Profesor Ratko Božović: Čuvar kulture sećanja 1Foto: Medija centar

Ako je u prethodnoj knjizi svoje „junake“ odredio pre svega kao prestupnike, ali i stvaraoce čije mu je stvaralaštvo blisko i podsticajno te u njemu nalazi sabesednika, u novom spisu koji nam stiže simbolički krajem godine, autor interpretira 23 ličnosti, za koje priznaje da su mu dodatni podsticaj bili njihovi karakteri i njihove vrline.

Ne krijući da su mnogi među njima i dugogodišnji prijatelji, Profesor otkriva i svoju „skrovitu nameru“ da pred lice uspavane javnosti iznova donese one za koje mu je „teško padalo da su u velikoj meri nevidljivi, gotovo zaboravljeni. Na to nisam pristajao. To je bio moj odlučujući modus operandi“ – kazaće.

Već sam autorov izbor ličnosti potvrđuje i njegovu tezu da se i nadalje bavi za njega podsticajnim kreativcima, ali i onima za koje smatra da imaju delo koje nije dovoljno poznato javnosti. Na taj način on ostaje onaj kreativni mislilac koji u kontinuitetu podseća da „u nas nedostaje nepristajanje na nasilje uvriježenog rezonovanja i predrasude svih vrsta, nedostaje negacija bespolnog mišljenja i otužne ravnodušnosti, nedostaje neposlušnost koja brani slobodnu volju i nezavisnost pojedinca“ kako je istakao još u prethodnoj knjizi Moje simpatije, obrazlažući izbor „pobunjenih“.

Sada odlazi još dalje priznajući da mu je važno da sve njih „vredi vratiti u javni život, da je neophodno pokazati njihovu relevantnost i značaj za našu kulturu. Kako je vreme odmicalo, to mi se nametalo i kao pitanje odgovornosti i kao želja da omogućim njihov povratak.“

U vremenima brzog zaborava, gde sadržaj i suština postradavaju pred naletom besmisla Božović nas vraća arhetipovima profesionalnog a pre svega moralnog integriteta. Jer je i sam takav. Stvaralac i čovek.

Stoga umesto uvreženo očekivanog pregleda kojim je nemoguće približiti čitaocu sveobuhvatnost ove dragocene knjige, nekoliko akcenata koji reflektuju autorov izbor, ali i njegovo lično određenje. Već po samom kvantumu (ali ne samo po tome) izdvaja se tekst Drama velikog umetnika, posvećen Mirku Kovaču.

Profesor ga odmah determiniše kao bogomdanog umetnika-književnika koji nije samo to već i „rođeni mislilac, teoretičar književnog umeća“.

U čak tri poglavlja koja predstavljaju zahvat dostojan prebogatog bio(biblio)grafskog opusa Kovača, autor kao da se sve vreme vodi njegovom rečenicom preuzetom od Brodskog: „Pamtiti znači ponovo uspostavljati bliskost“, jer podseća čitaoca ne samo na dramatičnu sudbinu ovog stvaraoca, već i na suštinske rakurse njegovog „pripovedačkog Ja“.

Naravno uz uvek neponovljive pasaže božovićevskog prepoznavanja, tako nalik dijagnozi naše stvarnosti i na putu kojim se ređe ide. Kovač osamu vidi kao način stvaraočevog postojanja, kao deo stila njegovog življenja, kazuje Božović i dodaje : „Ono je odgovor na sveopšte brbljanje, kolektivne trivijalnosti i jezičku entropiju… U svojoj rafiniranosti, osama može postati i melanholija tajne i šapat tišine“.

Zanimljivo mu je i njegovo viđenje cenzure koje tu „krotiteljicu duha“ označava kao unutrašnju cenzuru. „U takvoj cenzuri autor u stvari vrši nasilje nad sobom, jer lovi i vreba samog sebe“ konstatuje Ratko Božović. Za njega je ipak najveći problem mehanizma cenzure, prisustvo autocenzure. Ponajviše , smatra on „kada cenzor ovlada cenzurisanim, kada nađe put do njega. Tada je autocenzura – autorepresija.

