Prostor geopolitičkog paradoksa 1Foto: EPA-EFE/ FABIO FRUSTACI

Don Huan od Austrije komandovao je nad 200 hrišćanskih galija, 100 drugih brodova, 50 000 vojnika u bici kod Lepanta, koja je definitivno podelila Mediteran na zapadni, koji su kontrolisali Habzburzi i italijanski saveznici i istočni, pod kontrolom Otomanske imperije.

Mediteran danas ostaje osnovna tačka i pokretač italijanske spoljne, ali takođe i unutrašnje politike. Tradicionalna osovina italijanskog spoljnopolitičkog delovanja integriše tri stuba: snažnu privrženost projektu evropskih integracija, privilegovane odnose sa SAD kao centrom „južnog krila NATO“ i stalno obnavljanje i preispitivanje shvatanje strateške važnosti Mediterana za uravnotežen razvoj.

Bivši ministar spoljnih poslova Italije, a sada komesar EU za ekonomiju, Paolo Đentilone, uvideo je 2015. da su promene u regionu toliko dramatične, da prevazilaze kapacitete za bilateralnom diplomatijom, pa je osmislio jedinstvenu platformu okupljanja svih država koje italijanska spoljna politika zove „širi Mediteran“ (Broader Mediterranean).

Tako je nastala konferencija „Mediteranski dijalog“ kojoj je nominalni nosilac Italijanski institut za spoljnu politiku (ISPI) sa operativnim direktorom Paolom Magrijem, koja je prošle nedelje održana peti put u Rimu. Sličan koncept, godinu dana kasnije, sledila je Grčka, koja je istu zamisao pretvorila u drugačiju arhitekturu „EU – arapskog foruma“.

Prostor geopolitičkog paradoksa 2
Foto: Lična arhiva

Italijanski ministar spoljnih poslova, Luiđi di Majo, želi Italiju koja, kako je rekao, „preko Mediterana, povezuje Evropu, Afriku i Aziju“, prostor gde se danas samo nalaze arheološki tragovi Rimske imperije.

Mnogi će reći da je to preveliki zalogaj za današnju Italiju, bez obzira što ovoga puta nije reč ni o kakvom osvajanju, ponajmanje vojnom, ali brze promene u Mediteranu donose novu ravnotežu snaga, posebno nakon američkog uzdržavanja da produži svoju hladnoratovsku ulogu jedinog hegemona Sredozemnog mora.

Čak i da Italija nema takvu ambiciju, mediteranski odnosi bez nje sasvim su nemogući.

Italijanski ministar spoljnih poslova je rekao da je „Mediteran centralno pitanje u dijalogu s Vašingtonom“, pozivajući istovremeno da se „Rusija sa svojim prisustvom, uzima u obzir“.

Italijanski premijer Đuzepe Konte proširio je strateški okvir Mediterana. Dok je ranije to bila ekskluzivno područje NATO-a i američke Šeste flote, danas su u njemu sve snažniji drugi centri moći. Svoje „galije“ imaju Rusija, Kina i Turska.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, dobio je, na neki način, centralno mesto na skupu.

Oni koji su ga slušali poslednjih meseci, ocenili su da je bio naročito oštar prema SAD. Dok italijanska strana smatra da je Berlinska konferencija, koja je sazvana za početak iduće godine, prilika da se uspostavi primirje u Libiji, ruski ministar spoljnih poslova ocenjuje da je ona već „propuštena prilika“ jer nisu pozvani svi učesnici u sukobu, aludirajući na maršala Haftera, nego se postavlja pitanje „ko je koliko legitiman, što samo otvara nova pitanja“.

Rusija je sličan model primenila za Siriju i „Astana proces“ kada je pozvala sve učesnike u sukobu, za razliku od pregovora u Ženevi koji su isključivali brojne aktere sukoba.

On je sukob u Libiji ocenio „opasnom avanturom NATO-a“, koja nimalo nije uzela u obzir posredovanje predsednika Čada, Idrisa Debija, između Gadafija i opozicije. I sam predsednik Čada, koji je bio na konferenciji, razjasnio je detalje ove akcije i naglasio da je Libija „osnovni izvor destabilizacije regiona“.

Ruski ministar je pokazao razumevanje za turske akcije u Siriji, rekavši da je Turska „dugo upozoravala da će izvesti akciju“, a gotovo sasvim neočekivano je otkrio da je Rusija upozorila Erdogana na pripremljeni državni udar 2016.

