Pojedinac sa nepromenjenom ulogom 1Foto: Stanislav Milojkovic

Paradoksalno, ali dok se zemlja raspadala, jugoslovenska diplomatija nastojala je da je prikaže dovoljno atraktivnom, konstruktivnom, a sebe sposobnom.

Poslednja prilika za to bila je invazija Iraka na Kuvajt (2. avgust 1990).

SSIP je odmah osudio agresiju Iraka, tražio povlačenje iračkih trupa i pregovore.

Kao zemlja koja je predsedavala u Pokretu nesvrstanih, Jugoslavija je insistirala na principijelnom stavu Pokreta prema sukobu dve nesvrstane države.

Na konferenciji ambasadora nesvrstanih država u Beogradu podržan je stav SSIP.

Međutim, Predsedništvo SFRJ, čiji je predsednik bio predstavnik Srbije Borisav Jović, više je odmagalo nego što je podupiralo ovu inicijativu vrha jugoslovenske diplomatije.

Jugoslavija je 1980-ih godina Iraku prodavala oružje, čemu se protivio Budimir Lončar.

Ekonomske veze sa Irakom bile su dobre.

Njihov prekid je za Jugoslaviju značio veliki gubitak.

Prema nekim kasnijim procenama, Jugoslavija je u Iraku izgubila milijardu i 300 miliona dolara, a otuda se vratilo 7.000 radnika.

U procepu između korisnog i principijelnog, SSIP i državni sekretar su se odlučili za principijelan stav, smatrajući da on učvršćuje jedinstvo Pokreta nesvrstanih.

Lična diplomatija državnog sekretara bila je izuzetno intenzivna.

Njegov zamenik, Milivoje Maksić, rekao mu je tada: Nesvrstanost je tvoje čedo.

Lončar je razgovarao sa više evropskih i američkih državnika, posetio je više nesvrstanih zemalja, stigao je i u Bagdad, gde ga je primio Sadam Husein. Irački lider nije pokazao spremnost na povlačenje.

On je rat sa Sjedinjenim Državama smatrao majkom svih bitaka.

Sjedinjene Države sa saveznicima izvršile su napad na Irak 16. januara 1991. godine.

„Akcija će potvrditi – rekao je predsednik Džordž Buš – da nijedna zemlja ne može da se suprotstavi čitavom svetu, niti da će ijednoj zemlji biti dozvoljeno da brutalnim napadima osvaja svoje susede“. (Da ova lekcija nije naučena pokazaće Srbija 1999. godine). Sadam Husein bio je prisiljen da se povuče iz Kuvajta 26. februara 1991. godine. Bio je oslabljen, ali nije pao.

***

Izvesnu nadu u rešenje jugoslovenske krize pobudio je novi predsednik Savezne Vlade Ante Marković.

Direktor privrednog giganta Rade Končar i predsednik Vlade Republike Hrvatske, Marković je verovao da će ekonomskim reformama dovesti do izlaska iz krize.

Poznavanje složenih političkih odnosa u jugoslovenskoj federaciji bila je njegova slaba strana.

Na 14. kongresu SKJ, posle rascepa, izjavio je: „Ostaje jugoslovenska država“, iako je rascep u Partiji kao kohezionom činiocu jugoslovenske složene države bio početak njenog kraja.

Federalne institucije su sve teže međusobno sarađivale jer su već i iznutra bile podeljene.

Ante Marković i Budimir Lončar bili su saglasni u orijentaciji na ekonomske reforme.

Razlikovali su se u odnosu prema Jugoslovenskoj narodnoj armiji i generalu Veljku Kadijeviću lično.

Marković je sve do upada Srbije u monetarni sistem bio uveren da kontroliše situaciju, a tek ga je odlazak generala Kadijevića u Moskvu, bez znanja Vlade, upozorio na opasnost koja dolazi od JNA.

Pomišljao je na smenu Kadijevića, ali već je bilo kasno.

Propustio je da pokaže odlučnost u vreme balvan revolucije u Kninu (12. avgust 1990), ubistva hrvatskih policajaca u Borovu Selu, ulaska jedinica JNA u Vukovar (januar 1991).

JNA se, u posebnoj deklaraciji (januar 1991) obavezivala da će braniti socijalistički sistem i integritet zemlje.

To je bilo kompatibilno sa politikom Slobodana Miloševića.

Zapad je pozivao na mirno rešenje jugoslovenske krize.

Integritet države u slobodi, sa pluralizmom i pravnom državom.

Nemački parlament je isticao „i bez dvojbe postoji pravo na samoopredeljenje do otcepljenja“.

Obećavana je finansijska pomoć i prijem Jugoslavije u Savet Evrope.

Retki su bili u to vreme evropski zvaničnici koji su kao Katrin Lalimijer, generalni sekretar Saveta Evrope, upozoravali da u Jugoslaviji „klatno može otići u suprotnom pravcu“.

