Rastući uticaj moderne Turske

Za to vreme uspeo je da poboljša odnose sa EU, a zatim da se posvađa sa njom, pokvari i poboljša odnose sa Rusijom nekoliko puta, pomogne Azerbejdžanu da pobedi u ratu u Nagorno-Karabahu i čak preživi puč.

Regionalna važnost Turske je nesumnjiva, ali sve više raste i turska globalna uloga.

Turska šalje svoje vojnike u Avganistan koji napuštaju Amerikanci i NATO. Istovremeno, ona će biti prva zemlja koja će imati brod, nosač dronova.

Sve to obeležava epohu kojoj je na čelu Erdogan.

Njegova vladavina najčešće se opisuje kao autoritarna, diktatorska, sultanska, odnosno kao duga vladavina jednog neprikosnovenog pojedinca.

Ovaj turski državnik nesumnjivo je važna tačka u zaokretu političkog vođstva ka snažnoj personifikaciji vladavine i identifikacije jednog političkog sistema s ličnošću. Erdoganu se pripisuje jedna od ključnih uloga u etabliranju trenda globalnog autoritarizma.

Kritičari mu prebacuju da mu nedostaje bilo kakav oblik kritičke samosvesti, i da veruje samo sebi i svojim impulsima.

Ali, njegova biografija, pre nego što je stupio na najvišu dužnost u zemlji, puna je zanimljivih priča.

Rođen je u samom srcu Turske – istanbulskom okrugu Kasimpaša, poznatom kao kraj u kojem se lako stiže s druge strane zakona.

Ali još uvek postoji mnogo oprečnih tumačenja o njegovom pravom poreklu.

I sam Erdogan dao je hranu za tračeve kad je tokom posete Gruziji glasno izjavio da je i on Gruzijac, „naša porodica je gruzijska porodica koja je emigrirala iz Batumija u Rize“.

Stručnjaci su obratili pažnju na ovo, jedni su pratili vođin pedigre do adžarskih sela, drugi su otišli dalje i mucali da su Erdoganovi preci Jermeni.

Imajući u vidu, blago rečeno, neugodan odnos između Turaka i Jermena, ovo je bila neprijatna vest za Erdogana.

Pojavila se i verzija predsednikovog grčkog porekla.

Njegovi roditelji došli su u Istanbul iz provincije Rize, koja se nalazi na severoistoku zemlje na obali Crnog mora.

A tamo su od 16. veka pravoslavni Grci živeli kompaktno.

Starosedeoci Osmanskog carstva već su dugo obraćene Grke nazivali rečju Bakat (bundžije). Prema jednoj od verzija, Erdoganov pradeda, veliki zemljoposednik, zvao se Memis Bakatoglu, što u prevodu sa turskog ne znači ništa drugo nego Bakatov sin.

Sam turski lider odbacuje sve takve verzije, nazivajući ih insinuacijama i teorijama zavere.

„Nije važno ko su mi bili preci! Ja sam pravi musliman i Turčin“, rekao je više puta.

Ono što se sigurno zna, jeste Erdoganov dug put do vrha.

Na kraju krajeva, počeo je od samog dna.

Ubrzo nakon Redžepovog rođenja, porodica se preselila iz Istanbula u rodnu provinciju Rize, gde se otac budućeg predsednika zaposlio u obalskoj straži, a njegova majka je čuvala kuću i odgajala decu.

Nije teško pretpostaviti da je porodici nedostajalo novca.

Redžep je, kad je odrastao, počeo sam da zarađuje.

Posebno kad se porodica vratila u Istanbul. Kao tinejdžer prodavao je đevreke sa susamom na ulicama okruga Kasimpaša.

Ova zarada očigledno nije bila laka i sigurna, kraj je bio pun nasilnika i prestupnika.

Tokom praznika Redžep je išao u Rize da sakupi čaj i lešnike za prodaju. Inače, turski predsednik i dalje voli da doručkuje iste te đevreke.

Erdogan je u životu mogao da krene u nekoliko pravaca.

Počnimo sa činjenicom da je on zapravo učio versku školu, posle koje je mogao da postane imam.

