Foto: Promo

Kako bi, naime, iskoristio preostalo vreme, bilo da je reč o 50 godina, ili 5 minuta. Odgovora i ideja ima raznih, onaj bi Volterov junak, recimo, stoički nastavio da okopava svoj vrt, neki drugi bi se, poput hrišćana pred ulazak u rimsku arenu s divljim zverima, predavali orgijama, neki bi očajavali, ali u osnovi ove igre – jer to jeste igra – stoji nada da nikada nećemo biti stavljeni pred takvu dilemu.

Mikloš Radnoti je, međutim, oduvek znao: pisao bi pesme. I pisao ih je. Pisao ih je dok je živeo i pisao ih je dok je umirao. Pisao ih je dok je bio slobodan čovek i pisao ih je dok je bio rob. Pisao ih je dok nije znao čas svoje smrti i pisao ih je znajući kada će i kako umreti. I da je morao da ponovi taj i takav život opet bi pisao pesme, jer Mikloš Radnosti bio je pesnik. Veliki. Jedinstven.

27. maja 1944. godine Radnoti će, s još 3000 ljudi, iz Mađarske biti prebačen u borski rudnik bakra, gde će na prinudnom, ropskom radu za račun nacističke Nemačke, da provede narednih nekoliko meseci. U logoru „Hajdenau“ kraj Bora četrdesetogodišnji Radnoti, u to vreme poznati i priznat mađarski pesnik, dobavlja beležnicu i počinje u nju da upisuje pesme.

Prvih pet pesama, većih, nastaje u tom periodu. S približavanjem ruskih trupa borski se logori, u dve kolone, evakuišu prema Mađarskoj, jednu kolonu oslobađaju partizani, ali se Radnoti nalazi u drugoj. Put se pretvara u marš smrti. Četiri pesme iz tog perioda nose ironičan naslov „Razglednica“: razglednice su to iz pakla.

Peta pesma zove se „Usiljeni marš“ i njen prvi stih glasi: „Lud je ko se sruši / pa ustane posle stanke“. Ako neko iz kolone padne, pa ne ustane dovoljno brzo, sledi metak u glavu. Dakle, olakšanje. Ali kad god bi pao Radnoti je ustajao, sve dok ga, u Mađarskoj, u mestu Abda, fašisti nisu ubili. Ustajao je ne zato što se bojao smrti, nije, ustajao je jer je morao da napiše još jednu, pa još jednu pesmu, pa još jednu, i pisaće sve do 9. novembra 1944. godine, samo nekoliko minuta pošto je iskopao sopstveni grob i samo nekoliko minuta pre nego što će ubica kuršumom da mu razori srce, pluća ili glavu.

Ilonka Kugler, koja tog 9. novembra prolazi kraj nasipa gde su robovi kopali sopstvene grobove, posvedočiće da je videla iscrpljenog čoveka, krvavog i u ranama, kako, ležeći na nasipu, zapisuje nešto. Bio je to Mikloš Radnoti, pesnik. Kada je avgusta 1946. iskopana masovna grobnica na nasipu u Abdi, u zadnjem džepu Radnotijevih pantalona pronađena je sveska s pesmama.

Upravo će Danilo Kiš, na predlog Aleksandra Tišme, da prevede Radnotijeve pesme, za prvo izdanje iz 1979. godine Tišma piše propratni tekst, da bi Narodna biblioteka u Boru (urednik Dragan Stojmenović), 2019. godine obnovila „Borske beležnice“, ovog puta zajedno sa stripom Aleksandra Zografa (objavljenim najpre u nedeljniku „Vreme“) i tekstom Zorana Paunovića.

Zografova priča u slikama koja prati Radnotijevu sudbinu od dolaska u Bor do smrti u Mađarskoj, prepoznatljivom jednostavnošću, izborom detalja i zgusnutim tekstom – koji je koliko objašnjenje, toliko i deo slike – udvaja stvarnost u svoj njenoj nestabilnosti, u svoj njenoj stravi i nemislivosti, pa kada vidimo Zografove likove, koji ponavljaju svedenost dečjeg crteža, u sceni u kojoj vojnik puca u glavu izgladnelog borskog roba jer je ovaj bez pitanja ubrao klip kukuruza pokraj puta, ili kada kuršum razara telo muzičara Mikloša Loršija koji je odbio da preda violinu, u tim slikama Zograf sublimira užas trenutka umetnošću koja po silini izraza ne zaostaje za pesmama Mikloša Radnotija.

Zoran Paunović, pak, bez sentimentalnih izleta, precizno, izlaže Radnotijev životopis i sledi tok događaja onako kako su se oni ređali, ali tek u nekoliko gotovo usputnih rečenica, kada mu se intenzitet sopstvenih reči vrati direktno u lice, ispisuje divne rečenice o Radnotijevoj veri u moć pesme, tako nesrazmernu u odnosu na moć smrti. Ali njegove pesme jesu ustale iz groba. Doslovno.

A Radnotijeve pesme su, u čudesnom prevodu Danila Kiša, u tom prevodu koji je, zapravo, zasebno umetničko delo, upravo veličanstvene. Strašne i blistave. Čak i tada kada ne postoji ništa drugo do stvarnosti, nemislivo gnusne, Radnoti u svojim pesmama ne imitira tu stvarnost, ne pokušava da je zahvati po njenim pravilima, niti, zapravo, o njoj svedoči – iako njegove pesme jesu i svedočanstva o toj i takvoj stvarnosti, iako one upravo izražavaju tu stvarnost preciznije od fotografije – nego piše onako kako bi pisao i da nije užasa, poštujući viši jezički red, osluškujući, čak i kada se ne čuje ništa drugo do bubnjanje užasa, bola i smrti, šta mu jezik govori o ženi koju voli, o stvarnosti, o njemu samom, o ljudima koji umiru kraj njega, s njim, neprestano. „Iz volovskih gubica krvava bala toči, / ljudi bolno-krvavo mokre, / četa se kužno u gomili vrti. / Nad nama frkće gnusoba smrti“ (Mohač, 24. oktobar 1944). Kada je sve drugo otišlo bestraga, ostale su mu pesme. I ta linija odbrane nije kod Radnotija pala. Manijaci jesu ubili njega, ali njegovim pesmama nisu mogli ništa.

Povezani tekstovi