Nemački filozof Robert Špeman jedan je od retkih autora koji su u kontekstu žanra razgovora mrtvih posvetili pažnju i istraživačku energiju francuskom biskupu Fransoa de Salinjaku de la Motu Fenelonu (Francois Louis de Salignac de LaMothe Fénelon, 1651-1715), značajnom teološkom spisatelju iz 18. veka.
Špeman, koji se 2018. predstavio kao angažovani katolik, bio je jedan od najoriginalnijih učenika Joahima Ritera, čije je mišljenje poslednjih godina u najrazličitijim kontekstima dospelo u fokus kod liberalno-konzervativnog građanstva.
Ali ni Ritera ni Špemana nije tako jednostavno svesti na zajednički imemnitelj.
Špemanov razuđeni opus seže od filozofsko-istorijskih pitanja o nastojanju da se u nekoj formi restituiše pitanje teleologije u razmatranju prirode, preko društevno-kritičkih intervencija do temeljnih refleksija o etici, perosnalnosti i egzistenciji Boga.
Njegovo delo može se razumeti samo ako se čitalac udubi u Špemanov spis iz 1963, koji je ponovo objavljen 1990. pa 2019, Refleksija i sponatnost.
Studije o Fenelonu (Klett-Cotta, Študgard 2019), što govori o interesovanju za Fenelona.
Za samog Špemana ova studija je 1960-ih godina bila u funkciji ispitivanja teze da novovekovnu, građansku ontologiju i antropologiju karakteriše inverzija teleologije, ne kao samotranscendencija, već kao samoodržanje i samopotvrđivanje kao nova paradigma“.
To pretpostavlja mnoga kompleksna pitanja koja iziskuju novi način mišljenja koji u načelu nailazi na skeptične protivteze.
Ovaj francuski autor visokog ranga, čiji je avanturistički roman Pustolovine Telemaha u 18. veku bio izuzetno popularan, izazivao je i ranije naučna interesovanja.
Fenelon je bio značajan za tradiciju razgovora mrtvih, a Špeman mu se posvećuje jer je njegov disput o karakteru ljubavi Božije sa Bosijeom video kao „poslednji teleološki sukob koji je u obrazovanoj Evropi naišao na opšti prijem“.
Ovaj sukob protekao je tako što je Fenelon iz njega izašao kao ona partija koja politički gubi, „dok je u moralnom nesumnjivi pobednik“.
Za Špemana je taj sukob mišljenja onoga vremena imao izenađujuće rezultate, krecimo u pogledu pronalaska deteta iz duha mističkog antikartezijanizma, čime je omogućena pedagoška i pedagoško-istorijska diskusija sa Rusoovim Emilom.
Ovde se konteksti zgušnjavaju, te će se i Bernardino Telesio, Tomazo Kampanela, Baruh Spinoza, Tomas Hobs i srednjevekovni Toma Akvinski, kao i docnije Godfrid Vilhelm Lajbnic i Fenelon, svi naći pod diskurzivnim lukom, koji Špeman proteže do Herdera, sa ciljem da oproba pokušaj sinteze mistične transcendencije i monadološke imanencije, odnosno onim što Lajbnica i Fenelona može da identifikuje.
Ova knjiga sadrži i dva dodatka, kao egzemplarne faze recepcije Fenelona: s jedne strane je reč o prilogu Žana Paula o Fenelonu, u kome je reč i o Fridrihu Hajnrihu Jakobiju, i drugi o Arturu Šopenhaueru i kvijetizmu.
Prošlogodišnje izdanje opremljeno je, za razliku od prvog, i prevodima citata na latinskom, francuskom i italijanaskom.
Jedan opsežna bibliografija i registar lica zaokružuju ovu izuzetno značajnu knjigu, posebno za one koji o teologiji i filozofiji 18. veka imaju samo uopštene predstave.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