Ali, to nije bila medresa u svom čistom obliku: tamo su se učile i građanske discipline. Budući predsednik, međutim, nije sedeo samo u školskoj klupi.

Voleo je fudbal i brzo je postalo jasno da mu samo igranje loptom u dvorištu nije dovoljno.

Prošao je put iz đačkog tima kroz amaterske i poluprofesionalne lige i privukao pažnju skauta Fenerbahčea, jednog od najtrofejnijih i najbogatijih fudbalskih klubova u Turskoj.

Snove o fudbalskoj slavi okončao je njegov otac.

On je sina video kao pobožnog imama, a kad mu je ovaj srećno objavio da mu je ponuđen profesionalni fudbalerski ugovor, on je kratko presekao – nema fudbala.

Nije imao drugog izbora nego da posluša oca.

Za tu priču prvi put se za saznalo 2003, kad se Erdogan kandidovao za premijera.

Međutim, njegovi saigrači u amaterskom timu tvrdili su da jedan od glavnih klubova u zemlji nikad ne bi pogledao poluprofesionalnog momka, pogotovo što Redžep nikako nije bio superiorniji od ostalih igrača. Sve to moglo se tumačiti kao deo predizbornih smicalica.

Ipak, postojala je jedna razlika – Redžep je voleo da podučava svoje drugove Kuranu.

Zbog toga je dobio nadimak Hodža (učitelj). Tada je Erdogan pobedio na izborima.

Neposredno pred Erdoganov 16. rođendan, 26. januara 1970, promenio se politički pejzaž zemlje.

Od islamističkog pokreta Milli Gorus (Nacionalni pogled), Nečmetin Erbakan obrazovao je Partiju nacionalnog poretka, posle čega je izbačen iz Stranke prava Sulejmana Demirela, koji je sedam puta bio predsednik turske vlade i zatim predsednik Turske, a prema vlastitoj izjavi na sahrani Franji Tuđmanu, hrvatskog je porekla iz Bosne i Hercegovine.

Novoj stranci, koja se izričito pozivala na islam, već u prvim satima priključuju se bivši Demirelovi članovi.

Iako je stranka zabranjena posle godinu dana, Erbakan ostaje u turskoj politici i uspostavlja njenu treću dimenziju.

Pored sekularno-levog i desno-konzervativnog pravca, on obrazuje jedan isključivo islamsko-religijski pokret.

Mladi Erdogan brzo se zainteresovao za politiku, postavši predsednik podmlatka Partije nacionalnog poretka u istanbulskom okrugu Bejoglu, a zatim partijskog podmlatka Istanbula.

Erbakanovi slogani o spasu kroz islam i državi božjoj za njega su bili otkrovenje, ali i sinteza teološkog i ovozemaljskog sveta.

Kao tinejdžer pronašao je idola u Erbakanu, koji ubrzo počinje da promoviše politički talentovanog mladog člana, jer ga smatra obdarenim govornikom i kreativnim mladićem.

Kolika je duboka veza sa političkim mentorom pokazuje činjenica da je Erdogan po njemu dao ime svom drugom sinu – Nečmetin Bilal, koji je u Turskoj poznat samo kao Bilal.

Erbakan je uveo Erdogana u politiku, ali kasnije će postati protivnici i ljuti rivali, iz čega će Erdogan izaći kao pobednik.

Paralelno, budući turski lider radio je u istanbulskim transportnim organizacijama.

Možda Erdoganov put ne bi izgledao tako kako je izgledao, a njegov animozitet prema vojnoj dominaciji ne bi se razvio u pravcu koji će kasnije obeležio turskog predsednika, da nije bilo jednog, naoko, bizarnog incidenta.

U Turskoj je 1980. izbio vojni puč, na vlast su došli generali, koji su celu zemlju želeli da pretvore u kasarne.

Erdogan je već tada nosio svoje čuvene brkove.

Oficir poslat da vodi kancelariju u kojoj je u to vreme radio budući predsednik bio je sumnjičav prema takvim manifestacijama slobodoumlja.