Ona dolazi sa teskobom, strahom i strepnjom. Ona sužava tvoračku svest i degradira stvaralački potencijal svakog mislećeg bića.“Autor zaključuje kako Kovačevo stvaralaštvo (uz svo lično stradalništvo) nije uspela da blokira ni cenzura ni autocenzura, već da se u njegovom slučaju potvrđuje ona spoznaja „da nema slobode bez slobode u čoveku, bez slobodnih ljudi“.

Svoja tipična nepristajanja na glupost, jednoumlje, poltronstvo, partizam ali i svaku vrstu moralnog pada Profesor Božović demonstrira i u tekstu „Borkinja“ posvećenom Borki Pavićević za koju odmah na početku ustvrđuje da „ostaje snažan utisak da je ova filozofkinja uverljivo prokomentarisala nedavnu istoriju našeg propadanja, ali i alternativu nepristajanja na apsurde degradirane egzistencije“.

On ističe njenu misaonu otvorenost i višestrukost kritičarske svesti poduprtu „superiornim obrazovanjem i maštom od sna i jave“. Svoje određenje nje kao Borkinje dopunjuje njenim neprestanim neprihvatanjem bilo koje dogmatizovane, neslobodne i ideologizovane stvarnosti. „Ona na nju nije pristajala, pa je zato i kritikovala i nastojala da je menja i učini podobnijom za život slobodnih ljudi“, piše Božović.

Ono što mu je i lično kao stvaraocu važno, ne previđa ni kod Borke Pavićević : „Ovdašnje dramatične događaje i mutne epohalne tendencije Borka komentariše jasnim viđenjem i čovečnom zabrinutošću, ali nikad ne zaboravlja na individualne sudbine savremenika“ (pišući o odlasku Dragana Babića prim. aut.).

Na kraju ovog teksta, autor se vraća na rečenicu uklesanu na spomeniku Ane Lind, ubijene ministarke spoljnih poslova Švedske: „Rezignacija je naš najveći neprijatelj“ i superiorno poentira: „To je najbliže njenom celokupnom aktivizmu i višestrukom pregnuću, koja je činila sve što je bilo u njenoj moći da ne ostanemo evropska periferija i zatvoreno društvo“.

Korice ove opominjuće knjige, u inat zaboravu i zaboravnosti, zatvara tekst pod nazivom Nadmoć karikature, posvećena stvaralaštvu Dušana Petričića. Očito ne slučajno, jer u ovom ogledu ne samo o jednoj ličnosti već i o našoj dominantno političkoj stvarnosti, profesor Božović nije samo beskrajno precizni i neumoljivi dijagnostičar, već prevashodno terapeut… „NJegova je karikatura savršen obrazac skeniranja političke mimikrije i mnoštva prevarologija. A onda sledi i precizna dijagnoza. Kad bi postojala kritička javnost, ta dijagnoza bi je obavezivala na samoodređenje u odnosu na represije autokratskog sistema“.

Profesor odavno zna da je karikatura ogledalo i savest društva, pogotovo politička karikatura koja stvara društvenu atmosferu „u kojoj je neprestano prisutna ideja da je politička moć prolazna a svaka vlast promenljiva“.

Tako piše autor koji konformizam pogotovo onaj obezličeni, doživljava kao lice i naličje neslobode, nadmoć poretka nad ličnošću koja, kad ostane bez individualne slobode, ostane i bez istine o sebi samoj.

A Istina i Sloboda baš kao i Nepristajanje na odsustvo svake vrste Moralnog za Profesora su aksiomi intelektualne neposlušnosti.

Zato sam ga u jednom drugom tekstu odredio kao Čuvara vatre. Onog koji bdi da svetlo ne nestane. I priznao da ga i dalje studentski privrženo pratimo. Na njegovim čudesnim putevima umnog i zaumnog.