Današnji Cezar ili Marko Antonije koji vodi „rimske legije“ u Mediteranu je prvi čovek italijanske naftne kompanije ENI, Klaudio De Skalci.

Pod njegovim vođstvom, sposobne ekipe istraživača ove kompanije, zahvaljujući novim nalazištima u regionu, promenile su energetsku ravnotežu i poziciju mnogih zemalja, od Egipta, do Libije i Kipra. Enijeva nalazišta na severu Egipta, pretvorila su ovu najmnogoljudniju arapsku zemlju od višedecenijskog uvoznika u samodovoljnog energetskog potrošača. Upravo je Turska poslala početkom oktobra ratni brod na Enijev blok u vodama Kipra.

Tada je De Skalci rekao da on ne želi da nastavi bušenje, ukoliko bilo koja strana pošalje ratne brodove.

Da bi stvorila veliku zaštitnu zonu na zapadu, Turska mora da kontroliše istočni Mediteran, a takva kontrola neizbežno obuhvata Kipar.

Ukoliko Kipar omogući zapadnoevropskim kompanijama da koriste nove resurse, Turska će biti suočena sa zemljama koje su mnogo snažnije od Grčke i koje imaju značajne ekonomske interese oko ostrva koje zavisi od turskog ponašanja. Turska je, upravo pred prošlonedeljno okupljanje, agresivnim akcijama, dovela u pitanje celokupnu italijansku ulogu u istočnom Mediteranu. Italija je članica Istočnomediteranskog gasnog foruma koji je obrazovan 25. jula ove godine.

U njemu su Kipar, Egipat, Grčka, Izrael, Italija, Jordan i Palestinske teritorije. Forum je u određenom smislu već promenio lice regiona, jer je pod istim krovom okupio arapske zemlje, palestinske teritorije i Izrael. Očekuje se da se uskoro priključe Liban i Sirija, tako da Turska ostala izolovana i usamljena u ovakvom okruženju.

Egipatski ministar energetike, Tarek El Mola, najavio je i priključenje Iraka.

Koristeći ovaj „raspored zvezda“ i uspon odnosa Izraela i Saudijska Arabije, izraelski ministar spoljnih poslova, Izrael Kac, učesnicima skupa predstavio je projekat pruge Haifa – Rijad, sa produžetkom do Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji uključuje Jordan i Palestinu. Ovaj predlog, Kac je prvi put predstavio u junu ove godine, kada je posetio Abu Dabi.

Prugu, koja bi povezivala Mediteran sa islamskim svetim mestima, Mekom i Medinom, u dužini od 2.000 kilometara, Kac je nazvao „kopnenim mostom“ koji povezuje Evropu i zalivske zemlje. Ona uvodi još jedan međunarodni faktor – Kinu.

Jedan deo luke Haifa kontrolisaće Kina, uprkos snažnom protivljenju SAD. Kina će, prema Kacovim rečima, predložiti zalivskim zemljama kraći put kojim bi stizala roba iz Evrope i SAD, preko Mediterana, uz niže cene, a ne više preko zapadnih luka u Arapskom zalivu, rekao je Kac.

Pruga bi otklonila „bezbednosni rizik“ Irana prema Ormuskom moreuzu i Bab El-Mandabu kao i nepredvidljivim opasnostima jemenskog rata.

Ovaj plan, veruje se, predstavlja jedan od projekata „sporazuma veka“ koji je Trampova administracija planirala da predstavi, pokušavajući da sklopi palestinsko – izraelski sporazum. Kac je rekao da je upravo SAD ponuđeno da budu na čelu projekta.

Palestinske vlasti odmah su odbacile ovaj projekat, što je isto učinio i palestinski ministar spoljnih poslova, Rijad Al Malki, koji je govorio odmah posle izraelskog ministra. Palestinci smatraju da ovakvi projekti, bez stvaranja palestinske države, samo vode u dalju i snažniju okupaciju palestinskih teritorija.

Jemenski sukob je naveden kao jedan od motiva kreiranja ovog projekta. Obraćajući se veoma emotivno učesnicima skupa, dobitnica Nobelove nagrade za mir 2011, Tavakul Karman, oštro je osudila, prvo Saudijsku Arabiju i UAE, a zatim i one koji ih podržavaju, zbog toga što ne žele „pravi“, nego „lažni mir“ u Jemenu.