Vidljivo je bilo da se „s komunizmom odbacuje i sve ono što se na bilo koji način može povezati s rečju socijalizam“.

Na javnoj sceni su, sa revanšističkim pretenzijama, već bili predstavnici snaga poraženih u Drugom svetskom ratu.

Ali je i opozicija svoj legitimitet zasnivala na negiranju i odbacivanju svih tekovina razvoja posle Drugog svetskog rata, najdužem razdoblju mira.

Savezni sekretar za inostrane poslove našao se pod pritiskom koji je dolazio s raznih strana.

Dovedeni su u pitanje njegovi politički motivi.

Jakovina to ovako objašnjava: „U društvima u kojima nije postojala rasprava, u kojima historiografije nisu otvarale i verno tretirale motive različitih skupina u različitim razdobljima, Lončar postaje žrtva stava koji je unisono ocjenjivan kao antihrvatski (antislovenski, antisrpski…)“.

Šta o tome kažu istorijski izvori iz tog vremena?

Lončar je u leto 1990. godine, obraćajući se mladim diplomatima pred njihov odlazak na dužnost, govorio zapravo o sebi, primećuje Jakovina.

Svet prolazi kroz velike promene, sa krajem Hladnog rata, promenio se i položaj Jugoslavije, moraju se preispitati i vlastite dogme i ući u evropski sistem integracija.

„Svatko ima pravo na svoj nacionalni identitet, na svoja uvjerenja, čak i na svoje emocije, ali isto tako ima obavezu na profesionalnu racionalnost i na jugoslovensku funkciju koju sada obavlja“.

Navodio je primer Bavarske, koja je „vidljiv faktor u svijetu, a nije protiv cjeline Njemačke“ (…) „tako će vjerojatno biti s republikama u Jugoslaviji“.

Nije to bilo samo stanovište pojedinca koji je pripadao generaciji koja je stvarala jugoslovensku federaciju.

Bila je to objektivna pozicija pametnog i odgovornog pojedinca. Budimir Lončar je Hrvat, u jugoslovenskoj federaciji predstavljo je Republiku Hrvatsku.

Zastupao je politiku integriteta jugoslovenske zajednice kao okvir definisan u interesu svakog jugoslovenskog naroda, slobode naroda kao pretpostavke za slobodu svakog pojedinca.

Cilj SSIP i saveznog sekretara za spoljne poslove bio je očuvanje Jugoslavije, „ne po cenu ostanka na ovome danas, nego kretanja naprijed, preobražaja“.

U avgustu 1991. godine, Lončar se pitao da li sme ostati na funkciji saveznog sekretara i „na taj način sudjelovati u raspadu Jugoslavije i to još kroz građanski rat“.

***

Nakon oružane intervencije u Sloveniji, posle sukoba u Kninu i Pakracu, pritisak JNA koncentrisao se na Slavoniju i Baranju u Hrvatskoj.

Posle neuspeha Konferencije u Hagu (8. septembar 1991), pod predsedništvom lorda Karingtona, postavljalo se pitanje: kako zaustaviti rat?

Savet bezbednosti doneo je (25. septembra 1991) Rezoluciju u kojoj je pozivao na mirno rešenje, ali je obavezao sve države da „u svrhu uspostave mira i stabilnosti u Jugoslaviji odmah provedu opći i potpuni embargo na sve isporuke oružja i opreme Jugoslaviji dok ovo Vijeće drukčije ne odluči“.

Američki državni sekretar Džejms Bejker bio je veoma jasan: „Rečeno je da mnoge strane snose odgovornost, ali želim reći da po našem mišljenju Vlada Srbije i jugoslovenska savezna vojska snose posebnu, što više, sve veću odgovornost za mračnu budućnost koja čeka Jugoslaviju ako ne zaustave krvoproliće i ako ne odustanu od puta nasilja koji sada slijede“.

Vojska je, po Bejkeru, „započela nešto što se može opisati samo kao vojna intervencija protiv Hrvatske“.

Na sve ove akcije, Srbija je, krajem septembra 1991. godine odgovorila delimičnom mobilizacijom.

U isto vreme, započela je kampanja protiv saveznog sekretara za inostrane poslove.

U Predsedništvu SFRJ, u čijem su radu učestvovali predstavnici samo dve republike, Borisav Jović je rekao: „On nam smeta.“

Samo tri dana kasnije Lončar je u Saveznom veću Skupštine Jugoslavije rekao: „Mi nemamo pravo uništavati sebe. Mi nemamo pravo na građanski rat (…) stvarati oko sebe opći koloplet genocida za koji više nećemo ni znati kakav je politički, ideološki, nacionalni.“

Ostavku je podneo 12. decembra 1991. godine: „Užasnut sam i potresen žrtvama i razaranjima u Hrvatskoj i u mojem užem zavičaju, koji sam nosio sobom svuda po svijetu i bez kojeg ne bih bio to što jesam. Moja je ostavka, zato, i protest protiv rata u Hrvatskoj i izraz moje osobne odgovornosti i gorčine što savezna vlada, član koje sam bio, nije uspjela i mogla spriječiti tragediju.“

