Prijatelji, neprijatelji (Ivo Andrić) 1

Pisac kojem je Miloš Crnjanski, posle Marka Ristića, poslao najviše pisama je i generacijski i po godinama bliži mu Ivo Andrić, možda jedini prijatelj sa kojim se autor Seoba nikad nije posvađao.

Odsustvo javnih neslaganja i polemika sa Andrićem moglo bi svedočiti o kontinuitetu jedinog pravog Crnjanskovog književnog prijateljstva.

Ipak, predstava koju imamo o njihovom odnosu zapravo je jednostrana, jer možemo da čitamo samo pisma koja je sačuvao Andrić.

Tako zaključujemo da se od samog početka mladi Banaćanin gotovo nametnuo još nepoznatom, a talentovanom piscu iz Bosne, koga je bolnog upoznao u Bolnici milosrdnih sestara u Zagrebu u poznu jesen 1918.

Prvo pismo uputio je Crnjanski Andriću neposredno posle njihovog prvog susreta – 25. decembra 1918. Poslednje je poslato iz Rima 24. februara 1939, kad Crnjanski obaveštava prijatelja o smrti majke Marine.

Postoje, doduše, brižnom Andrićevom rukom arhivirana i dva telegrama koje su Vida i Miloš Crnjanski, tada već tri godine ponovo nastanjeni u Beogradu, uputili starom prijatelju povodom smrti njegove supruge Milice 25. marta 1968. Epistolarna istorija ovog prijateljstva je dvojaka – i otkriva i skriva.

Onaj koji je skriven, i ćuti, kao i uvek kad se porede dvojica pisaca – opet je Andrić.

Osim razglednice poslate iz Rima 12. aprila/juna 1920. sa fotografijom Rafaelovog Flautiste, Andrićeva pisma Crnjanskom nisu sačuvana.

Dva najveća srpska pisca 20. stoleća, koja su pripadala istom književnom naraštaju, imala su – i pored srodnih ishodišta (obojica su rođeni u Austrougarskoj, prve stihove objavljivali u Bosanskoj vili, čitali istu lektiru: skandinavske autore Ibzena i Strindberga, kinesku i japansku liriku, studirali u Beču, preživeli Prvi svetski rat koji je dominantno obeležio njihov doživljaj sveta i literaturu) – sasvim različit karakter, što je, po svoj prilici, u izvesnoj meri obeležio i njihove različite životne i pesničke sudbine.

Kao što je lak i prirodan, kao posledica srećnih okolnosti, bio Andrićev ulazak u državnu službu već krajem 1919, prvo u Ministarstvo vera a zatim i 1920. u Ministarstvo spoljnih poslova (u kojem će on od malog činovnika neprestano napredovati da bi 1937. postao pomoćnik ministra inostranih dela, a 1939. i poslanik u zemlji koja je upravo u tom istorijskom trenutku odlučivala o sudbini svih evropskih naroda – Hitlerovoj Nemačkoj), tako je glatko, uzlaznom putanjom, tekla i njegova književna karijera.

Sa druge strane, od trenutka kad su se nakratko sreli i družili u razrušenom Beogradu u jesen 1919, Crnjanski se neprestano bori za vlastitu egzistenciju: iako se kao pesnik potvrdio zbirkom Lirika Itake, romanom Dnevnik o Čarnojeviću i poemom Stražilovo (1925), sebe i svoju suprugu izdržavao je malim prihodima gimnazijskog profesora i nešto boljim honorarima koje dobija kao novinar-saradnik dnevnih listova Politika i Vreme.

Uprkos tome što će književna javnost sa oduševljenjem prihvatiti njegov drugi roman Seobe (prvo objavljen u nastavcima u Srpskom književnom glasniku 1928, pa zatim kod Gece Kona 1929), piščeva ambicija da se njegovo delo zaogrne plavim koricama Srpske književne zadruge biće oštro i sramno osujećena negativnom recenzijom putopisa iz Italije 1929.

Ta želja ispuniće mu se tek posle Drugog svetskog rata, kad sojuženo 1962.

Zadruga štampa predratne Seobe i Drugu knjigu Seoba napisanu u Engleskoj.

