Protivnici američkog unipolarizma

Rusko-kineski političko-ekonomski povratak na svetsku scenu praćen je njihovim međusobnim strateškim partnerstvom, kako na domaćem planu tako i u svetskim poslovima. Sadržaj partnerstva prostire se na tri oblasti – ekonomiju, bezbednost i međunarodne probleme. Kad je reč o ekonomskoj saradnji, ona se ne ogleda samo u vidu proširenja trgovinskih odnosa. Struktura trgovine još uvek je debalansirana: dok Kinezi traže od Rusa više energije, pre svega nafte i gasa, Moskva nudi širu saradnja u oblasti visoke tehnologije. Osim toga, i obim trgovine je, uprkos konstantnom rastu poslednjih godina, izrazito nizak (daleko ispod obima trgovine koju Kina ima sa SAD ili EU) s obzirom na želje, mogućnosti, ali i potrebe. U ukupnoj spoljnoj trgovini Kine, učešće Rusije iznosilo je 2006. samo dva odsto (oko 30 milijardi USD), dok je sa Nemačkom Kina imala u 2005. razmenu 60 milijardi USD. Trgovina Kine sa SAD veća je deset puta od njene trgovine sa Rusijom. Optimističke procene predviđaju da se do 2010. rusko-kineski robni promet ostvari u vrednosti od 60-80 milijardi USD. Poseban problem je isporuka energetike, nafte pre svega, koja se još uvek transportuje iz Rusije u Kinu „ručno“, tj. železnicom, u količini od 15 miliona tona godišnje. Povećana prodaja ruskog oružja Kini, u vrednosti od tri milijarde dolara godišnje u cilju modernizacije kineske armije, dobrim delom je i posledica embarga Zapada na njegov izvoz oružja u Kinu.
Drugi krug partnerstva je bezbedonosna sfera. Izuzetno delikatna oblast tek u povoju usmerena je na funkcionisanje Šangajske organizacije za saradnju, kojoj pripadaju, pored dve sile, i četiri države centralne Azije (Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan). To podrazumeva osetnije prisustvo Rusije i Kine u centralnoj Aziji, uz nastojanje da se istisne Amerika koja se „uklinila“ u ovaj region između dva suseda. Na Dalekom istoku pojedina, donedavano veoma ozbiljna pitanja (kao npr. pitanje teritorijalnog razgraničenja i bezbednost državne granice duge 4.300 km) uspešno su apsolvirana i stavljena, kako zvanično kažu i Moskva i Peking, ad acta. Prvi put u istoriji odnosa dva velika suseda, oštro ideološko-vojnički i politički suprotstavljena u ne tako davnoj prošlosti, održala su nedavno na teritoriji Kine zajedničke manevre uz učešće 9.000 vojnika.
Treća oblast strateškog partnerstva prostire se na međunarodne probleme i opredeljenje Rusije i Kine za multipolarane principe u obavljanju svetskih poslova. Posledice su približavanje stavova u traganju za rešenjima kod slučajeva „nuklearnih kriza“ u Iranu i Severnoj Koreji. Tu je podrška Pekinga Moskvi oko ulaska Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju. Rusija još uvek ima polovično mesto u G-8, a Kina je na njenom pragu. I Rusija i Kina imaju jedinstveni stav o nemešanju Zapada u njihova unutrašnja pitanja, pogotovo kada su u pitanju ljudska prava (Čečenija, Tibet, Sinkjang).
Prilikom praktične realizacije pojedinih delova strateškog partnerstva, ni Moskva a ni Peking, logično nipošto ne skreću sa trase sopstvenih nacionalnih interesa. Ilustrativna je izjava Vladimira Putina, kod dilema vezanih za pitanje eksploatacije nafte na Dalekom istoku i usmeravanje naftovoda iz Sibira ili samo prema Japanu, ili i prema Japanu i prema Kini. Putin je rekao da će Moskva u opredeljenju za pravac izgradnje svog naftovoda na Dalekom istoku, svakako uzeti u obzir potrebe stranih partnera, ali je dodao da će „postupiti u saglasnosti sa nacionalnim interesom“.
Činjenica je da je samo 10 odsto privrede ruskog Dalekog istoka povezano sa privredom evropske Rusije, a da „ostatak“ od 90 odsto gravitira zemljama Azije, Kini pre svega. Putin igra na azijsku kartu, a kao adut ima zalihe sirovina. Njegov zalog predstavlja energija (pre svega, nafta i gas). Rusija je po izvozu nafte na drugom mestu, a po izvozu gasa na prvom mestu u svetu. Kina je druga po potrošnji sirove nafe u svetu, a odnedavno i uvozi trećinu od ukupne količine potrošene nafte.
Savremeni rusko-kineski odnosi zasnivaju se na tri bazična dokumenta: Sporazumu o partnerstvu Rusije i Kine iz 1996, Sporazumu o dobrosusedstvu, prijateljstvu i saradnji iz 2000. i Deklaraciji o novom svetskom poretku u 21. veku iz 2005. U ovom poslednjem dokumentu se kaže da Rusija i Kina kao stalne članice SB UN snose svoj deo odgovornosti za mir i stabilnost u svetu. Polazeći od toga, jedan deo međunarodne javnosti ukazuje na mogućnost upotrebe njihovog veta u SB kod problema Kosova. Kina retko koristi pravo veta u SB, posebno zajedno sa Rusijom. Poslednji put su upotrebile veto u „kompletu“, i to kod azijskog problema, povodom slučaja u Mijanmaru. Rusi su u istoriji UN pravo veta primenili 123 puta, Kina je to pravo koristila svega pet puta. (Mora se imati u vidu da je Kina član OUN i SB tek tri i po decenije, tačnije od 1971.) Posebno, Kina veto ne koristi kada su u pitanju „neazijski problemi“. Radije ide na opciju „uzdržavanja“. Uložila je veto u SB pre osam godina (1999) povodom predloga o obnovi mandata mirovnim snagama UN u Makedoniji. Međutim, to je usledilo, prema oceni mnogih, kao posledica priznanja Tajvana od strane Makedonije i uspostavljanja diplomatskih odnosa sa njim. Pitanje je kako bi Kina danas glasala kod istog problema s obzirom na to da je Makedonija u međuvremenu prekinula odnose sa Tajpehom, vrativši svoj „diplomatski prtljag“ ponovo u Peking.
Li Džaosing, ministar inostranih poslova Kine kaže da je specifičnost odnosa Kine i Rusije u tome da „oni nisu saveznički i upereni protiv treće strane“. Osobenost odnosa u tom trouglu, koji ipak nije ravnostran, ukazuje na to da dve tačke oslonca tog trougla (Rusija i Kina) gravitiraju multipolarnom svetu, za razliku od SAD koja je bliža unipolarnom rešavanju svetskih poslova. Izvori s druge strane Pacifika kažu da ni Rusija ni Kina, po pitanju demokratizacije i reformi, kako na domaćem terenu tako i prema zemljama iz svog okruženja, „nisu do sada dale nikakav suštinski doprinos.“