Ovim spisom Moji savremenici , Profesor Božović pokazuje i da je Čuvar kulture sećanja. A to je u vremenima zagubljene kulture i obrisanih sećanja ? od izuzetne važnosti . Da postoje Čuvari, koji nas (pod)sećaju na arhetipske vrednosti. I ličnosti koje ih ovaploćuju. Kao neupitno i neumitno svedočanstvo duha vremena.

P. S. Zato i početno veliko slovo kod reči Profesor

Autor je profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka

Borkinja

Kada se pročita obiman spis Glava u torbi Borke Pavićević ? Centar za kulturnu dekontaminaciju, 2017, ostaje snažan utisak da je ova filozofkinja uverljivo prokomentarisala nedavnu istoriju našeg propadanja, ali i alternativnu nepristajanja na apsurde degradirane egzistencije.

O svemu najbitnijem o društvenom i kulturnom životu ona se intelektualno, kritički i emocionalno odredila. I to kao ličnost sa najvišim moralnim integritetom i nadmoćnom moralnom kulturom. U svom istraživačkom pregnuću kao da se držala Aristotelove ideje da je čovek ono što čini.

I sebi i drugima. Biti ono što jesi, ono što misliš, ono što delaš. To je bio njen temeljni stav. A njen desetogodišnji angažman kao dramaturškinje u Ateljeu 212 i dvadesetogodišnji rad u BITEF-u, kao i njen društveni aktivizam bogatilo je i njeno umetničko i kulturološko i društveno iskustvo.

NJen aktivizam i njena hrabrost imponovali su svima. I onima koji su je prihvatali i onima koji je nisu shvatali do kraja.

Borka Pavićević nije bila samo pouzdana hroničarka naše novije istorije i žestoka kritičarka njene iracionalnosti već i analitičarka koja je pouzdano predviđala naše sunovrate.

To se videlo kada je 31. maja 1990. godine prekinuta predstava Sveti Sava Siniše Kovačevića, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (gostovanje Narodnog pozorišta iz Zenice), koja je, posle prikazivanja na 35. jugoslovenskim igrama u Novom Sadu, trebalo da bude izvedena i u Beogradu.

Bučna gomila stranačkih ekstremista brutalno je onemogućila njeno izvođenje. Bio je to politički i pozorišni skandal. Tada je Borka ustala i glasno povikala: „Bićete odgovorni za konc-logore u ovoj zemlji!“. Ti logori su se 1992. godine i dogodili.

U svakoj Borkinoj kolumni, koje su pisane u vikend dodatku lista „Danas“, svake nedelje od marta 2013. do decembra 2016. godine, prisutna je slika one stvarnosti koja je bila obeležje našeg dramatičnog vremena.

U stvari, kolumne iz spisa Glava u torbi nastavak su kontinuiteta kolumni koje su pisane od početka izlaženja lista „Danas“, pod naslovom „Postdejtonska moda“, a posle 5. oktobra 2000. godine i pod naslovom „No Longer and Net Yet“. „Strogi prijatelji su me podstakli da objavim Glavu u torbi, uverili me da je to obaveza zbog razumevanja vremena u kome smo bivali i akteri i svedoci. Da se time potakne pamćenje protiv zaborava događaja i ličnosti, ili celine, pojma o celini, i današnju preku potrebu da se razume, a time i menja stvarnost“, napisala je u uvodu Borka Pavićević.

Iz njenih sećanja i preispitivanja doznajemo ne samo o onome što se događalo u nedavnoj prošlosti nego i kako su proizvedene posledice nepopravljive društvene entropije.

Memorijski karakter dobijaju i njene zbirke kolumni Moda (Beogradski krug 1994), i Na ex-Postejtonska moda (Damad, Novi Pazar, 1998), kao i mnoštvo tekstova u časopisima, dnevnim i nedeljnim novinama. A dvadesetpetogodišnji Centar za kulturnu dekontaminaciju, čiji je Borka bila osnivač, postao je mesto za kritičko promišljanje stvarnosti i slobodu mišljenja, središte vrednosti demokratskog postojanja, slobode i demokratije.