Sa druge strane, Andrić sve svoje međuratne zbirke pripovedaka objavljuje upravo u izdanjima SKZ, a koliko su te zbirke cenjene, pokazuje i činjenica da je, na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, pisac koji se posle mladalačke, ekspresionističke ispovedne proze okrenuo klasičnijem realističkom prosedeu i istorijskoj tematici, postao i dopisni član Srpske akademije nauka (1926).

I dok, kao diplomata, neprestano menja mesta boravka – Rim, Bukurešt, Trst, Grac (gde je dobio titulu doktora nauka), Marsej, Madrid, Pariz, Ženeva, Berlin, Crnjanski, kao ružno pače srpske književnosti, uzalud pokušava da dobije neku pristojniju i značajniju državnu službu.

I kad u jesen 1927. odlazi kod poslanika Živojina Balugdžića u Berlin na mesto tzv. kulturnog atašea, tragični događaji u skupštini 1928. i politička situacija uslovljena tim događajima, naročito kad kralj Aleksandar raspusti skupštinu i u januaru 1929. uvede diktaturu, vrlo brzo će ga vratiti nazad, u Beograd, na mesto profesora u Četvrtoj muškoj gimnaziji.

Profesorski poziv Crnjanski će napustiti tek 1935, kad prelazi u Centralni presbiro i kad, po drugi put, 1936, kao ataše za štampu, odlazi u Berlin kod poslanika Cincar-Markovića, a zatim i 1938. u Rim kod Boška Hristića.

Iz Italije će, sa osobljem jugoslovenske ambasade, po bombardovanju Beograda aprila 1941, sa suprugom Vidom otići u Lisabon, gde će i započeti njegovo dvadesetčetvorogodišnje izgnanstvo.

Andrić će, s druge strane, posle martovskog puča i aprilskog rata, dobiti mogućnost izbora: da ostane u neutralnoj Švajcarskoj ili da se vrati kući. Diplomata i pisac odlučio je da posluša svog književnog junaka iz poslednje priče objavljene pred rat, i mudre fra Muminove reči upućene mladom fra Petru u pripoveci Čaša: „… s druge strane, može biti, kolaj i svaka ljepota. Ali, šta ti vrijedi kad to nije tvoja strana!“ Svestan istine da za pisca nema veće kazne i nesreće do „naći se protiv svoga naroda, izvan zdravog i produktivnog dela društva“, umesto neutralne Švajcarske, Andrić je izabrao Beograd, u kojem je, u privatnom egzilu, proveo teške ratne godine napisavši svoja najznačajnina dela.

Daleko u Londonu, Crnjanski životari sa svojom suprugom, neprestano suočen sa opcijom samoubistva, te izašavši iz apsurdne pozicije činovnika vlade koja je izgubila državu, pokušava da započne dostojanstven život.

Međutim, u limbu između emigracije sa kojom će se vrlo brzo razići, i zatvorenog engleskog društva u čijoj klasnoj strukturi stranci zauzimaju mesto parija, ovaj znalac jezika, istorije i književnosti, uprkos školama koje završava i diplomama koje stiče, ne može da nađe posao.

Ponižen i nesposoban za metamorfozu, počeće da radi ono u čemu je uvek bio najbolji – da piše.

Od Cipelara koji će postati Roman o Londonu do Lamenta nad Beogradom, Druge knjige Seoba i knjige Kod Hiperborejaca, odvijaće se duhovni ali i fizički povratak ostarelog pesnika samom sebi, svojim čitaocima, ali iznad svega, sanjanom okrilju, kući, domovini.

Od 1965, kad se vratio u socijalističku, Titovu Jugoslaviju, Crnjanskom će se ukazivati počasti koje priliče velikom jugoslovenskom književniku: učestvovaće na literarnim manifestacijama, gde pored njega govore tada već Nobelom ovenčani Andrić, Meša Selimović, Dušan Matić i drugi priznati pisci.

Međutim, osećanje da je neprestano u senci po ugledu i slavi nedostižnog kolege možda će u Crnjanskom probuditi želju da se više posveti svojoj gotovo opsesivnoj temi: večitom drugom geniju renesanse Mikelanđelu Buonarotiju, umetniku kojeg će nazivati svojom utehom.

Sa Andrićem, koji se sa suprugom Milicom, do njene smrti, najčešće viđa u društvu Lule i Aleksandra Vuča i Ševe i Marka Ristića, susreće se više protokolarno i slučajno nego spontano i prijateljski.