„Na Jemen se gleda kao na dodatak Saudijskoj Arabiji, kao prozor ili vrata Saudijske Arabije. Zbog toga se odobravaju okupacija i hegemonija nad Jemenom od strane Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Tvrdi se da su oni dobri saveznici protiv terorizma. To je najveća laž. Slobodan i stabilan Jemen je brana terorizmu, a ne okupiran i podeljen Jemen“, rekla je, burno pozdravljena, Tavakul Karman.

Saudijski prestolonaslednik, Mohamed bin Salman, kategorisao je svoju zemlju, zajedno uz Egipat, Jordan, Bahrein, Oman, Kuvajt, Ujedinjene Arapske Emirate i Jemen u zemlje koje se bore protiv „trougla zla“ u kojem su Iran, Muslimanska braća i Turska.

U takvoj situaciji rastućih pretnji izolacijom, Turska je bila prinuđena da obruč probije na jedinom mogućnom mestu, pored Kipra. Turska je svoje pretenzije zasnovala na navodom postojanju „države“ Severni Kipar, koju niko osim nje ne priznaje, pa je na toj osnovi, proizvoljno, za sebe, anektirala neutralni međunarodni akvatorijum koji nema nikakva uporišta u bilo kom pravu.

Posle ovog, Turska je preduzela i drastičniji korak, sklapajući sporazum o pomorskom razgraničenju sa libijskom vladom koju podržavaju UN, a kojoj je na čelu Faiz Saradž.

Italija je dugo bila na strani Saradžove vlade i tako je dospela u raskorak s Francuskom, koja je otvoreno stala na stranu maršala Haftera. Rusija se takođe pridružila Hafterovim pristalicama, gde su već godinama Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati, Turska i Katar. Vojni komandanti maršala Haftera saopštili su da su dobili naređenje da „potapaju turske brodove“, jer „nemaju drugog izbora“, dok najavljuju da je „zauzimanje Tripolija samo pitanje dana“. „I kada uđemo, predsednik Vlade nacionalnog sporazuma Faiz Saradž napustiće Libiju, a taj sporazum sa Turskom neće proći“, rekao je admiral Mahdaui, koji je komandant jedinica mornarice lojalnih Hafteru.

Ono što je opasnije, jeste pitanje koliko daleko je Turska spremna da ide u zaštiti ovog sporazuma? Da li će ona, možda, da interveniše, na sličan način kao što je Rusija intervenisala u Siriji i na taj način, zaštiti neophodnog saveznika?

Turski ministar spoljnih poslova, Mevlut Čavušoglu, posvetio je pažnju Siriji i turskom operacijama u njoj kao, kupovini sistema S 400, migrantima u Turskoj i situaciji u vezi s Kiprom. Ni u jednom, ni u drugim pitanju nije bio isključiv. Novo je da je najavio da „možda može da se razgovara sa sirijskim predsednikom Asadom“, dok je ranije Turska to energično odbijala. Obrazložio je, ponovo, razloge za kupovinu S 400, ali je dodao da je Turska „čak i danas spremna da kupi američko naoružanje, ukoliko se obeća da će Kongres da to odobri“.

Čavušoglu je rekao da je Turska i danas „spremna da priča o tome“. Turska je članica NATO, „sused s Rusijom s kojom se ne slažemo kada je reč o Siriji, Krimu, Gruziji, ali mi smo susedi koji treba da sarađuju u naša saradnja je u usponu“, zaključio je Čavušoglu, uklanjajući svaku raniju isključivost iz odnosa sa NATO i SAD, koja je bila primetna pre turskih vojnih operacija u Siriji.

Sve to čini Mediteran „geopolitičkim paradoksom“, kako ga je nazvao italijanski premijer Konte, u kome se u „multipolarnoj realnosti“ sudaraju fragmentacija i povezivanje, dezintegracija i integracija, u kome neprestano bukti kriza u kojoj se vlade konfrontiraju sa „nedržavnim subjektima“ – naoružanim milicijama i terorističkim grupama i „međunarodnim hegemonističkim tendencijama“.

U tim uslovima, italijanska spoljna politika kreira za sebe novu, ali snažnu i neizostavnu ulogu na Sredozemlju.