Platon kao vodič kroz pandemiju kovida 19

Premda je studija rezultat višedecenijskog rada koji se odvijao bez obzira na spoljašnju istoriju, njeno publikovanje u doba pandemije kovida 19 tekstu dodaje još jednu nijansu.

Između njenog teksta i našeg vremena postoji snažna unutrašnja veza, a to je Hegel zahtevao za svako ozbiljno bavljenje filozofijom, koja je svoje vreme mislima obuhvaćeno.

Antička filozofija u nekom antikvarnom smislu i ne postoji, ukoliko nam je stalo do toga da bude filozofija.

Te činjenice Irina Deretić više je nego svesna.

U suštini, reč je o reafirmaciji humanističke pozicije, koja danas trpi udarce sa svih strana.

Zašto su smrt i humanizam neraskidovo povezani?

Prema Hegelu, istorija filozofije kao i stvarna istorija, započinje dvostrukom smrću: borbom na život i smrt gospodara i roba, kao i pojmovnim mišljenjem, koje moguće tek na osnovu svesti o smrti.

Svesni vlastite konačnosti, sabiramo ona svojstva predmeta mišljenja koja su nam najbitnija.

Suština pojmovnog mišljenja je sadržana u svesti o smrti, kao što je sa smrću povezan i napredak svesti o slobodi. Marksove misli o kapitalizmu kao o tanatomašini, nastavljaju se na Hegelove ideje.

Generacije žrtvuju jedna drugu, a najveći broj nas se sam strmoglavi u taj mlin što melje.

Smrt zavisi od našeg rada i delovanja, čak i od konkretne podele rada u jednom društvu.

Martin Hajdeger, kao i Marks, smrt koristi kako bi projektovao rutu izbavljenja.

Odnos prema smrti je kod Hajdegera mera autentične egzistencije, način prevladavanja metafizike i neautentičnog života, ali i oslonac jednog malicioznog projekta koji smrt namenjuje – drugima.

Od kritike metafizike došlo se do praktičnog antihumanizma, koji se danas javlja u duhu negacije potrebe za filozofijom.

Sa Platonom je počela ta uzbudljiva istorija humanizma, za koju bi mnogi voleli da je završena.

Čovek je animal rationale, homo oeconomicus, homo religiosum, homo praxis, homo ludens, homo amans i šta još drugo sve ne, zahvaljujući tome što je prvo homo mortale.

Filozofski život je priprema za smrt, ali u dijalogu Gorgija Platon demonstrira kako se u čovekovom odnosu prema smrti ogleda njegov odnos prema životu.

U studiji Irine Deretić nije samo reč o Platonovoj filozofiji, nego je reč o indukovanju još jedne renesanse humanističke tradicije u filozofiji.

Ona razvija argumentaciju u prilog tezi da je Sokrat tvrdio da je smrt dobitak za onoga koji umire, premda je to njegov fizički nestanak, jer smrt predstavlja bolji izbor o odnosu na puko preživljavanje, ukoliko mu je uskraćen život posvećen istraživanju.

Ali, kako to naglašava Irina Deretić, nikako nije reč o samoubistvu.

Sokrat nije imao samoubilačku nameru, njega je ubila skupština atinskog polisa.

Sokrat se nije ubio zato što više nije želeo da živi, niti se usmrtio radi nekog sramnog čina, zbog kojeg bi bio izložen preziru, a nije se plašio siromaštva ni životnih nedaća.

Sokrata je ubila presuda atinske skupštine, koja je do tančina precizirala i način izvršenja kazne.

Pošto je Sokrat uvažavao autoritet države i njenih zakona, on je svojom smrću potvrdio ono što je branio – status atinskog građanina i atinske zakone.

Dijalog Gorgija, drži Irina Deretić, predstavlja prekretnicu u razmatranju smrti i besmrtnosti u Platonovoj filozofiji.

Dok je u Odbrani Sokratovoj smrt određena kao seoba duše s jednog mesta na drugi, u Gorgiji je definisana kao odvajanje duše od tela, uz mnoge misli koje su orfičkog i pitagorejskog, a ne sokratskog porekla, kao što je ona o telu kao grobnici duše.

Ipak, Gorgija zauzima u suštini etički odnos prema smrti.

Kroz odnos prema smrti određuje se odnos prema vrednostima života, a briga o duši daje smisao Platonovim etičkim nastojanjima.

U raspravi, koja se u literaturi vodi oko Platonovog shvatanja filozofskog života, Irina Deretić nastoji da obrazloži prednost asketskog čitanja Fedona.

Vođenje asketskog života kao brige o duši, uslov je mogućnosti prihvatanja i negovanja filozofske argumentacije, te tako treba razumeti i Platonove dokaze o besmrtnosti duše.

Oni nisu, kao to ocenjuje Irina Deretić, dogmatskog, nego raspravnog karaktera.

Tek uvođenjem teorije ideje Sokrat uspeva da artikuliše argumente u prilog besmrtnosti duše.

Ali to ne implicira da je svaka individualna duša besmrtna, već samo da je to njen razumsko-umni deo, kao što se to izričito tvrdi u Timaju.

Završna poruka ove iscrpne i promišljene studije mora se razumeti u sasvim specifičnom kontekstu.

I ukoliko dovodimo u pitanje besmrtnost duše, ne moramo posumnjati u besmrtne tvorevine konačne duše, sem ukoliko ne sumnjamo da išta trajno možemo ostaviti za sobom.

Onda se bojimo večnog života, ili bar mogućnosti da ostavimo svoje tragove.

Ovaj uslovno rečeno, obrt, zapravo je plod konsekventno razvijanje nemetafizičkog stanovišta u čitanju Platona (premda formulacija i druge mogućenosti ostavlja otvorenim) i to od Platona, preko Spinoze i Lajbnica (kao prvorazredno metafizičkih mislilaca) do Kanta i Marksa.

Sokrat razvija dokaze o besmrtnosti duše u senci smrti.

Realnoj smrti prethodi simbolička smrt, kroz dijalog Sokrat stvara vlastitu umrlicu, proizvodeći višak vremena, višak pojmovnosti, sam dijalog.

Kako je to daleko od današnje banalne prakse pisanja umrlica na društvenim mrežama!

Smrt je danas netematizovana i banalizovana, svedena tek na jednu od krivulja statističkog grafikona.

O svemu se raspravlja i sve se dovodi u pitanje, sem predrazumevanja činjenice smrti.

Zato što smo beskonačno daleko od svake pomisli da navodno činjenično stanje, na osnovu ideja, možemo promeniti.

Sažimajući i reinterpretirajući argumentaciju Irine Deretić, ponavljamo zaključnu poruku: Strah od smrti je strah od delovanja.

Život bez filozofije, koliko i bez snova, nije vredan, a izgleda ni moguć.