Rastinje na Erdoganovom licu proglašeno je religioznom manifestacijom (očigledno, brkovi su donekle podsećali na bradu imama), i oficir mu je naredio da odmah ukloni tu neprihvatljivu vegetaciju.

Ali umesto britvice, Erdogan se uhvatio za pero i napisao svoju izjavu. Kako sam tvrdi, tada je konačno odlučio da svoj život poveže sa politikom. Da niko u Turskoj više ne bude izložen takvom ugnjetavanju.

Nešto kasnije otpušten je.

Godine 1994. prvi put je izabran za gradonačelnika Istanbula, ali je tri godine kasnije zabranjena njegova Islamska partija blagostanja u ime koje se kandidovao, a sam Erdogan našao se iza rešetaka.

Jedna poznata pesma je razlog da ga njegovi protivnici zatvore.

U rodnom gradu svoje supruge Emine, Sirti, 12. decembra 1997. izgovorio je nekoliko stihova pesnika Zije Gekalpa (1875-1924), nacionalističkog intelektualca, bliskog panturskoj ideji koji je bio za prihvatanje zapadnih ideja, ali u malim količinama.

Pred oko 5.000 sledbenika, Erdogan počinje svoj nastup – kao što to često čini – recitovanjem pesme.

Džamije su naše kasarne, kupole su naše kacige, minareti su naše bajoneti i naši odani vojnici, rekao je tada Erdogan.

Ovaj citat je i dalje klasik u svim Erdoganovim portretima u međunarodnoj štampi.

Zli jezici prijavili su člana zabranjene stranke koji je javno propovedao, i opšte popularni gradonačelnik optužen je po članu 312 Krivičnog zakona za izazivanje verske mržnje.

Sud je osudio Redžepa na deset meseci zatvora i doživotnu zabranu bavljenja politikom, ali je kazna, zahvaljujući dobrom advokatu, na kraju smanjena na 120 dana.

„Da nisam izgovorio pesmu, već registarske tablice, oni bi našli drugi razlog da me pošalju u zatvor“, rekao je tada Erdogan.

Priča se da se Erdogan, prilikom donošenja važnih odluka, uvek konsultuje sa svojom suprugom, Eminom Gulbaran, s kojom je u braku od 1978.

Ona je nosila maramu čak i u vreme kad su na vernike u Turskoj gledali popreko, a sad je na čelu brojnih društvenih i dobrotvornih fondacija.

Uprkos snažnoj religioznosti, Emina je pokroviteljica programa Girls Let’s Go to School, koji je pomogao u obrazovanju više od 300.000 ortodoksnih devojčica. Erdoganova porodica živi u ogromnoj palati izgrađenoj na 20 hektara šumskog parka Ataturk u Ankari.

U monumentalnoj zgradi, koja je samo jednom otvorila vrata strancima 2014, ima više od 1.000 soba.

A njena površina je veća od Bele kuće, Bakingemske palate pa čak i moskovskog Kremlja. Istina, formalno, rezidencija ne pripada Erdoganu, već državi, a u njenim luksuznim enterijerima moći će da uživa i sledeći predsednik Turske.

Erdogan je jedinstvena ličnost u modernoj turskoj istoriji.

Nijedan drugi turski predsednik od Ataturka nije imao tako živopisan život, ali i dramatične političke i vojne događaje.

Turska se protekle decenije našla u predvorju bliskoistočnih ratova, novog islamskog kalifata koji je nudila Islamska država, suočila se sa milionima izbeglica, bila u konfliktima i pomirenjima sa gotovo svim zemljama u okolini, ali i na globalnoj sceni, ali je uspešno izlazila iz svih njih, uvećavajući svoj regionalni značaj.

Američko povlačenje sa Bliskog istoka, bez sumnje, ponovo će, nakon pada zbog kraja Hladnog rata, tursku poziciciju, učiniti bitnom.

Turski predsednik svojim populizmom impresionira pristalice jer su u zemlji, okruženoj ratnim sukobima, mnogi prijemčivi za njegovu viziju snažnog čoveka, njegovu odvažnost i jednostavna rešenja koja odlučno primenjuje.