Uviđajući, u Beogradu, da pravi povratak zapravo nije moguć (o čemu je želeo da piše u istoimenom zamišljenom romanu), jer su mrtvi mnogi njegovi prijatelji ali i neprijatelji, uprkos doživljenoj pažnji čitalaca i kritike, Crnjanski će, dok se i sam polako gasi, dve godine nadživeti svog slavnijeg kolegu. Iako su dva pisca zauzela mesto kanonskih pisaca u tradicijskom korpusu srpske književnosti, slavu Andrićevog dela i imena Crnjanski, ni do današnjih dana, kad su prošli i jubileji 125 godina od njihovih rođenja, nije uspeo da sustigne.

A kako je sve počelo?

Iako je Vidosava Crnjanski rođena Ružić (od koje nije ostalo mnogo zabeleženih svedočanstava) jednom prilikom rekla da je ona bila ta koja je prva upoznala Andrića, istina je, videli smo, malo drugačija: Andrić i Crnjanski upoznali su se u Zagrebu, decembra 1918.

Dok se još uvek leči u Bolnici milosrdnih sestara, Andrić postaje urednik novog časopisa koji će svoju jugoslovensku orijentaciju otkriti već samim naslovom: Književni jug.

Pored naklonosti koju mu je otkrio u pismima, banatski Srbin svoj doživljaj stvaralaštva godinu dana starijeg kolege formuliše u prikazu Andrićevog Eh Ropta, tekstu pisanom u ekstatičnom tonu oduševljenja.

Doživljavajući autora ove poetske proze kao pisca srodne osećajnosti, proglašavajući ga eteristom, Crnjanski će u svojoj zbirci pesama objaviti i pesmu posvećenu Ivi Andriću, pod naslovom Eterizam.

Pojmom koji je, kao njegov ekvivalent, prethodio sumatraizmu, novi Odisej obeležio je i novog Ovidija: ljubavlju prema prirodi i verom u nevidljivi smisao koji se krije u lepoti i tajnama njene na cikličnosti i vezama zasnovane pojavnosti: „On mi se čini od one vrste, koja se ne brine o tom, kome govori, no govori sa dubokom verom, da negde ima duše koje su vezane za njih, i kojima su oni obavezani, kao krstonoše Hristovom grobu, preko gora i mora, ma da ga nikad ne sagledaše. Ja bi ih nazvao eteriste jer su im glavne osobine ljubav oblaka, vidika, uspomena i zvezda. Oni su najposle imali dobrog poglavicu: Bodlera…“

Iz pisama koje je upućivao svom saborcu kad ovaj odlazi u Rim, u vatikansko poslanstvo, vidi se Crnjanskova potreba da pokaže lojalnost onima sa kojima je poveo rat protiv predratne poetike.

Očito je da on prati sva zbivanja oko izdavanja Andrićevih dela u Beogradu i Zagrebu, i da čak prikuplja novac od honorara, kako bi ga poslao piscu Eh Ropta, Nemira i Alije Đerzeleza u Rim.

Iako je zabrinut zbog toga što ga sam Andrić (verovatno stidljivo i nevoljno), izveštava o svom slabom zdravlju i nemaštini, Crnjanski iz Beograda ne propušta priliku da uteši prijatelja, ukazujući mu na sve prednosti života daleko od domovine.

I on bi da pobegne, od gorčine, rusvaja i haosa, i pristao bi čak i na nameštenje trgovačkog pomoćnika, ukoliko bi mu ga Ivo našao.

A kada ćemo živeti?, pita ga očajan u jednom pismu iz marta 1920.

U isto vreme Crnjanski direktno poziva Andrića da napiše kritiku koja bi predstavljala uzvratni gest na njegove prikaze Eh Ropta.

Međutim, taj tekst nikad neće ugledati svetlost dana, što je mogao biti uzrok Crnjanskove surevnjivosti prema Andriću koju naslućuje i mladi jugoslovenski diplomata kad pretpostavlja da mu pisma više ne stižu jer je njegov prijatelj ljut.

Izostanak Crnjanskovih pisama u drugoj polovini 1920. biće povezan sa pripremama pesnika Lirike Itake za put u Pariz, iz kojeg će u proleće sledeće godine otputovati u Italiju, gde će se dva prijatelja i sresti.

