Foto: Fonet / AP

Prema izvesnom političkom planu pozvala je, kako znamo, Vučića u državnu posetu Hrvatskoj. I, dao bih ruku, pokajala se već prve večeri kad je ostala sama sa sobom. Na stranu njene dobre eventualne namere, i vizija hrvatsko-srpskog detanta, Vučić je radio upravo ono što i gore opisani nemogući gost. NJegov put, najpre, predstavljan je ovde kao spuštanje na Mesec, a ne kao odlazak u četiristo kilometara udaljeni grad. NJegovo izvoljevanje sa ličnim arapskim autom – koji bi ga, prebačen iz Beograda, vozio po Hrvatskoj kao što su njihove limuzine vozile tamo recimo Buša i Putina – nije moglo biti drugačije protumačeno od domaćina nego kao nepoverenje. I ne samo u logistici, hirovi su se očitovali i u politici: govorio je najglasnije, najduže, najnametljivije, i najotrovnije.

Ne mislim ja da je hrvatska predsednica cvećka, ali mi se čini da i nije imala velikog izbora da se odupre ovoj navali. Gde god može, Vučić radi kao parni valjak, što će reći da tare sve pred sobom, a nisam baš siguran da su tu činjenicu u Zagrebu držali u vidu. Istovario je, recimo, gomilu neidentifikovanih fascikli u predsedničke odaje na Pantovčaku, i očas posla napravio od njih magacin. Rečeno je da je to povraćaj neke arhive, ali, svejedno, nisam mogao da se u čudu ne upitam: kako to da ta entropija nije ni pokušana da bude savladana? Poznajem donekle politički svet tamo, on je ljubazan ali samozatajan, i, naročito kad su Srbijanci u pitanju, zatvoren pomalo i sa podignutim gardom. U ovoj prilici taj je gard bio spušten. Sve, ipak, dok se tokom posete nije došlo do radnog ručka kod premijera Plenkovića! I tu je sad ispričana jedna druga, ali najvažnija, priča ovoga članka. Kako je to ispalo? Dosta jednostavno. Hrvatska predsednica i srpski predsednik, naime, najpopularnije su političke ličnosti u svojim zemljama. Postoji, s druge strane, potpuna asimetrija u njihovoj snazi: Vučić je bahat, autokratski vođa, Grabar Kitarović jeste „narodna predsednica“, ali u smislu vlasti prilično slaba. Ni hrvatski ustav ni njen politički talenat ne omogućavaju joj više. Ono što je nju u slučaju ove posete posebno učinilo slabom bila je činjenica da ju je vlada ostavila na cedilu, stavom da za Vučićevu posetu nije pravo vreme. Nisu joj pomogle pohvale koje su dolazile iz Vašingtona i Berlina – ima ih koji misle da je ona sa Vučićem bila na zadatku dobijenom upravo sa tih strana. Kako god, kad je Vučić stigao u Zagreb još se nije bila oporavila od nokauta. Delovala je doista ošamućeno, donekle i odsutno. Verovatno je i zato Vučić radio šta je hteo, pa je čak dobio i ono njeno izvinjenje zbog toga što „neke grupe marginalaca“ demonstriraju po ulicama protiv njega. Marginalci, bile su braniteljske udruge, a to su u Hrvatskoj svete krave i dirnuti u njih može biti fatalan politički korak. Tako i za nju: izvinjenje Vučiću može je stati karijere.

