Razumeti i tumačiti

Ma koliko ovi pojmovi u svojoj bazičoj teorijskoj funkcionalnosti izgledali jasni, to se u primeni različito i kontrovarzno in concreto oni odnose kad je reč o razumevanju razumevanja ili tumačenju tumačenja.

Ova knjiga ispituje kako treba te pojmove razumeti i kako se oni odnose jedan prema drugom: da li označavaju distinktivne oblasti ili različite načine opisa pridavanja značenja i da li se oni međusobno profilišu?

Da li se u hijerarhijskom smislu odnose jedan na drugi, bilo u sistematskom ili proceduralnom smislu? Može li jedan ili drugi pojam, na račun obratnog, da ustupi mesto u korist drugog?

Ne obazirući se na mnogostruke i kontroverzno diskutovane opcije razumevanja, ipak postoji konsenzus o tome da se hermeneutika centralno bavi pitanjima preduslova razumevanja.

Ovo važi u jednakoj meri za teoriju tumačenja, bilo da je shvaćena kao sinonim hermeneutike ili kao tehnička alternativa za jednu određenu hermeneutičku formu. Kogod pita za razumevanje i tumačenje, ne pita za periferne pojmove, već za bazični rečnik diskursa. Razumeti i tumačiti su dva osnovna pojma koji se u utvrđenoj jezičkoj praksi upotrebljavaju kao sinonimi. Ono što je naizgled sinonim, pri detaljnijoj analizi otkriva supstancijalnu predmetnu diferenciju.

Hermeneutika je učenje o metodi interpretacije ili „metoda razumevanja“.

Primer je predavanje Emila Štajgera u Frajburgu Die Kunst der Interpretation (1951), koje je bilo kanonski prilog za literarno-naučnu hermeneutiku u 20. veku. U ovom delu, objavljenom u Cirihu 1953, Štajger programski diskutuje premise svoje literarno-naučne hermeneutike, koja je poznata pod imenom imanentna interpretacija ili kritika stila.

Time je Štajger postao centralna figura germanistike posle rata, odnosno njena galionska figura. Pošto naslov predavanja jednoznačno privileguje pojam interpretacije, postavlja se pitanje na koji način osnovni pojmovi stupaju u odnos sa drugim pojmovima.

Štajger eksponira svoju teoriju na primeru jedne pesme Merikea, koja je izazvala, ništa manje, no epistolarnu kontraverzu sa Martinom Hajdegerom.

Štajgerov primer pokazuje da standardni model interpretacije nije dovoljan za relacinalna određenja i da je model razumevanja koncipiran kao razumevanje drugog reda/ stepena. U ovom kontekstu reč je i o modusu reparacije, odnosno onome što Oliver Šolc, jedan od autora priloga u ovoj knjizi, veli – „Ako mi jedan objekt razumevanja ne razumemo iz prve, ipak možemo pokušati da ga naknadno razumemo“.

Na foliji savremene hermeneutičke panorame, elaborirani su modeli i varijante ovih dvaju pojmova koje bi, svako ko se bavi tumačenjem i interpretacijom, valjalo da produbljeno prouči. Reč je o prilozima nastalim na jednom simpozijumu, u decembru 2016. u Cirihu, u okviru godišnje skupštine Netzwerk Hermeneutik Interpretationstheorie, koji su sada objavljeni kao zbornik radova.