Iz Rima će, zajedno, 4. jula 1921. poslati razglednicu svom izdavaču Cvijanoviću: „Sjećamo Vas se i srdačno pozdravljamo, zajedno sa svima vašima / Ivo Andrić / Crnjanski.“

U sačuvanim pismima koje je pisao dvadesetih i tridesetih godina čoveku koga smatra prijateljem, Crnjanski otkriva kako mu zavidi na slobodi – čak će i smrt Andrićeve majke, tešeći ga, pomalo nespretno predstaviti kao još jedno odrešenje od vezivanja: „Pošto više nemate majke, a imate u daljini Bosnu, ja mislim da ste sazreli da tek sad otpočnete život i zavidim vam na prevelikoj slobodi koju sad imate i koju vam nadam se niko više ne može oduzeti“.

Čini se da je u pismima književniku koji gradi uspešnu diplomatsku karijeru Crnjanski sasvim neposredan: kad Andrić pređe iz Rima u Bukurešt, utešiće ga rečenicom koja ili otkriva osnovano i čvrsto saznanje o ateizmu prijatelja rođenog katolika ili potpuno odsustvo mere Banaćanina-pravoslavca: „Osim toga, gledali bi onu stoku što čeka dim iz odžaka Vatikana.“ (Jednom prilikom zahvaliće mu se opet na pravoslavlju, a drugi put tražiće izvinjenje zbog toga što je prevideo da je katolički Uskrs prošao.) Prisniji ton najčešće je prisutan kada Crnjanski piše o ženama i ženidbi, ali i o strahu od siromaštva.

Andrić je, koliko to dozvoljava pismo, bio dobro obavešten o istoriji veridbe Miloša Crnjanskog sa Vidosavom Ružić, čija je familija mladoženju zamalo dovela do samoubistva.

Iskustvo oženjenog čoveka Crnjanskom izgleda daje za pravo da savetuje prijatelja koji, budući stalno na novoj dužnosti, ženidbi neprestano odoleva: „Mislim da Vam je karijera sigurna, Vi umete i da sirotujete, pa šta Vam ko može? Gospodstvo Vam ne mogu oduzeti, mirno i tiho vi ćete obilaziti svet, dostići nebrigu jednog kapućehaje. Što mi uvek spomenete vaše zdravlje, to mi se ne dopada. Ja nikad nisam verovao u vašu bolest i smatrao sam uvek da ste samo razmažen. Najposle lekari, svi, jesu idioti kad leče, ali kad konstatuju valjda mogu nešto znati? Ako ste zbilja loše sa zdravljem, onda koga vraga pristajete da idete u takve klime da dobijate pozdravne telegrame? Valjda tek nije važno biti na otmenom mestu. Ili se i vi bojite, tako strašno, kao ja, sirotinje? Što ne odete godinu dve nekud u brda? (…) Što se tiče žena, ne zaljubljujte se, ohol ste čovek, a te lako varaju. Primate gotovo i što nije znato. Nego kupujte žene. To je najbolje za zdravlje, kao dobar ručak i kakva bezbrižnost! Ne ženite se nikako – to vam je kao kad imate malo dete. Briga. (Ovo molim Vas da ne ispričate nikad Vidi.)…“ (25. januar 1929. iz Berlina u Španiju)

„Ne bojim se ja, dragi Ivo, sirotinje, nego ja imam ženu. Ta žena ponašala se dosad, kako samo naše žene (ostavimo sebi tu iluziju) znaju da se ponašaju prema mužu. Ta nije pravo da to do smrti čini, uz neudobnosti, sirotovanje i.d…“ (Berlin, 16. februar 1929)

Koliko je Crnjanski imao poverenja u Ivu Andrića – toliko da mu je poveravao svoje najintimnije stvari – vidi se i po tome što mu je pisao u doba svoje najveće krize, iz Kranjske gore 1930.

