koja je bila moj dečji raj i koju nikada nisam preboleo. Da Borka stanuje na istoj adresi na kojoj sam ja proveo srećno detinjstvo, zaprepašćeno smo konstatovali u rano proleće 1994. godine, na vrhuncu jugoslovenskih ratova, daleko, u tuđini – u Stokholmu, gde su švedski pisci (PEN) i mirovnjaci okupili kritične intelektualce i humanitarne aktiviste iz različnih krajeva krvavo raspadajuće Jugoslavije, koji su se suprotstavljali ratnom razaranju.

Na pomalo provokativno pitanje švedskog novinara kako doživljavamo činjenicu da smo se kao građani zajedničke države našli u neprijateljskim zemljama, odgovorio sam: “Znate šta, Borka i Boris žive u istoj kući, a u različitim vremenima.” U tadašnjem kontekstu moj odgovor je imao političko značenje, a kasnije sam ga iskoristio kao refren u Pesmi za Borku Pavićević, koja izražava moju ličnu nostalgiju.

Borka se obradovala toj pesmi. Naš ključni razgovor dogodio se 2002. godine, tokom neverovatno dobro prihvaćenog gostovanja ljubljanske Drame u beogradskom Ateljeu 212 s mojom tragedijom Kasandra u režiji Dušana Jovanovića; mitološku priču opsade Troje sam koristio kao sliku opsade Sarajeva i postavio sam pitanje da li je posle rata moguća ljubav među neprijateljima.

Borka me je sa sebi svojstvenom gostoljubivošću pozvala kući, u svoju / moju / našu kuću. Sedeli smo u sobi koja je nekada bila radni kabinet moga oca Anteja Novaka i Borka mi je objasnila da je baš zid te sobe, koja je sa dva velika prozora gledala na baštu, na moj dečji raj, prilično oštećena prilikom NATO bombardovanja Beograda 1999. godine.

Bombe su padale u neposrednoj blizini, na kasarnu Garde i Železničku bolnicu gde su kamioni s oznakama Crvenog krsta skrivali eksploziv; u obližnjem parku, na svetom mestu mojih dečjih igara, eksplozije su po drveću razbacale nekoliko tela civilnih žrtava; šrapneli su zasuli i njenu / moju / našu kuću. Sada mi još više znači to što je ta poseta živo dokumentovana zahvaljujući kameri majstora Toneta Stojka.

I sada, Borke više nema! Nema više vitalne dame koja, mogao sam se zakleti, nikada neće umreti. Jedna od mojih emotivnih reakcija na tu tragičnu vest bila je strah da s Borkinom smrću i sam konačno napuštam svoj daleki, davni dom. Sada, kad za potrebe rastanka od te lepe duše pišem ove redove, istančano osećam da još uvek živimo u istoj kući a u različitim vremenima, koja se nikada više ne mogu spojiti.

Hrabra, velika, lepa duša Borke Pavićević će zauvek biti moja draga sustanarka u kući koja stoji u bašti mog zemaljskog raja, tamo daleko, a blizu mojih uspomena, iza devet gora, u rastućoj osami, iza dve državne granice koje uz sve bodljikave žice i žilete protiv begunaca sada bezbedno prelazi samo reka Sava. Tiho teci, razigrana Savo! Tiho teci preko granica i nosi ovo oproštajno pismo od svojih raspenušanih planinskih izvora do ušća u tamni Dunav pod beogradskom tvrđavom Kalemegdan.

Poslaću saučešće na tako dobro poznatu adresu. Borkinu adresu. Svoju sopstvenu adresu. I ponovo ću prepisati svoju Pesmu za Borku Pavićević. Neću izmeniti ni jednu jedinu reč, nijedno slovo, iako je pesma pod nestvarnim svetlom Borkinog glasa osvetljena bitno drugačijim, tamnim značenjem prevela Jelena Ivanišević

Mada smo samo usputni znanci, pišem

ovu pesmu za tebe, Borka. Tiho, tiše,

najtiše bih voleo da pređem prag kuće

gde živimo zajedno. U istoj kući

ali u različitim vremenima. Svetlost

iz hodnika još pada kroz prozor crtajući

trougao što me zove. Rado bih dodirivao

hrapave zidove i glatko kamenje

baštenskih staza, redova jezika

moga detinjstva što sam ih u kratkim

pantalonama preskakao i brao. Umesto

mene, koji sam daleko, ti beri slova slatkih

trešanja i kajsija i osluškuj taj grad

kako huči tamo dole a ispod krova

terase čuvaj lastavičje gnezdo

i guštere na zidu da budu uteha

meni koji sam tako daleko, širom otvori

sve kapke prozora i pij jesenji miris oraha,

odzvanjanje letnje oluje i prolećni sjaj

i svu tu raskoš jorgovana. U glasu

zimskog vetra spoznaćeš mene koji nevidljiv

lutam po bezvremenosti i baštenskim puteljcima.

Oprosti što upadam, ali živimo u istoj kući.

U istoj kući. U različitim vremenima.

(Prevod na srpski pesnik Milan Đorđević)

close
Pesma za Borku Pavićević (1947 - 2019) 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.