No, postavlja se pitanje da li se ovim postulatom može objasniti vrednost knjige Boška Mijatovića Zemlja, novac i država (Arhipelag, Beograd 2019) u kojoj je sabrano deset njegovih radova iz srpske ekonomske istorije. Nije sporno da je opus te istoriografije veoma skroman, da se pojavilo izuzetno malo radova na ovu temu. Već u samom predgovoru, autor napominje da je očigledno „da kod nas preovlađuje opčinjenost grmljavinom topova i prelomnim i manje prelomnim političkim događajima“. Pa ipak, bez obzira na nespornu retkost radova iz oblasti srpske ekonomske istorije, neki od njih, za razliku od Mijatovićevih, teško da mogu da se okarakterišu kao vredni. Dakle retkost je potreban, ali ne i dovoljan uslov vrednosti.

Ono što Mijatovićeve radove objavljene u ovoj knjizi čini vrednim jeste njegov istraživački pristup kome je cilj spoznaja prošlosti, spoznaja onog što se zaista dogodilo, kao i objašnjenje uzročno-posledičnih veza koje su dovele do zabeleženih ishoda. Ovog autora ne interesuje šta će biti političke implikacije nalaza do kojih je došao, još manje da li će se neko zbog toga uzbuditi. I to čitaocu jasno stavlja do znanja, time što već na samom početku knjige ukazuje na to da je „jedan deo radova iz ekonomske istorije nastao iz političkih razloga“, a upravo u takvom pristupu on vidi razloge za skromnost opusa, naročito u pogledu kvaliteta.

Radovi objavljeni u ovoj knjizi se između sebe razlikuju po svemu osim u pogledu beskompromisnog istraživačkog pristupa i dosledno primenjene metodologije. Pokrivaju period od XV (Braničevska oblast 1467. godine), pa sve do početka ovog našeg veka (Opšti pregled tranzicije u Srbiji do 2005). U njima se autor bavi opštom privrednom istorijom određenog perioda i područja, poput dva već navedena rada, a u to spada i razmatranje ekonomske politike i konjunkture u Jugoslaviji 1919-1925. godine.

Međutim, ipak se pretežno bavi specifičnim pitanjima, poput istorije srpskog budžeta, neposrednih poreza, zaštite seljaka od finansijskih rizika i novčano-kreditnim poslovima Narodne banke Srbije 1914-1915. godine. Čitanje ovog poslednjeg rada i informacije o delanju negdašnje srpske centralne banke, dobro organizovanom, svrsishodnom, kompetentnom i dnevne politike lišenom delanju, stvara gorak ukus kada se to uporedi sa delanjem današnje domaće emisione ustanove.

Dva tematska rada su polemička. Jedan je posvećen tezi o pljački prečanskih krajeva usredsređene na severnu srpsku pokrajinu – Vojvodina i neposredni porezi oko 1925: da li je bilo pljačke? Drugi je posvećen tezi o ekonomskom trijumfu socijalističke ideje i njenom znalačkom sprovođenju, a sve otelotvoreno u dinamičnom rastu domaće privrede sredinom prošlog veka – Reparacije kao izvor rasta oko 1950. godine: empirijsko suprotstavljanje verbalizmu.

U tim radovima jasno se vidi Mijatovićem pristup: otvoriti prostor za one sa kojima polemiše, za one s kojima se ne slaže. Širokim navođenjem njihovih stavova i argumenata, onda kada je ovih drugih uopšte i ima, Mijatović omogućava čitaocu da se opredeli – čiji su argumenti jači – i da sam donese svoj sud. Uzimajući u obzir snagu Mijatovićevih argumenata u odnosu na njegove oponente, piscu ovog prikaza to nije bilo teško.

Najznačajniji rad je ovom zborniku, Zamena austrijskih kruna dinarima 1920. godine posvećen je političkoj i ekonomskoj kontroverzi koja je stvorena prinudnom zamenom austrougarskih kruna dinarom po kursu 4:1. Najbitniji nalaz ovog rada jeste da ekonomske kontroverze nema. Mijatović jasno i ubedljivo pokazuje da je tržišnu kurs po kome su ove dve valute menjane na berzi bio upravo 4:1, a takođe, zasnovano na dostupnim podacima o cenama istih ili srodnih proizvoda, da je to bio i odnos kupovne moći.

Shodno tome, ovaj kurs je bio opravdan, pa time i pravedan. Time se jasno pokazuje da politička kontroverza koja je od toga napravljena, još u vreme zamene, pa potom Bićanićevim pamfletom iz 1938. godine (ekonomska podloga hrvatskog pitanja), i koja opstaje u savremenoj hrvatskoj i ne samo hrvatskoj istoriografiji, nema nikakvu ekonomsku podlogu, već je samo lavež sa političkim motivima.

Jer, kako navodi Mijatović, kada su oni koji su najžešće napadali predloženi kurs zamene, poput Slovenačke narodne stranke i Hrvatske zajednice, ušli u vladu samo tri dana posle početka zamene, zaćutali su, više nisu imali ništa loše da kažu u toj zameni – riječita šutnja, nema što!

Za kraj, tri ocene Mijatovićeve knjige. Odlična, za one koje interesuje ekonomska istorija. Podsticajna, za one koji se sa ekonomskom istorijom susreću prvi put. Irelevantna, za one koje ne interesuje ništa drugo osim dnevne politike. A za ove poslednje knjiga nije ni pisana. Kao ni ovaj prikaz.

Povezani tekstovi