Pobuna lutaka

Vladimir Jokić „Palim odavde! Svega mi je dosta: i uvek istih faca, i fensi klubova, i strejt smarača, i moje ženske ekipe subotom popodne, i muvanja, i faksa… Dosta mi je i matorih: onoliko su šetali do Petog oktobra, duvali u pištaljke, talambasali u lonce i šerpe – sad se ‘ladno ulogovali u nekakve nevladine organizacije, mažnjavaju kintu i tračare režim. Kao, zaustavljene reforme, nema lustracije, stari sistem vrednosti… Oni su Druga Srbija, B92, Exit, Evropa… Guča je bljak. A, u stvari, njima je super bilo jedino u onoj staroj staroj Jugi – ćale mudo u sindikatu, keva profesorka književnosti u srednjoj školi, sestra i ja vukovci, kola, stan, vikendica na Kosmaju, letovanja na Korčuli… Sad su tu gde jesu – životi su im zalepljeni kao tapete u gostinskoj sobi Prve Srbije…
A ja? Šta ja radim u ovom smoru od grada? Zašto još svraćam na faks kad mogu da šopingujem diplomu na svakoj ovdašnjoj univerzi? I, kome treba moja diploma u zemlji gde furanje članske karte neke stranke fura šljaku?
Ne, ne, ovde ne želim da se zapatim – palim dok načisto nisam odlepila. Žao mi samo što sam džabe onomad glasala“…
„Izgleda da mi malo tuknula ova majica, nosim je još od prvog zasedanja novog saziva skupštine. Moram da je dam Verki da je propere na ruke u ‘ladnoj vodi – da se ne otare slika. Jebiga, Đaša laprdao da ćemo mi da se sližemo s narodnjacima te ja k’o velim da me imaju u vidu. Ali jok, narodnjaci nas ostaviše k’o govno na kiši, a kobajagi demokratski blok poče da mrsomudi oko vlade, ‘oće oni da preuzmu odgovornost. Šta je, bre, ovo – niko neće vlast, svi bi da preuzmu odgovornost. Drž’ da nabijem! Mogu oni da trtomudaju šta ‘oće ama zinulo im dupe za vlast, za fotelje i kabinete, za čekmedže more! A ono, opet, imaju oni i obaška čekmedže, lopatama im ga pune ove alamunje što im tepaju tajkuni. Trange-frange, tante za kukuriku, džoranje… Mi vama privatizaciju, vi nama lovutu. Đaša kaže da još ništa nije gotovo i da smo mi još u igranki, da će kederi da se pokarabase, a mi da uskočimo, samo još malo da zamajavamo međunarodne faktore. Mrka kapa, ima mi da klipšemo ovako dok mi majica ne ode u froncle – kad pozovu ‘ajd pred ambasadu, vitlaj parolama, dernjaj se… E, više neće moći! Bar s moje strane. Ako se neko narmb’o po ulicama – ja sam: onog cvikeraša sam isteslačio do Urgentnog, onu nevladinu baba-devojku izbubecah u mraku, jedan advokat još ćopa, a studentariju sam ter’o na buljuke. Dosta od mene.
I sad kad je trebalo da i ja omastim brk, prdnusmo u čabar.
Ama, da l’? Đaša veli: ako opletu ovako s principima – đa šesti, đa nulti – mož’ nešto i da ispadne. A mož’ da izroksujemo i novi Peti oktobar…
„Gospodo, gubimo strpljenje! Ili se dogovorite i preuzimajte odgovornost, ili na mene više ne računajte. I na donatore koji me prate. I koji bi želeli da me vide na nekoj budućoj funkciji blizu privatizacije. Kada je trebalo za bilborde i iznajmljene termine – bio sam veoma tražen, sada kao da ste zaboravili ko sve stoji iza mene. Tako se ne posluje! Zato ponavljam: uzmite se u pamet, gubimo strpljenje! Jer, ako brzo ne oposlite to što vam je rečeno, okrenućemo se drugoj opciji, a onda će za vas početi jedan duži raspust.