Rešenje jugoslovenske krize ratom imalo je alternativu koja je odbačena: „Bili smo na vratima ulaska u Vijeće Europe, u punopravno članstvo OECD, najperspektivniji kandidat za asocijaciju sa Europskom zajednicom i za dobijanje velike finansijske pomoći. Sva ta vrata su zatvorena.“

Pre podnošenja ostavke, Lončar se savetovao sa prijateljima. Od Koče Popovića stigla mu je poruka: „Neka onda ovo bude trenutak istine, neka svako od nas ispita svoju savjest“.

„Mada se previše držao svojih prerogativa i rijetko išao cestom koja više nikamo nije vodila“, kaže Jakovina, Lončar je odstupio kad je bio uveren da ništa više ne može da uradi a nije hteo da preuzme odgovornost za sve ono što će doći (podeljena Hrvatska, totalni rat u Bosni i Hercegovini, međunarodne sankcije Srbiji, rat na Kosovu i intervencija NATO). Sa svim sastavnicama svog složenog identiteta, a možda upravo zbog njih – „Hrvat sam po nacionalnosti, demokrata i Jugoslaven po vokaciji, Beograđanin po mjestu boravka.

Sve je to moj izbor i neću ga se odreći“ – Budimir Lončar je, u promenljivim ulogama države, ostao pojedinac sa nepromenjenom ulogom.

***

Imenovanje Budimira Lončara za saveznog sekretara za inostrane poslove pozdravljeno je i u jugoslovenskoj i u svetskoj javnosti.

Posle njegove ostavke zažalio je samo svet.

Više državnika i političara u svetu odalo je priznanje Lončaru i izrazilo žaljenje i zabrinutost zbog njegovog povlačenja.

Poruke je primio od Vilija Branta, Lorensa Iglbergera, Ficroja Meklejna, Džordža Sorosa.

Beograd je nekada imao velike simpatije za Budimira Lončara, čak je oponašao njegovu formu.

Na dočeku 1992. godine, na večeri u stanu Lončarovih, kojoj su prisustvovali novinar Boro Krivokapić i diplomata Novak Pribićević, u prozor stana Lončarovih bačen je kamen.

Umalo nije pogodio domaćicu.

Šta se promenilo?

Lončar je ostao isti, a Beograd je, po rečima srpskog istoričara Ivana Đurića, postao centar zla.

Lončarovi su prolazili kroz izopštenost.

Iskusni diplomata, nije, međutim, zaboravljen u svetu.

Budimir Lončar je dobio više ponuda.

Najozbiljnija je bila ponuda generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Butrosa Galija da ode u Indoneziju, zemlju koju je dobro poznavao i koja je u to vreme predsedavala u Pokretu nesvrstanih.

„Svi su tražili samo savjete, manje izravno djelovanje jer se bez funkcije ne može djelovati.“

U Indoneziju će ga, 2002. godine, vratiti još jedna misija, posrednička, između Džakarte i pokrajine Aceh.

Ni nove vlasti u Hrvatskoj nisu ignorisale Budimira Lončara: bilo im je potrebno njegovo iskustvo, ugled i veze sa svetom.

Franjo Tuđman je 1995. godine ponudio Lončaru da se vrati u Hrvatsku „kao ambasador s posebnim ovlastima“.

Lončar je odgovorio: „Zahvaljujem vam predsjedniče na ponudi. Što se vas tiče, ja bih ponudu prihvatio, ali oko vas ima tako puno uskih ljudi, da to uskoro ne bi bilo dobro niti za mene, niti za vas, pa ponudu moram odbaciti.“

Tuđman je ponovo razgovarao sa Lončarom 10. novembra 1996. godine, pa još jednom na Pantovčaku 10. septembra 1997. godine.

Prema Jakovini, „Lončar je s vremenom vjerojatno postao neformalni savjetnik hrvatske diplomacije“.

Tokom prvog predsedničkog mandata Stjepana Mesića, Lončar mu je često bio sagovornik.

Nakon reizbora 2005. godine, Mesić je od Lončara tražio da postane „specijalni savjetnik za unutarnju i vanjsku politiku, kao volonter“.

U toku predsedničkog mandata Ive Josipovića, Lončar je bio predsednik Savjeta za vanjsku politiku.

Posebnom misijom smatrao je dobre odnose u regionu. Sretao je političare nove generacije.

Na svoj način, mudar i gospodstven, Budimir Lončar je i danas prisutan u javnom životu Hrvatske i regiona.

Sa knjigom Tvrtka Jakovine, Budimir Lončar. Od Preka do vrha svijeta, ta će prisutnost biti trajna.

Kraj

close
Pojedinac sa nepromenjenom ulogom 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.