Govoreći o umeću tumačenja snova Karl Jung je veliku pažnju poklanjao metodologiji tumačenja i, posebno, umeću onoga koji tumači da metodologiju ispravno primeni jer se „u rukama tumača snova nalazi instrument od neprocenjive važnosti, koji može biti od velike koristi, ali isto tako i od velike štete ako se nađe u rukama neobučene osobe“.
Čovekovoj ličnosti, kao celini odnosa nesvesnog i svesnog, kad prvo latentno utiče na drugo, naša podsvest na našu svest, ekvivalentna može biti celina strukture jednog književnog teksta u čijem procesu nastanka participira svesni kao i nesvesni deo autorove ličnosti.
Primenimo li na umeće tumačenja teksta kriterijume analogne onima koje Jung pominje kad govori o tumačenju snova, dospevamo na osetljivi teren vrednovanja metodoloških principa i, još više, nivoa razumevanja tih metodologija koji jednog tumača odvajaju od drugog.
No, rizik u životu je sveprisutan pa tako i rizik govora o vrednosnom značaju nekog teksta.
Pisac Darko Tuševljaković (1978) pripada danas srednjoj generaciji autora i poetici koja se ne svrstava lako u trenutno dominantni manir autofikcionalnog književnog iskaza.
Prisutan na književnoj sceni od 2002, Tuševljaković temeljno gradi svoj literarni svet, fikcionalnu prozu strukturno i stilski pažljivo osmišljenu, razvijene, bogate naracije i istančanog sluha za vreme u kojem se pojedinac nalazi. Kad je reč o njegovom romanu Jegermajster (Arhipelag, 2019), poređenje sa odnosom svesnog i nesvesnog u čovekovoj ličnosti nije ni malo slučajno.
Poređenje sa dominantnim poetikama savremene srpske proze nije potrebno a nije ni moguće.
Tuševljaković je svoj roman izveo na posebnu stazu. Zamišljen je kao fikcionalizovan putopis, kojim dominiraju junak i junakinja, par koji, istražujući jedan primorski predeo, turističku destinaciju, istovremeno istražuje vlastiti odnos, svesne mehanizme na kojima počiva i, što je posebno važno, nesvesne za koje će se ispostaviti da jedino mogu biti motivacija za kasnije racionalno donete odluke.
Tuševljaković ima sposobnost da svakom segmentu priče obezbedi motivacijsku opravdanost. Par dolazi na ostrvo čija topografija sliči predelu iz sna, a turisti koje sreću, misterioznim karikaturalnim prikazama što radnji daje priličnu dozu oniričkog koja, međutim, ne prelazi granicu ka apstraktnom.
Naprotiv. I u tako začudnim okolnostima, pisac ostaje veran realističkim koordinatama vremena i prostora a začudnost celokupne atmosfere dobar je uvod u paralelan tok radnje romana, vizuelno i grafički izdvojen iz prvog toka, koji prati san glavnog junaka. Ispostavlja se da je upravo on, san, u kompoziciji teksta taj paralelni događajni tok, podsvesni imperativ delovanja.
U tom prostoru, bez jasnih prostorno vremenskih koordinata kao što u snu najčešće biva, dešavaju se zapravo ključne stvari koje će rešiti enigmu prvog, svesnog dela radnje. Oba dela imaju ravnopravan odnos u tekstu, ne narušavajuću harmoničnost celine a doprinose njenoj dinamici koja dobija razmere krimi zapleta.
Tako Tuševljakovič ispisuje jednu veoma apartnu prozu.
Njeni poklonici ne moraju nužno dolaziti iz redova zaljubljenika u fantastiku, tek ne dolaze iz redova zaljubljenika u dominirajući autofikcionalni žanr, ali, i jedni i drugi, pod uslovom da su spremni na pažljivo iščitavanje slojeva jedne na prvi pogled obične priče o savremenom paru na jednom običnom letovanju, doći će k sebi. Ka centru vlastite nutrine, kao povratak kući, svojim demonima, u predeo samo na prvi pogled poznat ali zapravo često nepoznat i nepristupačan.
Uostalom, šta je drugo i namera književnosti ako ne da nas aktivira na analizu, sebe i sveta oko sebe. Tuševljakovićev Jegermajster to može, samo treba pronaći ključ za razumevanje.
On mora biti u rukama strpljivog čitaoca, u suprotnom, ostaće nerazumevanje kao što san i put ka saznanju ostaje u maglini ako se instrument, ključ, kako bi to rekao Jung, nađe u pogrešnim rukama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