Karijere je može stati i spor sa Plenkovićem, koji evo ovde ulazi u priču kao njen glavni junak. Spor predsednice sa premijerom neka je vrsta male hrvatske Osme sednice: predsednica se rešila na jedan – hajdemo reći – idealistički poduhvat koji je Vučić na svoj patetični način prihvatio: ostavimo se bremenite prošlosti, razgovarajmo o budućnosti, bila je mantra koja im se oboma učinila dobitnom metodom za popravljanje s/h odnosa. Na ovome mestu neverovatno pasuje ona priprosta izreka – pustio bih ja nju, ali neće ona mene. Pustili bismo mi prošlost, ali neće ona nas, tako bi ta izreka glasila kad bismo je preveli na našu temu. Ne možeš joj okrenuti leđa iz čista mira kao što ne možeš preskočiti svoju senku: zato je ta strategija bila greška u startu. Jedini ispravan prilaz prošlosti jeste racionalan prilaz – ni robovanje njoj ni njeno ignorisanje. Plenković je to razumeo na svoj način, i predsednica Grabar Kitarović je u mom amblematičnom poređenju sa Osmom sednicom ispala dobrodušni i naivni Stambolić, a Plenković hladni, bezosećajni Milošević.

Susret sa Plenkovićem Vučić bi najradije da zaboravi – ne samo tamo nego ni post festum neće da ga uzme u usta. Zašto? Zato što sa Plenkovićem nije mogao da pravi predstavu. Sad je za najveći deo hrvatske javnosti njihov premijer onaj koji je spasao čast Domovine i to će, nema sumnje, i u javnosti i u stranci biti snažno honorisano. I kad je Plenković još izvukao iz naftalina temu ratne štete, bilo je odmah jasno da on posle Vučićeve posete postaje novi hrvatski vođa. Onaj koji se uistinu pita. Nekad su se u Hrvatskoj, naime, mogli dobiti izbori na srpskim temama, pa je to onda neko vreme bilo izašlo iz mode. Nisam verovao da bi se taj model ikada mogao obnoviti, a evo sad po reakcijama javnosti vidim da može: ono što predsednica nije želela (da pred Vučića na sto stavi temu ratne štete), Plenković je uradio bez imalo zaziranja. Mada se na procenama u Hrvatskoj službeno radilo pre kojih dvadesetinu godina, ratna šteta nikad – do sada, do Vučićeve posete – nije ušla u agende vlada dveju zemalja. Tu i tamo su je otvarali hrvatski jastrebovi, koji su držali da će se rat završiti tek kad Srbija i parama plati za njega; računice su se kretale između trideset i sto pedeset milijardi evra. Ova poslednja cifra je otprilike ona koju je dokon u Hagu izračunao nesrećni Slobodan Praljak i o tome objavio studiju.

Kao što je hrvatska predsednica pomalo bila nespremna za napadnu Vučićevu pojavu, čini se isto tako da je i Vučić bio nespreman za Plenkovićevu bezobzirnost. Ne malo – ne malo! – iznenađuje naime činjenica da je izgleda bez reči prihvatio Plenkovićev zahtev da se formira zajednička komisija koja bi radila na ovom problemu, u skladu sa Sporazumom o normalizaciji iz 1996, u kojem se na određeni način govori i o ratnoj šteti (ne, doduše, pod tim imenom). Vučićevo je izgleda ubeđenje da i Srbija konja za trku ima – u vidu nadoknade za imovinu prognanih hrvatskih Srba – te da bi se mogla nositi i pogađati. To je stara radikalska logika, i znamo kako smo s njome prolazili. Ali, ako ovde nije lako dokučiti pravni rasplet čitave stvari, politički je izvesniji: u naše odnose ušla je jedna krupna, nimalo naivna tema, jedan politički recite slon, koji će nam zagorčavati život narednih godina, možda i decenija. Da ne bude zabune: Plenkovićev potez sa ratnom štetom ne vidim kao doprinos boljim odnosima Zagreba i Beograda, ali to nije suština moga zaključka, suština je sledeće: pustite sva stara otvorena pitanja koja su otvorena već više od dve decenije, pustite novu sagu sa futurističkom prugom Zagreb – Beograd, pustite taj čitavi šou koji je u Zagrebu igran uz štrukle, crkvene kadionice, i svog operetskog junaka iz Beograda, glavni i jedini pravi učinak ovonedeljne Vučićeve posete Zagrebu je njegovo prihvatanje razgovora o ratnoj šteti koju bi Srbija imala da plati. To je novost – velika novost – za koju je bedno reći da je dramatična.