„Borka je utemeljila i gradila instituciju koja misli, jedinu instituciju svetskog značaja u Beogradu, kojeg su, u isto to vreme, srpska kulturna i politička elita sunovratile u palanku. I Borka je, ingeniozno, umela da gradi instituciju koja će uzajamno graditi i nju samu i njene saborke i saborce. Uspostaviti takav dijalektički obrazovni proces između svog nedovršivog dela i svoje trajno razvijajuće ličnosti nazivam genijalnim projektom“, zapisao je Zlatko Paković.

U Centru nije bilo mesta za nacionalističku i retrogradnu retoriku, ali jeste za slobodoumlje, kritiku i humanizam. Svakako i otuda su dolazili snažni podsticaji za pisanje ogleda, eseja i kolumni Borke Pavićević.

A njeno pisanje kao da je utkalo u sebe Borhesov duh da se ne može pisati bez emocija, bez strasti, bez pitanja i bez osećanja.

U njenom kazivanju neprestano je bio prisutan „pobunjeni čovek“, ali i nastojanje da njena pobuna bude saglasna sa karakterom i stamenošću njene ličnosti. Na samom početku njenog spisa čitamo određujući rečenicu za naše društvo koja će biti relevantna za kontekst njenih misaonih varijacija: „Naš je to bolesnik, to je naše društvo“.

To je ono društvo čiji je bilans Miloševićeve politike, kako je već zabeleženo – četiri izgubljena rata, četiri miliona raseljenih, preko sto trideset hiljada ubijenih i međunarodno presuđen genocid. Autorka će citirati reči Mirka Tepavca koje je izgovorio prilikom otvaranja skupa „Zajednica sećanja“ („Studije Jugoslavije“) u CZKD, 2008. godine, a koje su se odnosile na podsećanje kako je Jugoslavija srušena. On je verovatno da je to učinjeno zbog „njenih vrlina“, jer je smatrao da nacionalističkom antikomunizmu nije smetala toliko njena autoritarnost i partijsko svevlašće koliko njen kosmopolitizam, nacionalna i verska tolerancija, sekularizam, otvorenost prema svetu. Uveren da je rušena zbog toga da bi bio srušen „partijski antifašizam“, da bi zatim zaključio da će zajednička država „ostati večito važna ne samo uspomena, nego i kao opomena“.

Tako je govorio Tepavac, koji je, kako je Borka rekla, bio ilegalac, skojevac, partijac, gerilac, ratnik, vojna vlast, državna vlast, diplomata, liberal, državnik i pisac, prilikom promocije njegove knjige Moj Drugi svetski rat i mir. Ima se utisak da su pogledi Mirka Tepavca bili bliski i shvatanju Borke Pavićević o propasti zajedničke države. Antifašizam je bilo njeno najjasnije političko određenje.

Ona nije slučajno potpisala tekst sa Jasenkom Selimovićem, koji je objavljen jula 2013. u švedskom listu „Svenska dagbladet“, na Dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici.

Tamo čitamo: „Srebrenica jula meseca 1995. jeste mesto poraza čovečanosti“. Autori uverljivo dokazuju da relativizacija istine o ratu vodi relativizaciji vrednosti istine u miru. U traganju za kritičkim subjektom kao sastavnim delom naše kulture, oni ističu da istina o žrtvama „čini naše živote mogućim“.

To je i razlog što će doći do razjašnjenja: „Taj subjekt je nemoguć bez sećanja i bez oživljavanja, i bez stida i bez odgovornosti. Kao što su mesta trauma mesta kulture i umetnosti“. Zato se na kraju ovog teksta našla Brehtova ideja: „Kako da podignemo novu kuću kada prethodno nismo očistili podrum ispod ruševina stare kuće“. Nije bilo teško dokazati mirovnim aktivistima da je borba protiv zločina odbrana čovečnosti.

Iz knjige Ratka Božovića Moji savremenici