Radosni nauk 1

Filozof Dragan Prole napisao je zanimljivu i intrigantnu studiju o Ničeu i trubadurima, to jeste o radosnom nauku.

Već sam naslov nove knjige – Ničeovi trubaduri (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci / Novi Sad 2021) našeg filozofa budi pažnju, ako ne i čuđenje…

Ovo delo je nastalo kao rezultat Proletovih proučavanja Ničeove filozofije i moglo je, kao i odsad, da bude još jedna u nizu ontološko-fenomenoloških bavljenja filozofskim temama koje su Proletu bile u fokusu analiziranja, ali nije.

On je pronašao ne samo drugačiju tematiku za svoje opservacije već i kao da je progovorio drugim ili, bolje rečeno, drugačijim jezikom.

Ukoliko ste čitali neku od knjiga našeg filozofa onda znate koliko je truda potrebno da biste ispratili i iščitali njegove studije o Huserlu, Haidegeru, Hegelu, Valdenfelsu – vrlo su obimne i zahtevaju mnogo koncentracije jer Prole ne beži od ozbiljne i teško rešive filozofske problematike, naprotiv, on je svoja dela redom posvetio upravo najtežim temama.

Verovatno je ovaj drugačiji pristup tematici prouzrokovao i sam Niče čiju filozofiju je teško analizirati ukoliko i sami ne prihvatite nešto od nje…

Niče naprosto traži identifikaciju sa njegovim naukom, kao i udubljivanje u njegovu specifičnu lakoću filozofiranja koju je teško prevesti u neki standardizovani pojmovni aparat.

Niče je filozof koji beži od sistematizacije i jasne formulacije svog jedinstvenog izraza, tako da se analizi njegovih mnogobrojnih filozofskih problema mora prići oprezno i sa rezervom, tj. mora se štošta „staviti u zagrade“ – huserlijanski rečeno.

I Prole, barem se tako čini na prvi pogled, svoje bavljenje Ničeom konkretizuje na njegovo delo Vesela nauka, ali već u samom ovom naslovu naš filozof nalazi grešku koja fatalno određuje i poentu ove Ničeove knjige.

Naime, prevod naslova Ničeovog dela trebao bi biti, po Proletu, Radosni nauk a ne Vesela nauka jer se, prema njegovoj generalnoj tezi ovde radi o prevodu trubadurske kovanice Gaya scienza.

Mada bi neki rekli da se ovde možda radi o sitnicama i da radost i veselje imaju gotovo isto značenje, ipak se ispostavlja da je razlika između njih velika i fatalna za razumevanje kako Ničea tako i njegovih trubadurskih uzora.

No, problem u prevodu je i sa rečju nauka ili znanje pošto je trubadursko značenje scienza imalo drugačije i mnogo bogatije značenje u koje je prikupljeno celokupno iskustvo njihovih interesovanja, ali i cilj saznavanja – radost!

Filozof Prole nalazi vrlo zanimljivo rešenje za prevod reči scienza ili pak nemačkog Wissenschaft (kod Ničea ima drugačije i bogatije značenje od pukog znanja ili nauke) i koristi reč nauk koja je već pomalo i zaboravljena u našem jeziku. Uzeti sebi u nauk – jeste fraza koja se može i danas čuti, ali bez mnogo interesovanja za samu reč nauk… Zaista, šta ona znači?

Niti je nauka, mada vidimo da je i sama nauka izvedena upravo iz reči nauk, a nije ni znanje jer „dati na znanje“ nije isto što i uzeti u nauk.

Kao da nas nauk više navodi na samo iskustvo saznanja iz kojeg znanje može da progovori na pravi i autentičan način, ali ne iz razloga arhiviranja samog znanja ili informisanosti već zbog ostvarenja apathei (ravnodušnosti – da iskoristimo starogrčki pojam koji koriste sledbenici sokratovskog životno-autentičnog filozofiranja), stanja radosti / ravnodušja onim što je postignuto.

No, pored problema značenja Wissenschaft, koji je specifičan kod Ničea, još veći problem je, što je već nagovešteno, u prevodu / određenju onog Fröhliche (Vesela ili radosna) jer tako se dovode u direktnu vezu Niče i trubaduri kod kojih je ovaj filozof očigledno našao inspiraciju za novi jezik svog nauka.

Kao da je kroz radost (a ne veselost) naučavanja došla do izražaja Ničeova genealogija koju on suprotstavlja arhivatorskom razumevanju znanja u koje prerasta svaka nauka.

Često se Ničeovo delo Vesela nauka (Radost nauka) uzimala kao referentno mesto njegovog konačnog razračunavanja sa starim modelima znanja koji se tiču metafizičko-teološkog diskursa, kao i tobožnjeg priklanjanja egzaktnim naukama i znanju…

Teško da ovo može proći kod samog Ničea, bez obzira koliko je i on sam kriv zbog svoje radikalne kritike tradicionalne filozofije, hrišćanskog morala kao i pokušaja „prevrednovanja svih vrednosti“; Ničeova intencija je bila upravo ona na koju nam ukazuje Dragan Prole – povratak ili renesansa radosnog nauka.

Zbog toga bavljenje trubadurima i njihovim naukom je od velikog značaja i za razumevanje Ničeove filozofije koja je želela da uputi, kao i trubaduri, na radosni telos nauka jer upravo je radost i cilj, a ne samo znanje po sebi.

Pored svojih proučavanja i analiza fenomenološko-ontoloških tema, gde posebno mesto zauzima bavljenje fenomenom stranog i stranca (inspirisano Valdenfelsovom filozofijom) filozof Prole se bavio i pitanjima interkulturalnosti i upravo je ova tematika ono što čini okosnicu njegove knjige Niče i trubaduri.

Naravno, nije problem interkulturalnosti neprisutan u Proletovim drugim filozofskim studijama, ali se u svom novom delu potpuno posvetio ne samo prošlosti intekulturalizma već i njegovoj budućnosti, to jeste sudbini znanja / nauka koje će označiti ljudsku sudbinu in futuro.

Zato i analiza Ničeove filozofije nikako nije slučajna jer upravo je ovaj filozof temu kulture stavio na prvo mesto, ali ne u smislu spašavanja ili očuvanja evropske kulturne baštine već upravo naprotiv – u stvaranju novog čoveka čiji će kulturni milje biti osnova njegovog življenja.

Radosni nauk jeste način da čovek kroz ovakvo saznanje postaje most (da iskoristimo Ničeoovu odrednicu čoveka kao mosta ka nad-čoveku) ka njegovoj budućnosti koja se zasniva na interkulturalnom povezivanju u mrežama životne filozofije.