Pošto je vraćen iz Berlina, i napustivši Beograd, koji mu se smučio, te profesorsko mesto u školi, Crnjanski želi da ode negde daleko i da u potpunosti raskrsti sa dotadašnjim životom: „Ne mogu više ovu buržoasku masku i život. Hoću svega da se otresem. Deset godina ja obuzdavam sebe, u nadi da ću uspeti da živim obično. Ne mogu više. Beogr. traži i suviše bede, ponižavanja, uzaludnosti. Kuda ću na proleće ne znam. Samo kući ne.“

U poslednjem predratnom pismu koje je uputitio Andriću (24. februara 1939) Crnjanski će, obavestivši prijatelja da mu je iz Rima poslao i neke knjige, pisati i o smrti majke Marine, pravdajući se zbog svog nedolaska na njen poslednji ispraćaj do porodične grobnice u Ilandži.

Posle tog pisama više neće biti. (Andrić je iste godine otputovao u Hitlerov Berlin, kao opunomoćeni poslanik Kraljevine Jugoslavije, zamenivši na tom položaju Cincar-Markovića.) Samo dva telegrama – upućena 25. marta 1968. na beogradsku i hercegnovsku adresu – kojima Crnjanski izjavljuju saučešće Andriću povodom smrti supruge Milice.

Sliku odnosa Crnjanskog i Andrića, međutim, nemoguće je skicirati ako se zaboravi na to da je razgovorima neskloni Andrić jedan od svojih najlepših intervjua dao upravo Crnjanskovim Idejama 1934, koje su kasnije protivnici buntovnog banatskog Srbina (posebno Marko Ristić i Miroslav Krleža) nazivali fašističkim i koje su predstavljale i glavni argument i smetnju piščevom povratku u zemlju posle Drugog svetskog rata.

Tu Andrićevu odluku mogli bismo tumačiti i kao prijateljski gest, ali izvesno je da ugledni pisac i diplomata to ne bi uradio da nije smatrao da su Ideje nastale na talasu pokušaja Crnjanskog da odbrani državu – Kraljevinu Jugoslaviju (koja je uprkos mnogobrojnim manama ipak bila država slovenskih naroda i bolja od one u kojoj su rođeni) – od destruktivnih aktivnosti komunističkog internacionalizma i hrvatskog pravaškog separatizma i da je, ako je i bio nacionalno obojen, ovaj list branio dostojanstvo jugoslovenske nacije.

Ono što je dvojicu pisaca na samim počecima njihovog poznanstva ujedinjavalo do kraja, jeste ideja koju neki danas nazivaju integralnim jugoslovenstvom, ideja o zajedničkoj državi naroda okupljenih oko Srbije i njenih slobodarskih vojevanja i tradicija, državi koja bi bolji život obezbedila svima, a naročito siromašnim, širim slojevima što su vekovima robovali tuđinu.

I Crnjanski i Andrić upravo su zahvaljujući iskustvima iz Prvog svetskog rata doživeli preobražaj iz estetskog u političko biće, usvojivši za ceo život ideju o jedinstvu jugoslovenskih naroda.

Upravo zbog toga i posle Drugog svetskog rata, kad je izgledalo da pobednička strana koja je zastupala komunističku ideologiju nije odstupila od te ideje, obnavljajući jugoslovensku državu i unoseći u nju marksistički element, Andrić je bio spreman da se aktivno uključi u njen društveni i kulturni život, a Crnjanski da se u takvu državu vrati.

I jedan i drugi, opet, nisu se odrekli srpske nacionalnosti i srpske kulture kao osnove i matične ćelije te zajednice, i to ne zbog njene navodne dominacije i hegemonizma, već upravo zbog stradanja i žrtve koju je srpski narod podnosio u istoriji za osvajanje vlastite slobode, ali i za slobodu drugih balkanskih naroda.

I jedan i drugi odanost naciji (jugoslovenskoj i srpskoj) stavili su ispred ideologije, što nikad nije bio slučaj sa Miroslavom Krležom, koji je još od samih početaka izražavao dubok prezir prema aktivnostima i ideologiji svog školskog druga Vladimira Čerine, što se, pred Prvi svetski rat, u časopisima Val i Vihor zalagao za jedinstvo jugoslovenskih naroda pod okriljem Srbije kao Pijemonta.

Isprva veliki komunista, a zatim i veliki pobornik nezavisne hrvatske države, Krleža je, uprkos vezivanju njegovog imena za imena ove dvojice, od svojih književnih kolega i vršnjaka uvek bio dvostruko distanciran.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Prijatelji, neprijatelji (Ivo Andrić)”

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.